Dušan – Stranica 3

„Vidi se iz aviona“, govorili smo za nešto što je očigledno, negde u doba dok smo se još igrali žmurke.

A iz aviona se videlo da dolazimo u zemlju u kojoj nije samo topografija različita od dobro nam poznate. Susret sa, za većinu nas novom kulturom, mogao se predosetiti i na nekoliko hiljada metara visine.

Ogoljene planine su braon-sivkaste boje. Ne odaje teksturu, nije odmah jasno da li je to što vidimo kamen, zemlja ili neki materijal za koji ne znamo. Na obroncima su razbacane kuće, boje tla na kom se nalaze. U stvari, izgledale su kao da su iz njega izrasle, kao nekakva prirodna tvorevina koja je poprimila oblik staništa.

Činjenica jeste da su napravljene baš od zemlje na kojoj su, a tek ćemo saznati da je tako u celoj zemlji. Neko od putnika je procedio „ko li ovde živi…“. Odgovor je stigao nešto kasnije.

Nakon više od 20 sati puta, čekanja na terminalu u Budimpešti i kroasana od pet evra u industrijskom gradiću-susedu Brisela, umorni i time podložniji „kulturnom iznenađenju“ dolaska u Maroko, nismo bili ni svesni realnosti. Bila je svedena na iščekivanje tuša, sigurnosti i odmora.

U smeštaj smo stigli nakon jednočasovnog intro filma o Maroku, gledanog iz udobnosti “dačije”. Od aerodroma u Agadiru do Tagazuta, sela koje će nam biti baza za dalje istraživanje, vozio nas je vlasnik rent-a-car agencije Mohamed, glavom i bradom (i dišdašom). Probijali smo se kroz nalete prašine i gungule ljudi, tik uz tezge sa bodljikavom smokvom (figue de barbarie, plod kaktusa), školskim priborom, komadima mesa i voćem čije su boje dodatno oživljavale peščano-zemljani krajolik. Za nama se okreću ljudi, koji se od prašine brane umotavanjem u haljinei marame.

Mnogima od nas je u tom trenutku jedina poznata stvar, u nelagodi “kulturnog iznenađenja” u kojoj nam je skoro sve novo, bila činjenica da je septembar, da deca kreću u školu, te sa roditeljima kupuju sveske, lenjire i velike kockaste torbe.

„Ako noću neko pokuca na vrata, ne otvarajte. Popnite se na krov i pričajte odozgo sa tom osobom. To se verovatno neće desiti, ali da znate, za svaki slučaj“, rekao je L, Mohamedov kolega i naš vodič, nakon što nas je kroz potpuni mrak brda iznad Tagazuta dovezao do kuće i predao nam očigledno ručno izrađeni ključ smeštaja za nas jedanaestoro. Komad gvožđa dovoljno je velik da potaman stane u futrolu, tik uz napravu iz hiljadu godina dalje budućnosti (foto-aparat), ili da se njim npr. možemo odbraniti od stranca koji bi provalio u kuću.

Kućica u kojoj smo se zatekli je tipičan berberski dom od naboja, okrečen u divne nijanse plave i bele, koje prizivaju miris mora, samo ih te večeri nismo videli. Vrata od soba su nešto viša od jednog metra i izgledaju kao ulazi u obore, u kojim je plafon bar duplo viši (ili samo tako izgleda). U čvoru baldahina svezanog iznad našeg kreveta zatekli smo mali prirodnjački muzej lokalnih insekata, koji su tu skončali. U polumraku se nazire da je kuća lepa, ali deluje napušteno, kao da su poslednji gosti bili tu pre nekoliko meseci. Iz vizure naše situacije, izgledala je kao mesto zločina.

U knjizi koju smo zatekli pored kreveta nalazimo smotan džoint. Tu je i gomila surferskog štiva, magazina, tu su daske, odelo za surf, odmah do krznene torbe i berberske haljine sa kukuljicom.

Tagazut je poznat kao odredište surfera koji uzbuđenje slično surfanju traže i van vode. Naravno, tu su i jeftin smeštaj i druge pogodnosti. Popularnim ga je učinila hipi ekipa, koja je ‘60-tih godina prošlog veka (svetu) otkrila ove krajeve.

Realnost nam je još nudila:

1. tuš na koji čeka nas 11, u kupatilu koje podseća na mini hamam, a za toplu vodu je potrebno uključiti neku veliku mašinu u dvorištu,
2. odmor u posteljini sa peskom surfera, na koju otpadaju komadi trske sa plafona,
3. sigurnost drvenih vrata i velikog gvozdenog ključa, u
4. staroj kući iz koje se preko pet-šest brda ogoljenog krša nazire okean. To za okean smo saznali tek ujutru, kao i još mnogo štošta.

Plafoni u sobama postoje, ali kuća nema krov. Zahvaljujući napuštanju ušuškanosti zapadne civilizacije, neki od nas su zaista bili pomalo uplašeni, pa je tako nekakvo kamenje već bilo nagurano na ulazna vrata, kao dodatna zaštita od upada uljeza (koji, jel, vrebaju u brdima:).

Neki od nas su znali da će prvobitno iznenađenje i strah sigurno ujutru biti zamenjeni lagodnošću, a iznenađenje će dobiti prijatnu notu, kad se probudimo naspavani posle skoro dva dana puta. Ali, velika je razlika između znati i osećati.

– Na Trip Advisor-u je pisalo da ima wi-fi.
– Da, vidiš modem gore, zaboden u dimnjak koji ne funkcioniše?
(Nestvaran prizor modema koji svetluca, i iznad njega zvezdano nebo, zvezdano kakvo može biti samo u brdima)
– Da, da.
– Mogu da odem do sela da ga napunim internetom, pa da vam donesem.
– Ok, ne moraš ga puniti internetom, nije neophodno.

Jutro, Tagazut

Tagazut (Thagazout) je ribarsko-surfersko seoce, kako piše u turističkim vodičima, u blizini Agadira, jednog od retkih marokanskih gradova na Atlantiku u kojem ima velikih „rizort“ hotela i zabavnih sadržaja mahom namenjenih turistima. Smešten je u delu zemlje gde je okean najtopliji i najpitomiji, i sa svojim hotelima i belim, novim zgradama podignutim posle zemljotresa ‘60-tih koji je sravnio grad, čini ne baš tipičan prizor u ovom delu Maroka.

Jutra u brdima su sveža i obavijena maglom, a tako je i u ovim afričkim, blizu okeana. Sa „krova“ su se videli domovi nekolicine komšija, poneko magare i radnik u prolazu. Bilo je toliko hladno da sam pomislio i da nema ništa od kupanja. Pola sata kasnije, krio sam se od sunca koje je osvetlilo pogled na okean. Slamnati šeširi i glave umotane u maramu su nešto što se ovde podrazumeva. Sunca je bilo i pre pojave religije.

Kolima nam je bilo potrebno desetak minuta da se spustimo do sela. Jedna od prvih odrednica bila je Tagarat Ankrim, aka Paradise Valley, dolina u Atlas planinama u koju se slivaju planinske rečice i pretvaraju je u lagunu sa prirodnim bazenima tirkizne vode, oivičenu stenama i šumarcima palmi.

Društvo nam pravi Mustafa, Mohamedov mlađi brat, super snalažljivi, fini momak. U brdima u kojim nema mnogo saobraćajnih znakova i odrednica (ili su samo na arapskom), pomoć je bila više nego dobrodošla.

Prolazimo prašnjave, lunarne predele ogoljenih Atlasa, u kojim najčešće (ili jedino) uspeva argan, endemska vrsta slična bademu. Argan rađa i na više od 50 stepeni i često je jedina hrana lokalnih koza, koje mukice nemaju šta drugo da jedu, te su naučile i da se penju po drveću ne bi li došle do obroka.

Od argana se pravi ulje koje je na ceni zbog blagotvorenog dejsta na kožu i kosu. Tradicionalni proces proizvodnje podrazumeva da plod argana prođe kroz digestivni trakt koze, i tako bude najlakše očišćen od tvrde opne. Zatim se proberu plodovi iz kozjeg izmeta, i ceđenjem nekih 30 kilograma dobija se litar ulja. U Maroku je bar pet puta jeftinije no u Evropi.

Zašli smo u klisuru obraslu palmama. Čudesan spoj predela koji podsećaju na površinu Meseca, šuma palmi i plavo-zelenih laguna među stenama. Bazeni su dubine dva do tri metra, što ne sprečava lokalce, a i turiste, da u njih skaču sa petnaestak metara visokih litica.

Atmosfera je „porodična“, kao na Adi – na steni se krčka ručak u tažinu (kupolasta zemljana posuda karakteristična za ove krajeve), pored nas jedan momak klanja, a njegovi drugari se razmeću u skakanju na glavu u plićak. U nekim delovima, rajska dolina se pretvara u “paradajz dolinu”, zbog ostavljenih otpadaka i ostataka hrane.

Nažalost, nismo imali vremena da zađemo dalje u planine, u potragu za vodopadima. Ručali smo u restoranu-skrovištu u šumi, gde se povrće u tažinu dinsta na vatri i suncu, dok skroz ne smekša. Društvu se najviše dojmio yam, slatki krompir brašnaste strukture. Za stolom pored nas nekoliko studentkinja iz Bruklina i njihov profesor, koji je deo radnog veka proveo u Mostaru.

U marokanskoj rajskoj zabiti upoznati nekog sa druge strane okeana, kome je Mostar poznat koliko i tebi Bruklin, čini se da zbog toga postoje ovakva putovanja.

Omanji centar Tagazuta u večernjim časovima živi u oblaku roštiljskog dima i saobraćajnih isparenja. Autobusi i motori neprestano pronalaze načine da se proguraju kroz gomile ljudi na ulici. Imena restorana svetle, obraćajući se turistima, u nastojanju da im približe osećaj doma („Tenerife“, „West Coast“, itd).

Sutra ujutru smo nakon doručka shvatili da nismo sami u planinskom riadu – u baštici kuće smo otkrili dve veće kornjače. Bili smo spremni za sledeće stanice – Tarudant i Esauiru.