Muskat je samo kapija ove zemlje. Kako se iz prestonice krećemo ka zaleđu, zalazimo dublje u njeno srce, pravimo prvi potpuni ugriz i još jače počinjemo da osećamo…
Pejzaž sa kojim smo se susreli dominiraće većinom zemlje – elegantne, niske bele zgrade čine naselja prostrta u dolinama stenovitih, braon-sivih oštrih planina, povremeno presečena nadrealnim prizorom oaza palmi. Sve u ovoj slici je potaman, skromno, a istovremeno očaravajuće. Lepota postignuta kroz jedostavnost, bez ukrasa i bilo kakvih preterivanja, opija dugo i snažno.
Najtiše mesto na svetu. Jedno od, sigurno. Tiho skoro kao ona šuma u kojoj je palo drvo i to niko nije čuo ni video, pa time, drvo nije ni palo.
Vaš dom može postati mala Indija (ili Bangladeš, Pakistan) za samo pola sata. Toliko je potrebno da se pripremi kremasta i preukusna čana masala, koju na severu Indije, a i brojnim drugim okolnim krajevima i zemljama jedu za doručak u kantini, ručak na ulici, večeru kod kuće… Primena je raznovrsna.
Ukusi nahrane dušu, a i telo, već nakon 3-4 zalogaja. Osvežava, razbuđuje, a nije teška za stomak. Ne pali vam se aspirator dok kuvate jer mirisi koji ispunjavaju kuću ispunjavaju i vaše srce.
Ne bi bilo teško biti napušten ovde. Činilo nam se da se sav potreban mir i lepota nalaze u slici pred nama. U njenom srcu su voda i svetlost, sa okolnih brda dolaze zvuci ptica, pod nama se u magli čuje poneki zalutali plotun ljudskog glasa, osvešćuje nas da tu žive i ljudi.
Koliko može da košta put u Maroko? Naših 12 dana, tokom kojih smo prošli kroz Agadir, Tagazut, Tarudant, Esauiru, Kazablanku, Rabat, Marakeš, Fes, Uarzazat, Šefšauen i Tandžir, koštali…
Vrhunac atmosfere na plaži je u doba zalaska sunca. „Sad ćeš da vidiš plavi zrak ponovo“, reče neki stariji tip iza nas, koji deluje kao da je tu bar dva meseca, a završava neko peto ili šesto pivo. Ništa nam nije bilo jasno, a onda je pred zalazak sunca preko neba preleteo zrak plave svetlosti, poput plave duge koja se pojavila i brzo nestala. Da nismo čuli najavu malo pre toga, verovatno ne bismo bili sigurni da li je ono što smo videli stvarno.
Međutim, istinski neverovatno mesto nas je čekalo sa druge strane Maja zaliva. Ulaz u Pile lagunu je uzan, a potom iza ćoška ugledate ogromni bazen mlečno bele boje, okružen gigantskim hridima obraslim šumom, sa početka priče. Imali smo neviđenu sreću da ljudi i čamaca skoro da nije ni bilo. Ova laguna je jedno od najneverovatnijih mesta na svetu na kojem smo bili. Vreme zastane. I sve ostalo. Mir, u tom trenutku bar momenat i izgled netaknutosti, voda kao blago zamućena bela u plićim delovima, a tirkizna u dubljim, ježevi sa crno-belim bodljama (!), na koje motrite da vam ne taknu stomak dok plivate. Vreme u raju je ograničeno. Nakon pola sata smo morali da krenemo natrag.
…Ljudi žive od onog što im je pred i u kućama, koje su skoro sve istovremeno i trgovine ili zanatske radnje. Tako dok kupujete vodu ili voće u prodavnici koja je ujedno i nečiji dom, imate prozor u prizore života u kraju Na Banglampo. Starac vam pakuje ono što ste kupili, u pozadini njegova unuka puzi po podu, ćerka gleda televizor. Ne koristimo nikakve mape ili vodiče, već šetamo pored kanala i uživamo u gvirenju u živote ljudi, u njihove jutarnje rituale u i ispred kuće. Uz vodu je i mini hram, i kafana u kojoj dobrim delom sede i lokalci, što nije čest slučaj u srcu grada koji je centar za dalje otkrivanje ovog dela planete (i već nekoliko godina najposećeniji grad na svetu).