Author

Dušan

Browsing

Koliko može da vas košta putovanje u Iran? Naših 12 dana kroz Teheran, Širaz, Jazd, Isfahan, Karanak, Mejbud, Persepolis… koštali su oko 500 evra po osobi. Tome danas treba dodati i cenu vize, koja i nije tako mala (100 evra, na aerodromu u Teheranu).

PREVOZ

Do Irana se iz Beograda najpovoljnije može doći Fly Pegasus-om, low cost kompanijom Turkish Airlines-a, koja je inače sjajna veza sa Istanbulom i daljim destinacijama na istoku.

Letovi u Iranu nisu skupi, mada avio kompanije imaju problema sa nabavkom delova za avione, pa lokalci od 15 kompanija najčešće preporučuju Iran i Mahan Air. Iako su prevoznici “privatnici”, cene letova određuje iranska vlada, te su letovi prilično jeftini. Karte ne možete pribaviti online jer u Iranu ne funkcionišu “zapadnjačke” kartice (Visa, MasterCard…), pa možete zamoliti lokalce da ih kupe za vas. Kartu iz Teherana do Širaza kupio nam je simpatični recepcioner hotela u Teheranu, koji je umirao od smeha pričajući nam o padovima aviona u Iranu:

– Jeste sigurni da hoćete da letite avionom? Kod nas avioni često padaju, najčešće se zakucaju u planine.

– Čuli smo za to. A zbog čega?

– Zbog sankcija nam je teško da nabavimo nove delove za avione, jedino Iran i Mahan Air “preko veze” uspeju da prošvercuju ono što im treba. Ako hoćete, mogu samo njihove letove da pogledam.

– Hajde. A jel ti putuješ avionom?

– Naravno. U Iranu je život stalno na ivici.

Infrastruktura i putevi u Iranu su odlični, pa je autobuski prevoz prilično udoban, naročito ako idete “VIP” busevima, koji imaju duplo manji broj ogromnih fotelja (u kojim može komotno da se spava) i ostale uslove skoro kao u avionu – ekrane na svakom od sedišta, WiFi, piće i grickalice za usput. Kašnjenja nema, a vreme i novac mogu se uštedeti noćnim vožnjama.

Takođe, nije retkost da u razgovoru sa kelnerom u restoranu ili prodavcem suvenira dobijete ponudu da vas preveze gde ste naumili, po veoma povoljnoj ceni. Nažalost (ili na sreću putnika), ljudi se na svaki način dovijaju da zarade novac, a turisti su svakako jedan od izvora zarade. Naravno, uvek možete ići i auto-stopom.

SMEŠTAJ

Uobičajeni sajtovi za pronalaženje smeštaja, kao što su Booking.com i Air BNB, ne funkcionišu u Iranu. Možete poneki smeštaj naći na HostelWorld.com i HostelBookers.com, kao i nekim manje poznatim sajtovima.

Preporuka je da se na taj način bukira prvih nekoliko noćenja (što je sada i obaveza, od kad su vraćene vize), a potom od lokalaca možete dobiti više nego dobre preporuke za dobar i jeftin smeštaj u svakom od većih gradova. Gazde i gazdarice hotela, hostela, apartmana i sl. će se često rado ponuditi da vam pomognu u svim ostalim aspektima boravka u Iranu.

HRANA

Persijska hrana je preukusna i zaslužuje poseban blogpost. Mešavina je uticaja sa zapada (Mediteran) i istoka (Indija, Kina), kao i svih koji su došli putevima svile, u zamenu za npr. nar i pistaće, rođene u Iranu.

U uličnim bircuzima možete sjajno jesti i za evro-dva, dok se u restoranima cene kreću oko 7-8 evra po osobi. U nekim restoranima se podrazumeva da će vam doneti čaj i voće za početak jela. Voda sa česme je bezbedna za piće.

Nakon dalje plovidbe mirnim pustinjolikim predelima (Videli smo i mini tornado pored puta. Mislio sam da postoji samo u crtaćima), polako ulazimo u Isfahan (ili Esfahan). Mnogi kažu da je najlepši grad u zemlji. Nekadašnja je seldžučka i safavidska prestonica.

Industrijska zona, pa rezidencijalna sa kućicama, pa nadvožnjaci i saobraćajna gužva i stižemo u košnicu. Sušta suprotnost mirnom Jazdu. Na ulici se u polumraku komeša reka tela i vozila, a mi ciljamo pravo na Naqsh-e Jahan trg, drugi najveći na svetu. Na platou širokom kao tri, a dugačkom kao skoro šest fudbalskih terena te večeri dešava se masovni piknik. Četvrtak je, prvi dan vikenda u Iranu.

Kao na nekom orijentalnom Vudstoku, nesaglediva masa ljudi sedi na ćilimima, porodice uz kompletno posluženje obeduju i uživaju, kao kod kuće. Svaka porodica na zemlji kao nečiji dom u izlogu – osetiš atmosferu, interakcije, vidiš šta je na trpezi, kakvi su sudovi u kojim je hrana doneta. Tu su i baka i unuci, i mladi par, i sestra od tetke. Prizor je neverovatan, ali od umora i gladi nismo bili kadri da mu se prepustimo. Brzo smo otišli sa trga tragajući za večerom, ophrvani utiscima koje smo odložili za sutra. Veliki grad i gužva, bar meni, nisu prijali nakon tišine i spokoja u Jazdu.

Po prvi put od kad smo na putu, ulazimo u restoran u kom su vidni zapadnjački uticaji. I to ne zato što mladi vlasnici žele da privuku turiste, već zato što vole „zabranjenu“ kulturu. Smešten je na zatvorenom mini-trgu na kom svuda okolo kafenišu mladi, uz hitove koje možete čuti na svakom kraju sveta, ali ih ne očekujete u Iranu. Na meniju su pomfrit, paste i burgeri. Bili smo toliko gladni, dopalo nam se da vidimo kako žive mladi Iranci koji su fanovi zapadne kulture, a neki su se i uželeli da probaju nešto od ranije poznato nakon 10-ak dana puta, te smo odlučili da tu ostanemo.

Zaključak – poručiti zapadnjačku hranu u Iranu nije preterano pametno. Bila je prilično osrednja, a ujedno to je bio i najskuplji obrok dotad. Jer, pomfrit, majonez ili pasta su luksuz i nešto nesvakidašnje u ovoj zemlji. Konobarica i konobar su divni i veoma prijatni. Mogli bi biti bilo koji hipster mladi par iz npr. Španije.

Jutro, sedmi septembar. Smešteni smo u prizemlju jednospratnice van šireg centra grada, u mirnom kraju načičkanom ograđenim kućama, u kom se oseti prijatni komšijski duh i svi se dobro poznaju.

Ustajemo ranije i tragamo za kafom, ali bez uspeha. Rade samo mini-prodavnice, ispred kojih vise tanki pljosnati hlebovi zaštićeni najlonom, kao sakoi na ofingeru posle hemijskog. Prolaze ljudi na biciklima, u čijim gepecima su utegnuti naramci hleba, bez najlona.

Naše „gazde” su Hadžar i Mohamed, mladi predivni par. Oboje na početku 30-tih, lepi i pomalo buckasti, toliko prijatni, topli i otvoreni ljudi da lako mogu da ganu svaku nežniju dušu. On je inženjer koji radi u čeličani, i ima, kako kaže, drugi najbolji posao u zemlji. Radi u neverovatnim smenama, dnevna pa noćna, ali se maksimalno trudi jer zna da ima posao bolji od mnogih, i mesečno zaradi oko 200 evra. Cifra je bila i skoro upola veća do skoro, ali se situacija promenila zbog inflacije.

Mohamed je motorom otišao po namirnice za doručak, dok je Hadžar pripremala čaj i vidno se trudila da se lepo osećamo. Vidimo koliko se vole, iako nisu pričali mnogo međusobno.

Ona sanja o tome da otvore autobus-hostel koji će putovati po zemlji. Veliku kuću u kojoj smo smešteni iznajmljuju za 100 evra mesečno, donji deo su počeli da izdaju, a oni spavaju na spratu u vrećama za spavanje. Mohamed se vraća sa istim onim naramkom vrućih, tankih, pljosnatih hrskavih hlebova, namazom koji podseća na kajmak i tahinijem. Spremaju doručak i jedemo zajedno. Puštaju nam hipnotišuću lokalnu muziku za koju misle da će nam se svideti (što je tako i bilo). Toliko smo se zapričali da smo se u jednom trenutku prenuli i shvatili da treba da krenemo u grad. Nemamo tako puno vremena, a Isfahan je veliki.

Otišli smo pravo u Džame džamiju, koja potiče još iz osmog veka (navodno je prvo bila zoroastrijanski hram). Rekonstruisali su je Seldžuci i preživela je mnogo promena do danas, tako da se prostorije unutar nje razlikuju po stilovima gradnje i na neki način je pokazni objekat za istoriju arhitekture na ovim prostorima.

Impozantna je i drugačija od onih koje smo dotad viđali, ali duša ište da izađemo i vidimo grad, jer u njoj ionako može da se ostane satima. Lunjamo preko ogromnog, praznog trga koji je noć pre bio krcat narodom, gubimo se u tunelima zatvorenog bazara. Potpuno tihi i prazni, nisu samo ljuštura u kojoj drugim danima kulja život, jer se tragovi tog života vide na sve strane, od zaprljanih šalona na radnjama do natpisa na ulazima u pojedine delove bazara. Tuneli su prelepo konstruisani, sa rupama za svetlost i vazduh na svodovima, iz kojih sunce ostavlja trag i dojam kao da smo u SF priči usred Stare Persije (eto ideje za film!).

Usput upoznajemo fotografa koji nas nudi nekakvim slatkim od suvih šljiva, recimo da je na to ličilo. Čudnog je oblika i moraš da umastiš prste, ali je preukusno. Spontano krećemo zajedno i vodi nas do Azadegan čajdžinice, u kojoj je plafon zastrt stotinama starih čajnika i lampi, a već oko podneva gosti uživaju u zalogajima od lokalnog hleba, salate i dizija, čitave porodice ili ekipe drugara. Jedan par je tako između tanjira na sto polegao bebicu, koja uživa i drema dok roditelji ručaju. Kako dnevni meni nije imao ništa za biljojede (troje od nas šestoro), odlučili smo da idemo dalje. Na trgu nailazimo na prostrani podzemni restoran veličine kantine, čiji su zidovi oslikani, dekorisani, plafoni su od mozaika… detalji su neverovatni, u nekoj drugoj zemlji bi možda naplaćivali samo ulaz u ovakvo mesto. Birjani (nema veze sa indijskim) je ispunio očekivanja, a piletina sa belim šljivama i nadmašila.

Bazar nije radio, ali jesu radnje na samom trgu. Ušli smo u prodavnicu ćilima, bez namere da nešto kupimo. Jednostavno, stazica nam je privukla pažnju. Međutim, svaki promoćurni prodavac zna da neka vrsta namere postoji, čim je pažnja privučena. Usledio je kompletan tretman za turiste – predstava od nekih 45 minuta, u okviru koje saznaš da postoje nomadski-plemenski ćilimi, koje prave različiti narodi što žive na tlu Irana, najćešće za svoje potrebe, zatim seoski, koji se donose i prodaju na regionalnim pijacama i nose njihova imena, kao i gradski, koji se često rade fabrički.

Na nomadskom ćilimu koji nam se svideo tako se vidi karavan koji se kreće kroz pustinju, tu su i planine, zmije koje ometaju putnike, karavansaraji u kojim staju da predahnu… Bez daha slušamo priču u scenografiji zastrtoj svim tim vrstama ćilima, i toliko je zanimljiva da nas povremeno skroz popusti onaj mini-stres obaveze da nešto kupiš, kao bogati Evropljanin, koji eto već pola sata sedi i gleda predstavu priređenu samo za njega. Glavni akter predstave pritom s vremena na vreme ponovi kako, naravno, nismo u obavezi ništa da kupimo.

Po završetku priče, sledi drugi čin, u okviru kog se prodavac fino raspita da li vam je možda neki ćilim zapao za oko. Vi onda tako opušteni i razgaljeni zaista i pomenete ako vam se neki od njih zaista i dopao, čak i ako nemate nameru da ga kupite. Ćilimi su toliko lepi da će vam se bar jedan svideti. Od raskošnih svilenih, čije boje menjaju nijanse pod različitim uglovima, do prelepih stazica koje spram njih deluju skromno, ali su u njih nečije ruke mesecima tkale i utkale priču svog podneblja.

Jedna staza i manji ćilim su na kraju dospeli u naše ruke, upakovani tako da možete da ih stavite u ranac i produžite dalje. Iako u Iranu ne možete da koristite zapadnjačke platne kartice, kod ovih momaka navodno prolaze i master i viza. Kao što su u našim krajevima pre 20-ak godina korišćene razne šeme za onlajn kupovinu, tako se i oni snalaze i preko veze u Dubaiju uspevaju da naplate (dva dana kasnije – prodavac nas susreće u centru i kaže kako kartica „nije prošla” i da su nas tražili svuda po gradu. Epilog – novac smo na kraju poslali iz Srbije njihovom rođaku u Švajcarskoj, koji ga je odneo u Iran).

Sa trga krećemo put jermenske četvrti, u kojoj pored zanimljivih crkvica, ima i lepih kuća i kafana. Kraj je miran, izgleda moderno i evropski i potpuni je kontrast gužvi u centru. Nailazimo na Muzej muzike, privatnu kolekciju lokalnih muzičara, u okviru koje je oko 300 instrumenata iz Irana i okoline. Odlučujemo se da uđemo, iako je cena nešto veća no što smo navikli u Iranu (privatnik!). Muzej je mali i vodič vas vodi u intimnu turu kroz instrumente sačinjene od žica i tela (koje je nekad i stara, velika konzerva soka od paradajza), a koji su preteča violine (kamanče) i gitare (tar). Tu su i brojne udaraljke, frule, harfe, kao i zvonca i praporci za kamilu, magare, konja, kućnu poslugu, koga god vam padne na pamet da može da se odazove na zvonce. U kolekciji su i dvojnice iz Jugoslavije. Poznata zastavica sa petokrakom ukazuje na veze dve zemlje koje su nekad bile intenzivnije.

Nakon ture, simpatični plavooki buckasti momak nas je odveo na privatni kamerni performans na taru i udaraljkama. U sobici dva sa dva, kao kod kuće. Sede ljudi do tebe, ćaskaju i sviraju, potpuno posvećeni. Dobio sam priliku i da probam da sviram tar, relativno lako sam se snašao, te sam dobio i pohvalu majstora tariste. Nakon toga odlazimo na još jedan koncert, sada u sali, na santuru (rezonantna kutija sa bakarnim žicama po kojim se udara malim palicama), koji ispunjava salu zvonkim, metalnim zvukom. Ovaj instrument je preteča harfe, a iz Irana, Kuvajta i Sirije se dalje širio Bliskim Istokom, do Grčke i istočne Evrope na zapadu i Indije i Kine na istoku.

Posle posete muzeju, u jermenskom kraju u kom je smešteno dosta hip kafića koje pohode mladi, slučajno srećemo Hameda, gazdu našeg smeštaja u Jazdu, koji šeta sa gošćama iz Australije. Odlazimo s njima na večeru, posle koje se vraćamo dugom šetnjom uz obalu presušene reke Zajanderud.

U reci je do pre nekoliko godina moglo da se pliva, a pored nje su bili redovi za pedalinu. Sad može da se šeta koritom širokim više od sto metara i prolazi kroz svodove mostova iz 17. veka. Mislili smo da ćemo moći peške da stignemo do kuće, ali smo bili preambiciozni. Taksi nas je mrtve umorne prevezao nekih šest-sedam kilometara.

Poslednjeg dana u Isfahanu, gubimo se u bazaru i prilici da kupimo predivne rukotvorine – od reljefnih tanjira sa predivnim detaljima do pločica, džezvi i stolnjaka. Sve je prelepo, rezultat dugog rada ruku majstora i sramotno jeftino. U bilo kojoj zemlji ka zapadu koštalo mnogo više. Dočekujemo zalazak sunca na trgu, a nakon toga odlazimo u Abbasi čajdžinicu, smeštenu u bašti istoimenog hotela.

Verovato najlepši vrt u kom sam ikad bio, čija lepota nas je okrepila koliko i čaj sa providnim listićima šećera i čorba sa leblebijama, spanaćem i jogurtom. Sve u bašti čajdžinice je u savršenom skladu, od ruža i jorgovana do dunja koje u njoj rastu, a okružena je niskim, starim hotelom tradicionalne arhitekture.

Posle predaha, hitamo ka Kadžu mostu, jednom od najlepših na presušenoj reci. Hadžar i Muhamed su nas pozvali na večeru, odnosno, pripremili su piknik tik uz korito reke, okruženo prelepim parkovima. U hodnicima u utrobi mosta pevači imaju svoje tačke. Mladić peva u polumraku hodnika, a setna melodija odjekuje zidovima, hipnotišući desetine ljudi koji se tiskaju da slušaju. Neki od njih takođe pevuše melodiju. Cela scena kao da ima religijsku notu. U sledećem hodniku peva par starijih ljudi. Niko od njih to ne radi za novac, ne postoji šešir ili kofer u koji treba nešto da ubacite. Kasnimo na večeru, ali ostajemo još kako bismo čuli pesmu i upili prizor.

Mohamed je raspalio žar i priprema patlidžane koje će spustiti na njega. Ćebad i ćilimi su postavljeni, Hadžar secka povrće, a tu su i dve gošće iz Nemačke. Zajedno pravimo širaz salatu, grickamo dinju dok ljuštimo vrele patlidžane i spremamo mirzu gasemi. Hrana je preukusna. Čak i da nije, sama činjenica da je zajedno pravite pod vedrim nebom doprinosi doživljaju. Njih dvoje su predivni.

Za Isfahan je dva dana malo, pa su mnoga od uživanja morala da budu naglo prekinuta. Pakujemo sudove i ćilime, pravac kući gde dovršavamo pakovanje stvari, a onda suludo brza vožnja do autobuske stanice, gde u poslednjem trenutku utrčavamo u noćni autobus za Teheran. Znamo da ćemo doći opet.

Ukrcavamo se u „VIP bus“ na autobuskoj stanici u Širazu. Pored nas je gomila vojnika u uniformama u boji pustinje, ulaze u autobus pre našeg. Svi nose ćebad. Izgleda da su u nekom delu zemlje u koji putuju noći hladne. Na travnjaku je grupa gospođa zapalila šišu i uživa na ćilimima, u iščekivanju polaska prevoza.

U „VIP“ autobusu sedišta su ogromne fotelje, poput onih u biznis klasi aviona, sa posebnim dodatkom za noge. Na njima može i da se prilegne. I ostali detalji su kao u avionu – dobiješ lanč paket, a na ekranu ispred sebe možeš da gledaš npr. Stivena Sigala na farsiju ili psihodelični Pink Floyd Live in Pompeii. Sedišta je duplo manje no u regularnim busevima. I sve to po ceni od npr. tri-četiri evra, za put koji traje skoro šest sati.

Nakon plovidbe kroz pustinjske predele, na autobuskoj stanici smeštenoj van grada Jazda (kao da je aerodrom u pitanju), dočekuje nas domaćin hostela Hamed. Sićušan “momak” od 40 godina (izgleda kao da ima 30), od početka priča sa nama kao da se znamo jako dugo. Obezbedio nam je dva besplatna taksija do smeštaja u centru starog grada.

Jazd je grad u pustinji sa više od 600.000 ljudi i jednim od najstarijih gradskih jezgara na svetu, lavirintom ulica i kuća od naboja. Zbog pustinjske klime, ima jednu od najvećih starih vodovodnih mreža na svetu (qanat) i prelepe antičke klima uređaje, badgire ili „hvatače vetra“ (windcatchers), koji stvaraju prirodnu ventilaciju u kućama. Takođe je poznat kao centar zoroastrijanizma, jedne od najstarijih religija na svetu i nekadašnje zvanične religije Stare Persije. U gradu živi oko 40.000 zoroastrijanaca.

Jutro je. Šetamo lavirintom starog grada, u kom je veoma prijatno – sve je čisto, mirno i tiho. Silazimo u Muzej vode, oko 100 metara pod zemljom. Toliko su kopali da bi došli do izvora, a potom napravili mrežu od 85 kilometara pod zemljom, ne bi li doveli vodu do kuća u Jazdu. Pri izlasku upoznajemo dva dečkića, Nimu i Ajšana, koji nas vode da nam pokažu ob-ambar, veliki rezervoar vode, očigledno jedno od njihovih omiljenih mesta za igranje. Penjemo se na vrh rezervoara s njima, odakle se pruža predivan pogled na grad u kom i nema mnogo viših građevina. Jedino se izdvajaju minareti džamija, koji su najviši u Iranu i tako izgrađeni da bi bili vidljivi karavanima koji su prolazili kroz pustinju, idući Putem svile. Nima i Ajšan ne prestaju da nam nešto pričaju, nekako uspevamo da održavamo komunikaciju, ili nam se bar tako čini. Savršen  početak dana.

Silazimo do pekarice u kojoj peku hleb tako što ga zalepe za zid kamene peći i u kojoj mališan iz kraja kupuje naramak okruglih, potpuno spljoštenih lepinja karticom. Idemo ka Amir Chakhmaq kompleksu, u okviru kog se nalaze džamija, karavansaraj (odmorište za karavane, putnike i kamile) i izvor vode. Prolazimo pored prodavnica punih prelepih ćilima, nakita, ručno izrađenih cipela, tašni, odeće… jedva se suzdržavamo da uđemo, ostavljamo to za veče.

Skrećemo u Dolat Abad, baštu iz 18. veka. Potpuni mir i prelepa struktura parka usred pustinje, u kom se nalazi najveći bagdir u gradu. Hladimo noge u vodi fontane i meditiramo uz njen zvuk. U parku se nalazi i najneverovatniji izum koji sam skoro video – aparatura za pijenje vode. Uzmeš čistu slamčicu iz posebne pregrade, utakneš je u napravicu povezanu kablom sa mašinom, a potom pritisneš dugme da bi – pio vodu. Kad završiš, slamčicu ubaciš u drugu pregradu za recikliranje slamki. Iznad aparature je uputstvo za upotrebu, na kom je cela procedura pijenja vode nacrtana. Predivno. Ulazimo u ogroman bagdir, u kom se gubimo u svodovima, koji izgledaju kao nacrtani u autocad-u. Opijeni mirom i lepotom mesta, idemo pravac na ručak u Silk Road restoran, u blizini glavne gradske Jameh džamije iz 12. veka. U Jazdu je lokalni specijalitet shuli čorbica sa celerom, a dobijamo i super vedži kari. Upoznajemo gazdu mesta, i spontano dogovorimo da nas poveze do zoroastrijanskih Kula tišine, na brdima u blizini grada.

Do pre samo 40 godina, zoroastrijanci (ili zaratustrijanci) su donosili tela preminulih na njihov vrh, gde su se raspadala ili bi ih iskidali lešinari. Prema zoroastrijanskoj tradiciji staroj više od 3000 godina, leš ne sme doći u dodir sa zemljom ili vatrom, svetim u njihovoj religiji. Kako bi se to sprečilo, tela su iznošena na brda van grada. Iako udaljene od centra, Kule tišine su sada zapravo veoma blizu naselju koje liči na novobeogradske blokove.

Zoroastrijanci veruju da dobre misli, reči i dela jačaju silu zvanu aša (istina) u svetu i nama, i vode nas bliže ‘tvorcu’, i to tako da nismo robovi ili sluge božanstva (Aura Mazda, koje predstavlja dobro i oličeno je u vatri), već biramo da budemo njeni saradnici. Svrha ljudske vrste je da održi istinu, kroz aktivno učešće u životu i praksu konstruktivnih misli, reči i dela. Elementi ove filozofije uticali su dalje na Heraklita i brojne grčke filozofe.

Penjemo se na jednu kulu, odakle je neverovatan pogled na pustinju, druge kule i blokove zgrada u daljini. Na vrhu je predivno i mirno, dođe ti da ostaneš satima i meditiraš u tišini, koju sve više prepoznaješ kao privilegiju. Samo se u daljini čuje potmuli huk ulica, koje su se vremenom približile kulama.

Nakon toga sledi povratak u grad, u kom posećujemo zoroastrijanski hram u kojem „večna vatra“ navodno gori još od 470. godine nove ere.

Ne stižemo da posetimo stare persijske teretane, i u želji da upijemo što više mira kojim zrači Jazd, odlazimo na krov kafea u blizini smeštaja. Kuća od naboja u kojoj je kafe naravno nije visoka, ali je ceo stari grad kao na dlanu – pruža se pogled na krovove i nekih 15 badgira. Iako smo u centru, tiho je skoro kao na Kulama tišine. Oko nas su brojni Evropljani i lokalci, uživa se uz čajeve i sok od nara.

Ujutru pravac Kharanaq, 4000 godina staru naseobina na 70km od Jazda, čije ime znači „mesto rođenja sunca“. Gradić-lavirint od blata na koji nailazimo je star oko 1000 godina i napušten kad nije bilo više izvora vode. Igramo se i pentramo po krovovima, tunelima i prolazima.

Hitamo dalje kroz lunarne predele i stižemo u Čak Čak, najsvetije mesto zoroastrijanaca. Svake godine u junu hiljade vernika iz Irana, Indije i drugih zemalja dolaze u Hram vatre, smešten visoko u stenovitim brdima. Po verovanju, tu je Nikbanu, ćerka persijskog vlada Jazdgerda pobegla od arapskih osvajača u 7. veku. Molila se Aura Mazdi da je sačuva, a planina se potom čudesno otvorila i sakrila je.

Boravak u Jazdu je prijao kao predah od napada na čula u Teheranu i Širazu. Imali smo utisak da nam nedostaje bar još dva dana u Jazdu i okolini, u našoj jurnjavi kroz Iran. Mir u lavirintima, parkovima i na krovovima njegovog starog grada, u utrobi vodovoda pod gradom i na Kulama tišine bio nam je preko potreban, čini mi se.

Krećemo dalje put Isfahana, grada koji mnogi opisuju kao najlepšeg u Iranu, nekadašnje seldžučke i safavidske prestonice.

Momenti iz Jazda u galeriji:

Ispod nas su veliki peščani platoi oivičeni planinama boje pustinje. Slećemo u Širaz. Dovoze nas u hostel u srcu grada koji odaje utisak varoši, a zapravo je dvomilionska metropola. Nakon osveženja, hitamo napolje, radoznali da vidimo grad pesnika, bašti, vina, slavuja i cveća, kako ga nazivaju. Nasumice šetkamo i nailazimo na ogromni kompleks svetilišta Šah Čerag.

Odlučujemo da uđemo, a kada je čuvar primetio da smo stranci, reče nam da sačekamo. Pet minuta kasnije, stiže predstavnik kompleksa sa sve lentom na kojoj piše “International Affairs”. Izvinjava nam se na čekanju i vodi nas u turu dugu više od tri sata po svetilištu, sačinjenom od nekoliko džamija, sa ogromnim trgom. Pored objašnjenja o istoriji, ulozi i arhitekturi ovog mesta, veoma prijatni i duhoviti Mohamed samo povremeno izgubi osmeh na licu dok nam priča ne tako bajkovite činjenice o životu u Iranu.

Izmešta nas iz komforne uloge naroda sa oboda Evrope u spoznaju da smo bogati Evropljani na proputovanju zemljom u kojoj je prosečna plata oko 150 evra, a ta cifra se često menja pod uticajem inflacije. Iranci mogu bez vize da putuju u nekih 15-ak zemalja, a jedina evropska je do skoro bila Srbija. Međutim, malo njih može to sebi i da priušti. Mohamed je inače građevinski inženjer koji volontira četiri sata nedeljno u kompleksu i sanja da doktorira negde u Evropi, a pored redovnog posla drži časove engleskog, najčešće baš za one koji žele da emigriraju.

Koliko god da nam Iran deluje kao druga planeta, ne zato što je daleko (jer i nije tako daleko), već zato što o ovom delu sveta ne znamo skoro ništa, sa ljudima se vrlo lako razumemo. Topli su, otvoreni i imaju mnogo toga zajedničkog sa našim iskustvom – sankcije, inflaciju, želju za kontaktom sa svetom i naglašenu ljubaznost prema strancima, snalaženje na svaki mogući način… Sve što je dobro poznato verovatno svakom iz Srbije starijem od 30 godina. Mohamed voli da priča i o islamu, pa i da na često pitanje o hidžabu uz osmeh da lakonski odgovor kako su žene “delikatni cvet”, te su u Iranu zato pokrivene, da ne moraju da privređuju, već samo treba da brinu o kući i porodici, itd. Delovalo je kao naučen odgovor u koji ni sam baš ne veruje. Nismo zalazili mnogo dalje u diskusiju, ali smo se na kraju lepo ismejali u njegovoj kancelariji, u kojoj smo završili na čaju posle ture.

Sledećeg jutra, nakon brzinskog doručka u prelepoj bašti hostela u kojoj ima svega po čemu je grad poznat osim vina, hitamo u Nasir-ol-mulk, poznatiju kao ‘pink džamija’. Mesto na kom možete sresti najviše turista, ali i lokalaca koji jure da stignu što ranije izjutra i uhvate sunčevu svetlost koja kroz prelepe vitraže prodire u zgradu. Naredna tri sata smo bili izgubljeni u svodovima džamije, upijajući svaku liniju lepote dok se nismo opili i shvatili da ne možemo toliko utisaka podneti u tako kratkom vremenu. Mora se hitati i videti dalje, utiske ćemo prerađivati i shvatiti kasnije (npr. sada kad ovo pišem, mesec dana kasnije).

U kompleksu je i omanja džamija u kojoj nema toliko detalja, već je ukrašena prelepim motivima cveća i ptica na beloj podlozi. Zbog skromnosti i topline me je podsetila na neki manastir iz naših krajeva. U prodavnici rukotvorina, crteža, nakita, pločica i prelepo ukrašenih kutijica od kamilje kosti smo se jedva suzdržavali da ne kupimo nešto, jer znamo da ćemo kasnije ići na bazar, gde bi sve trebalo da je jeftinije.

Oduševljenost se nastavlja u obližnjem Narandžestan muzeju. Na farsiju “narandža” znači mandarina, a narandža se kaže “portokal”. (Mala digresija). Prelep vrt i zdanje, muzej i prodavnica gde trošimo novce na zbirku Hafezove poezije, opijene vinom, ženama i lepotom.

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni, crveni tulipani.
I gorjet će rumenim plamenom.
Ne čudi se tome, o najljepša,
Sjeti se koliki je silan žar
Ljubavi tebi posvećene
Gorio nekoć u živom čovjeku
Kad mrtav toliko plamti,

pisao je Šamsodin Hafez negde pre 700 godina.

Nakon ručka, razmišljamo o odlasku do još jednog pink mesta – ružičastog jezera van grada, kojem boju daju alge. Lokalci nas ubeđuju da je tu sada samo bara i da je jezero bolje videti nakon zime, kada se voda slije sa planinskih vrhova niz pustinju. Ipak odlazimo. Roze-braonkasta voda okružena je gomilom soli koja podseća na sneg, a smeštena je u pustinji na čijem horizontu su oštre visoke planine. Po obodima jezera su napuštena pedalina u obliku labuda, koja doprinose post-apokaliptičnom prizoru. Jezero ima i karakterističan miris zbog prisustva algi. Nauka kaže da je toksično, a lokalci tvrde da je “zdravo za stopala”.

Malo nakon što smo došli, jedan simpatični debeljuškasti tip je zagacao po plićaku nasred jezera, dok ga je brojna porodica fotografisala. Aca je to shvatio kao photo op, možda i zato što je verovatno skoro tri puta lakši od kupača u pink bari, te je skinuo majicu i pohitao da se slika s njim. Porodica je oduševljena, a i kupač, koji Acu podiže na ramena i kreće s njim u vodu. U međuvremenu, vozači su iz kola izneli ćilime, šiše, čaj i dinju koja se jede sa hlebom i piknik-žur na deponijici pored pink bare-jezera je počeo. Nismo mnogo očekivali, ali smo se zbog lokalaca sjajno proveli.

Poslednjeg dana u Širazu odlazimo u Persepolis sa simpatičnom vodičicom Jaldom. Prizori i priča su zanimljivi, ali možda ne toliko koliko Nekropolis ili Naqsh-e Rustam, grobnice persijskih vladara uklesane u brda. U povratku igrom slučaja ručamo u luksuznom hotelu i susrećemo se sa istinski imućnim lokalcima. Devojke su obučene potpuno evropski, osim što hidžabe nonšalantno nose na trećini glave.

Odlazimo u 10 vekova star Eram park, ogromnu botaničku baštu na drugoj strani grada koja je pod zaštitom Uneska.

– Nacrt Eram bašte u Širazu napravili su Seldžuci u 11. veku, a sagradila su je persijska Kaškai plemena sredinom 13. veka. U bašti, pored ostalih biljaka, ima oko 3500 vrsta ruža.
– Sigurno je mislila 350.
– Hm, vidi ono tamo, izgleda da ih je ipak mnogo više.

Park je prepun lokalaca koji uživaju porodično, i mladih parova koji su skriveni po njegovim obodima.

U Iranu se od stranih kola voze pežoi, a ostali automobili su lokalni paykan, pride, pashkodro. Jalda nas svojim ‘prajdom’ vozi kroz neviđenu večernju gužvu do Hafezovog mauzoleja.

Ima 35 godina, nije udata i radi, što sve zajedno baš nije uobičajeno u Iranu. U kolima skida hidžab, pa ga ponovo vraća kad je pitamo kakve su kazne ako ne pokriješ kosu. “Dobiješ kaznu i opomenu, i moraš da potpišeš izjavu da se to neće ponoviti. Ali, ima ovde mnogo većih problema od hidžaba”.

Predivan kompleks i još jedan park za uživanje. Sutra ujutru smo prošetali sukovima starog grada, uspeo sam da dobijem i iransku frizuru kod lokalnog berberina koji ne govori ni reč engleskog, a potom krenusmo na autobus za Jazd, dalje ka pustinji.

Jedanaestog septembra smo izašli iz bajke i našli se na poznatom mestu posle skoro dve nedelje, sa utiskom da su prošla bar dva meseca. Čudno nam je bilo da je napolju lepo vreme, da je sve čisto, u smislu jasnih kontura, nedostatka dodatnih detalja, ornamenata i zvukova. Kao da je neko pritisnuo ‘mute’ dugme i 1000 nadražaja za čula sveo na ukupno možda pet, prebacio milione boja u monochrome mod, sklonio sve one ljude, vozila, buku, nepravilnosti i fine detalje na slikama u prolazu.

Sa krova naše mini-kule-hostela (sobice su nabijene tako da ih ima što više, pa ni nemaju prozore) u daljini se vidi grad u smogu i, jedva, obrisi planina koje ga okružuju. Tamo ćemo da idemo posle doručka, ko zna šta nas čeka, pomislih. Nekoliko minuta kasnije, sivo-suve planine su skoro nestale u oblaku smoga koji se podigao iz grada. O Teheranu nisam znao skoro ništa. Zamišljao sam haos i gužvu. O njemu sam slušao davno u vestima, pominjale su ga balkanske krimi-vođe kao simbol nečeg lošeg što dolazi sa istoka, a jedan bend koji sam voleo u osnovnoj je spevao pesmu o američkim pilotima nad Iranom i nazvao je “Tehran”: “Warrior, the time bomb’s About to go What will you feel Will you ever wonder If the man that’s in your sights Ever kissed his girl goodbye”.

Doručak je onaj na koji smo navikli – krem sir, krastavac, paradajz, puter i preukusni džemovi od šargarepe i od dinje kao jedina razlika. Pored toga, u Iranu svaki region ima svoje, specifične hlebove, koji po obliku podsećaju na ono što često nazivamo tortiljom. Pljosnati su, dugački, široki i preukusni, možeš da ih savijaš i cepkaš. Gosti hostela mogu da uzmu i nešto dodatno iz frižidera i ostave pare u otvorenoj kutiji. Niko ne proverava da li si i koliko ostavio, ili možda i nešto uzeo.

Da li ćemo i kako izdržati pod hidžabima i u obaveznim pantalonama na 35+, dugo smo se premišljali, a sad je bio trenutak da se konačno izađe u punoj opremi. I nije bilo tako strašno, kažu devojke. Beogradska vlaga ipak teže pada nego nekoliko stepeni više u gradu u blizini pustinje. Ulica u kojoj je hostel u nastavku postaje kaldrmasta, na lep i uređen način. Nismo očekivali takvu lepotu, mir i osećaj Mediterana u komšiluku. Ljudi šetaju opušteno, ne zagledaju nas, oni baš ljubopitljivi fino i zainteresovano pitaju odakle smo i počnu da razgovaraju sa nama uz obavezno “Welcome to Iran”. Svi sa kojima smo pričali su veoma prijatni i otvoreni. I da, ne pominju Đokovića jer verovatno nemaju ni gde da čuju za njega.

Iako nam je šahova Golestan palata (Palata cveća) bila maltene iza ćoška, jedva smo pronašli ulaz i odjednom se našli u rajskom vrtu u kom vladaju zvuci krošnji preko kojih povremeno pređe povetarac. Svaka zgrada kojom je prostrani park oivičen je priča za sebe, kao i svaki mozaik kojim su zgrade ukrašene… I to tek kada nakon prvog utiska lepote i simetrije ctreža priđeš bliže i izgubiš se u detaljima. U Iranu je sve u prelepim detaljima, kojih nigde ne manjka, naprotiv. Ulazimo u wind tower čiji su zidovi i plafon u sitnom mozaiku sačinjenom od ogledala. Omanja vrata u zgradi, koja naizgled skromno stoje u uglu, usred raskoši, zapravo imaju najsitnije moguće ornamente koji smo upijali narednih deset minuta. Teško je zadržati pogled i prepustiti se, a ne izvaditi odmah foto-aparat.

U vrtu pijemo kafu i ružinu vodicu, posluženu tako da se estetski uklopi u okolinu. Njen ukus istovremeno osvežava i skoro pa omamljuje lepotom. Prosto se pitaš zašto tako neki napitak nije rasprostranjen po celom svetu, a ne oni manje ukusni, koje imaš na dohvat ruke u svakom selu svakog kontinenta. Kao i većina monarha, šah je voleo raskoš, kojom je i obasipan sa svih strana sveta, pa su u palati izloženi komadi nameštaja, posuđa i nakita pristigli od kraljice Viktorije, iz Rusije, Nemačke… Mesto je takvo da tu možete ostati čitav dan i upijati mir i lepotu. Iranci tako nešto i rade. Svaka prilika i skoro svako mesto se koriste za piknik – dovoljan je ćilim, čaj i oni koje voliš.

Odlazimo do obližnjeg Homeini trga, na kom je uličica sa hranom i tezgama sa rukotvorinama. Uličnim kuvarima smo iz nekog razloga jako zabavni, zovu nas da ih fotkamo, poziraju, a potom nam služe kašk bademdžan – preukusnu pastu od dimljenog patlidžana (bademdžan) sa pistaćima, orasima i sušenim lukom, prelivenu jogurtom jakog ukusa. Božanstven ulični ručak uz islamsko pivo sa jabukom, po ceni od 1000 dinara za nas šestoro. U tom trenutku srećemo i prve turiste – dvojicu zajapurenih Kruševljana, jedan je u 40-im, a drugi u skoro 60-im godinama, koji već 10 dana špartaju planinama koje okružuju Teheran. Oduševljeni su prirodom, ljudima, hranom.

Upućuju nas na Fardowsi trg gde mogu da se zamene pare po najboljem kursu. Međutim, menjačnice ne rade, ali dva nasmejana tipa sede na ćošku i zovu nas u svoj ‘lokal’. Nakon pregovaranja na nemuštom jeziku i umiranja od smeha, dobijamo i pristojan kurs. Sedamo u taksi i pravac čajkana (čajdžinica) Azari, jedna od najpoznatijih i najstarjih u gradu.

Lokal je prepun. Imućniji Iranci su tu porodično, slave se rođendani, puše se šiše u izdvojenoj prostoriji, a bend se sprema da nastupi. Nakon 20 minuta čekanja, smeštaju nas na ogromnu sofru tačno ispred bine, imamo utisak da smo u centru pažnje cele kafane, možda zato što i jesmo bukvalno u centru i što smo  jedini turisti. Sofra (na koju se popneš, nakon što se izuješ) ima skoro 20 kvadrata, okolo su “normalni” stolovi i stolice. Imamo utisak da smo u lokalnoj Skadarliji, samo što u ovoj sede skoro samo lokalci. Konobari u narodnim nošnjama donose čajeve, gurabije, mini tulumbe, pa potom tanjire sa voćem – preukusne breskve (ili su to kajsije) šeftelije, nektarine, banane, mini krastavce. Nakon prvog benda, na binu izlazi lokalna zvezda, harizmatični pevač od čijeg glasa smo se naježili. Lice mu je izoperisano i zategnuto, pa emocije tek povremeno mogu da se pročitaju dok peva. Muzika starih instrumenata nam nije strana, kao ni hrana ni nasmejani ljudi koji pevaju uglas, verovatno zbog velike spojnice zvane Otomansko carstvo. Hrana i piće se ne naplaćuju standardno, već se računa vreme koje si proveo sedeći, uživajući u muzici i hrani i piću koje ti donose čim zafali.

U jednom trenutku do nas seda stariji Iranac sa tri ćerke naših godina. Objašnjavaju nam da su izvele tatu na večeru, druželjubive su i vesele, pevaju non stop, potom se slikaju sa nama, a jedna od njih, Bahar (iliti “proleće”) nama momcima pravi zalogaje sa hlebom, patlidžanom i začinskim biljem i šalje nam svakom ponaosob da probamo. Devojke su dobile kompliment da su “lepe kao Iranke”, verovatno “nema dalje” što se komplimenata tiče.

Imali smo sreću da stignemo u Teheran za “njihov” vikend, koji je zapravo četvrtkom i petkom. Petak je dakle ekvivalent nedelje, pa smo nakon doručka sutradan zapucali na Jomeh bazaar, iliti buvljak koji se petkom organizuje u garaži na nekoliko spratova. Ulazimo u grotlo ljudi i robe, koje zapravo nije tako haotično, sve je dosta uređenije od buvljaka na koje smo navikli. Stare fotke naoružanih Iranki, ploče, prelepo posuđe, odeća, rukotvorine. Usred gužve se kao osveženje služi predivan “do” (kao ajran, razvodnjeni jogurt) sa ružinim laticama, suvim grožđem i krastavcem. Nakon ispijanja, može da se šeta bar još dva sata. I usred gužve, na površini tog napitka u ogromnom zemljanom sudu je umetničko delo, mozaik latica ruže i iseckane nane.

U jednom trenutku smo se zapričali i zadržali ispred tezge jednog usnulog deke, koji je potom ustao i na čistom British engleskom nam se obratio ‘Would you please stop blocking my shop?’. Izašli smo iz zgrade kad nam se definitivno zavrtelo u glavi od razgledanja, upijanja atmosfere i kupovine. Odlazimo na predah do mesta gde je najbolji espreso u gradu (i stvarno je super), ali utiscima vladaju zapravo sok od nara i ribizle, posluženi slani sir koji liči na sjenički i gricka se uz listove nane, komorača i praziluka. Inače se začinsko bilje često konzumira sveže, i u restoranima služi na gomili u korpama.

Prolazimo pored nekadašnje ambasade SAD, ogromnog utvrđenja išaranog amaterskim anti-američkim muralima. Odlazimo u Šar park na predah i ručak. Parkovi u Teheranu, kojih inače ima 800, ostavljaju utisak maltene svetih mesta posvećenih predahu. Persijanci su poznati po svojim baštama, čiji je stil uticao na mnoge širom sveta, a mnogi od njih su pod zaštitom Unesko-a. Šar (Centralni) park je ogroman, pun porodica sa decom na ćilimima. Sve je usporeno, tiho i prijatno.

Teheran vikendom uopšte nije haotičan, osim delimično u saobraćaju. Prelaženje ulice je priča za sebe – kao u kompjuterskoj igrici, samo što nemaš nekoliko života. Pravilo je da jednostavno izbegavaš vozila jer ti skoro niko neće stati, držiš se svoje grupe ili jednostavno pratiš lokalce. Nakon parka, taksista nas vozi u severni kraj grada, do hostela-kulturnog centra “See you in Iran“. Toliko je raspoložen za priču na basic engleskom i komunikaciju putem Google Translate-a da smo se vozili 45, umesto pet minuta. U jednom trenutku je stao nasred kružnog toka kako bi završio rečenicu i potom umirao od smeha. Sever Teherana je moderniji, zgradice su kao u NBG blokovima, a park u kom smo proveli veče prepun mladih u izlasku. Bilo šta slično klabingu ovde ne postoji.

Do narednog odredišta, Širaza, ima oko 1000 km, te odlučujemo da ipak idemo avionom, nešto skupljim od autobusa. Pitali smo nasmejanog momka iz hostela da nam kupi kartu, pošto naše kartice ne funkcionišu u Iranu:
– Imate Asaman Air u 8 sati, 15 evra je karta. Nego, jel znate da kod nas avioni često padaju?
– Da?
– Svaka tri-četiri meseca, zakucaju se negde u brdima. Zbog sankcija kompanije ne mogu da uvoze delove, ali dve kompanije se snalaze i prošvercuju nekako, njima avioni manje padaju.
– Koje su to kompanije?
– Iran i Mahan Air, evo ima Iran Air za 20 evra u 9.
– A jel ti putuješ avionom po Iranu?
– Naravno, haha. Živim u Iranu, ovde je linija između života i smrti tanka.

U avionu Iran Air-a smo za pomenutu cenu (koju određuje Vlada) dobili i klopu i veoma udobno smo sleteli u Širaz.

IMG_20151015_144611

Voz iz Magdaona kreće u 14.40. Treću klasu spavaćih kola unapred su nam online rezervisali drugari iz Indije, inače je to za strance gotovo nemoguća misija (iscrpno upustvo ovde). Kao jedini turisti, privlačimo pažnju na stanici. Otvoreni kupe ispostavlja se kao taman za nas šestoro, a uveče će tek biti bukvalno potaman kad se spuste ležajevi.

Putovanje vozom je nekako najviše po ljudskoj meri, bilo da pričamo o dužini nogu ili činjenici da se putuje mirno, bez trzaja, sa velikim prozorom ka okolnim predelima, pogledima upućenim jedni na druge. Kada neko dođe u goste (uđe u kupe), to je već događaj. Kad se svemu tome doda naramak „Politikinih zabavnika“, okolna crvenica i zelenilo slični onim na Kubi, vodene površine koje presecaju kopno i nisi siguran da li je u pitanju reka, jezero, kanal ili more, društvo u otvorenom kupeu i lokalci u okolini, čovek pomisli da mu na svetu baš ništa više ni ne treba.

U takvom stanju nas zatiču momci u crvenim uniformama, koji su doneli užinu pre večere. Usluga kao u avionu – u crvenim kutijicama brendiranim sa „Meals on wheels“ su sendvič, grickalice i slatkiš, a tu je i čaj, sve na crvenim poslužavnicima. Shvatiš da ti je možda baš to još bilo potrebno. Stočić uz prozor ima i pregradu za flašu vode, a tu je i glossy magazin najveće železnice na svetu. Nije teško biti komforniji od železnice u Srbiji, ali ovo je već bilo nesvakidašnje iskustvo za sve nas, koji smo imali potpuno drugačija očekivanja guglajući „going by train from Goa to Kerala“.

01

Vozovi možda nisu ganc čisti i novi, ali je sve udobno i funkcionalno. M. je jedan od najvećih fanova „Zabavnika“ koje znam, a podsetih se i zašto sam i ja među njima. U nekih desetak primeraka lista na kom smo odrasli, bilo je sigurno pet-šest tekstova koji imaju veze sa Indijom. Koji sat kasnije, stiže večera, hrana bolja nego u avionu, tu je sve, od supice do slatkiša. Nedugo zatim, dobijamo i sveže opranu posteljinu u papirnim džakovima. Dogovaramo sa kondukterom da nas probudi u pet, jer u Alapužu treba da stignemo oko 5.30 ujutru.

Pet sati. Mnogi od nas su tek oko tri-četiri uspeli da zaspu. Ustajem i vidim kako voz već polagano usporava, dakle uplovljavamo u Alapužu, a skoro cela ekipa i dalje nije isplovila iz sna. Kreće pakovanje u brzini, frka-panika, S. nešto petlja sa stvarčicama na ležaju i pakuje ih, brzo se izvlačim iz svog ležaja da bi oni iznad mene mogli da siđu, komična slika u kojoj svako u bunilu pokušava da se ubrza i snađe. M. iskače sa trećeg sprata, N. kreće da slaže „Zabavnike“, a voz je maltene već pristao. Nas četvoro smo nekako iskočili u mrkli mrak stanice na Alapuži. Voz zapravo skoro da nije ni stao, već je jako sporo prolazio kroz mesto neka dva minuta. Nedovoljno dugo da svi izađemo. Kroz mrak se prolama „N. zar ne vidiš, voz kreće“, ali N. to zaista u bunovnom stanju ni ne vidi, i dalje u kupeu. I tako su M. i on ostali u vozu. Sledeća stanica je sto i kusur kilometara dalje. A mi smo u potpunom mraku na peronu, među siluetama ljudi i zvucima jutarnje molitve iz obližnje džamije. Tek tad shvatamo da smo hiljadu kilometara daleko od Goe.

Varkala, Kerala

Krećemo lagano ka stanici, čikice sa rikšama nam prilaze, a mi kao nećemo da nas oderu, te full opremljeni sa torbama kao produžavamo peške kroz mrak ka gradu. Međutim, čikice su jako fine i traže 50 rupija za vožnju do grada. Iskrcavamo se u pet ujutru na prostranoj plaži, jer u gradu osim džamije ništa ne radi. Polako se razdanjuje, gomila ljudi već šeta, valjda u povratku sa molitve. Lokalci nas gledaju kao prave raspad bekpekere iz Evrope (možda jer to negde i jesmo, ili bar tako izgledamo), poneki idu čak sa ulice, prelazeći sto metara po pesku, da nas pitaju da li nam treba prevoz za backwaters, turističku atrakciju ovog kraja. Čopori kučića poludivljeg izgleda, poput dingosa, šetaju naokolo.

04

Za razliku od Goe, na ovoj plaži ima ljudi. I to u šest ujutru. Koji džogiraju. Stariji, mlađi, u šorcu ili pantalonama, nečemu što liči ili nimalo ne liči na sportsku opremu. Neki brzo hodaju mlatarajući rukama na karakterističan način, možda je to neki lokalni fazon, izgleda komično. Primećujemo da mnogi muškarci kao donji deo odeće nose nešto što liči na umotanu krpu. Kasnije ćemo saznati da je to mundu, tradicionalni komad odeće umotan na toliko misteriozan način, da svaki put zagledaš ljudima gaće kad prolaze, pokušavajući da shvatiš logiku uvezivanja. U obližnjem grmu na plaži neki momci vežbaju bacanje noža ka drvetu.

Oko sedam odlazimo do ulice, pokušavajući da nađemo neki bircuz koji nudi čaj ili kafu, i uspevamo. A u sedam ujutru, malo dalje na plaži, fudbalska utakmica – dvadesetak ljudi svih godina (od 15 do 55) u circa 7:00 igraju ozbiljan fudbal, uz svu viku i jurnjavu koje se podrazumevaju. Ne sećam se kad sam ikog uspeo da iscimam u sedam ujutru za nešto, osim možda bazen, a i to jedva može se dogovori. Odmah do fudbalera, ekipa koja igra kriket. Predivan prizor, odrasli ljudi koji se igraju. Bucko baca loptu, ekipa trči po plaži i delom nekom parkingu za njom. Tu smo već zaseli kod lokalca koji reče da služi kafu i čaj. To kad je rekao, kao da nas je Ganeša pogledala. Nekih dva i po sata kasnije, stižu N. i M. Seli su bili na voz natrag na sledećoj stanici, i eto, toliko je potrajalo. I nekih sat kasnije, eto nas u luci u kojoj pristaju brodići koji voze dalje kroz backwaters.

IMG_3305

Backwaters su zaista back, u zaleđu grada, i čini ih ogromna mreža morskih rukavaca, reka i jezera koja zalazi duboko u kopno, nekih 900 kilometara. Ukrcavamo se na brodić, na kom nam kao dobrodošlicu stavljaju cvetne ogrlice i nude sokove od cvekle, đumbira i još nečeg osvežavajućeg, koji su u tom trenutku bili baš ono što nam je potrebno.

Kapetan i posada pričaju na malayalam (palindrom!) jeziku, izgovarajući reči brzo, neobuzdano i ritmično, proizvodeći zvuke nalik onim koje detlić pravi kad kljuca drvo. Ljudski razgovor koji podseća na zvuke iz prirode. I to je samo jedan od stotine jezika i narečja u ovoj zemlji.

Kako se udaljavamo od grada, pogled sve više počinje da nam se gubi u močvarama i pirinčanim poljima koja se prostiru u nedogled oko kanala. Uz braonkastu, slankastu vodu (kažu, nismo je probali) smenjuju se kućice, škole, katolički, hindu, pravoslavni i muslimanski hramovi, a ispred njih porodice, grupe dece u školskim uniformama, i njihova svakodnevnica koju možemo da posmatramo kao voajeri koji gvire ljudima kroz prozor. Voda je porodicama koje na njoj žive izvor života – u njoj se kupaju, iz nje direktno piju, u njoj peru veš i sudove.

Polako zalazimo u svet čitavih sela na vodi, koja svetle i puše se pred sumrak. Boje su toliko intenzivne pred zalazak sunca, da hipnotišu. Na svakom ćošku i skretanju pobodena je crvena zastava sa već izbledelim srpom i čekićem. Prizor u kom smo se našli time dobija dodatnu nadrealnu notu. Kerala je prva svetska državica u kojoj su komunisti svojevremeno, šezdesetih, došli na vlast putem izbora i i dalje imaju priličan uticaj.

IMG_3494

Ova socijalistička država na jugu zemlje nudi najbolje uslove za život u Indiji. Po svim merilima i standardima osim mesečnih primanja – kvalitetu obrazovanja, zdravstva, pismenosti i životnom veku građana – pripada ‘razvijenom svetu’ i nadmašuje brojne evropske zemlje. Kako su tokom našeg boravka bili aktuelni izbori, na jednom od plakata Komunističke partije našla se i nasmejana žena sa hidžabom. „Pokrivena“ žena, pored čijeg lica se crvene srp i čekić. Indija je divna. Iskrcavamo se u selo i kratko šetamo pored zanatskih radnjica, okupirani grupom dečice.

Jutro na brodu. U čunovima pored nas prolaze ljudi sređeni za posao. Tip u beloj košuljici, sa aktn-tašnom, obrijan i sređen, u čamcu pere zube. Gomila brodova poput našeg, obloženi trskom i puni domaćih turista, barže sa džakovima riže. Doručak na brodu je preobiman (i preukusan), nešto našta nismo navikli u Indiji. Isplovljavamo, prolazimo pored bilborda na vodi, na kojim se smenjuju reklame kozmetike i izborni kandidati. Vraćamo se u grad.

Istog jutra, kolima nastavljamo ka krajnjem jugu, gradiću Varkala, poznatom po jednoj od najlepših i najopasnijih plaža u zemlji. Odvojena je od varoši nekih 15 minuta vožnje rikšom. Smešteni smo u bungalovima na hridu, stotinak metara iznad mora. Odatle se pruža pogled ka zamišljenoj Šrilanci, izgubljen u odsjaju sunca na površini gibajućih talasa. Po ko zna koji put u Indiji, otkrivamo novo parče raja, u kom smo opet među retkim strancima.

Na litici je uska uličica prepuna restorana, tezgi sa majicama, suvenirima i ćilimima. Već dva dana kasnije, poznajemo sve prodavce, ne zato što smo nešto kupovali, već zato što su nam se kao jednim od retkih, imućnih Evropljana uredno javljali. Neki od njih su prešli put od Kašmira do Kerale, zbog turista čiji je put avionom sa drugog kontinenta trajao kraće. „Znate, mi smo iz Srbije, nismo tako bogati“, objašnjavali smo nekim od ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nam prodaju nešto, istovremeno shvatajući da smo, što se rupija tiče, maltene milioneri koji imaju luksuz da lagodno putuju svetom.

IMG_3551

Dva divna momka iz potpuno drugačijeg krajolika, udaljenih, hladnih planinskih krajeva, doneli su ćilime koje tokom cele godine pletu njihove rođake. Sa vrhova Kašmira u raj Kerale. Svakog dana od 10 ujutru do ponoći su u prodavnici, željno iščekujući početak turističke sezone. Ćilimi su toliko lepi da ih možeš samo ručno, nežno održavati, jer jedino takav tretman zaslužuju.

Silazak niz stene na ušuškanu plažu, ritmični šum talasa od kog ne čuješ ništa drugo oko sebe i koji ti na trenutke prođe pod noge, glas tete koja je osmislila pevajuću prodaju ananasa, najlepši ananas na svetu za deset dinara.

–  Bjutiful meedam, bjuu-tiful mee-dam, njam njam njam, pajnapl. Bjutiful madame, bjuu-tiful ma-da-me, pevuši predivna, buckasta žena dok nam ljušti ananas. I ostaje sa nama, nastavlja pesmu sedeći na steni i gledajući nas kako jedemo. Slađa je od ananasa koji nam nestaje u ustima, a čini ti se da nisi ništa slađe od tog ananasa probao. I u svemu tome još razmišljaš kako je „njam njam“ i u dalekoj Indiji onomatopeja jedenja.

IMG_20151021_080625

U Goi smo već usavršili tehniku plivanja među jakim talasima, koju smo ovde nastavili da primenjujemo u rvanju sa vodom. Čuvari plaže, dva malo starija tipa u plavim kostimima, dunu u zviždaljku i trče ka moru čim neko krene ka opasnijem delu uvalice, gde je struja izuzetno jaka i gde jedino iskusni surferi zalaze.

Pogled iz vode ka plaži, litici, kućama na vrhu, orlovima koji mirno nadleću ceo prizor, potpuno te obuzima, prepuštaš mu se, kao delu sveta gde ništa drugo osim tog raja ne postoji. Ljudi koje upoznaješ deluju manje opterećeno, iako sigurno imaju i veće probleme od većine ljudi iz zemlje iz koje dolazimo. Društvena paranoja Balkana u ovoj postavci deluje potpuno strano i nerazumljivo. (I to nije samo zato što smo na rajskoj plaži, hiljadama kilometara daleko).

Na litici je i kafana „Bohemian masala“, intimno mestašce puno knjiga, časopisa, u okviru kog je organizovana i izložba radova lokalnih i stranih umetnika. Upoznajemo menadžera, čoveka u šezdesetim godinama, koji je do penzionisanja vodio muzej u najbližem velikom gradu, Kočiju. Izgledom deluje mlađe skoro dvadesetak godina, okretan je i živahan, u beloj košulji koja mu savršeno stoji. Ne prestaje da nam priča o Kerali, susretima sa direktorima Tejta i velikih evropskih muzeja, detaljima postavki u Pradu, vatikanskim muzejima.
Kad ste poslednji put bili u Evropi?
U Evropi? Nikad nisam bio van Indije. Nisam superbogat.

U Varkali smo se zadržali tri-četiri dana, da bismo potom produžili južnije ka Tiruvanantapuramu, odakle je bio planiran povratak u Mumbaj.  NASTAVIĆE SE

01 goaing to goah

11.10. Sviđa mi se što je svako naše putovanje – the putovanje. Ne možeš tek tako, komforno, brzo i pravolinijski stići negde. Moraš prvo da izbrojiš bele linije na putu ka Budimpešti, usput vidiš krave kakvih ima samo u Mittel Evropi, na velikom pašnjaku, kao u reklami. Nisam dovoljno spavao i glava me boli i nisam završio sve poslove, ali danas iz Mađarske idem u Katar, odatle u Mumbai. Preko Inđije u Indiju. (Otkud uopšte u Vojvodini Čenej, Šangaj i Inđija?) 

Slećem u grad od 20 i nešto miliona ljudi u kom ne postoje kućni brojevi. Pokazujem adresu 16-godišnjem dečaku (tako izgleda), koji radi za pre paid taxi agenciju. Treba da me odveze u hotel „Sapna“, u toj i toj ulici, koja je blizu te i te, a preko puta zgrade jednog koledža, u kraju Čoupati. Dečak reaguje samo na „čoupati“. Ne zna engleski, ne zna šta znači reč „koledž“ i, kako se pokazalo, ne zna da čita latinicu, te ni da pročita „adresu“. I ime hotela se izgovara „sapnnnnna“, nikako drugačije. U Mumbaiju je tri ujutru.

U minijaturnom vozilu u obliku kombija i sa udobnošću freze, prelazimo nekih 30 kilometara od aerodroma do odredišta. Palme i vlaga, putevi besprekorni, zgrade izgledaju kao da će se raspasti svakog trenutka. Pred njima su stotine i stotine ljudi, njihova tela na trotoaru, u bermudama, sarijima, donjem vešu, na kartonima ili betonu. Spavaju. Stajemo u odredišnom kraju grada, budimo taksiste usnule u vozilima, ne znaju gde je hotel, niti neka od bližih odrednica. Dečak nosi moj telefon do kamiondžije kako bi mu pokazao adresu, preskačem celu porodicu na asfaltu – dvoje golih mališana i njihove roditelje kako bih upitao drugog taksistu za hotel. Svuda naokolo su vrane, mislio sam da ih nema u gradovima na okeanu, u tropima, u skoro pet ujutru.

Nakon 20 sati puta i sat i po vožnje, sručio sam se na krevet. Tri sata kasnije, stiže doručak nakon kog moramo odmah da krenemo ka aerodromu za domaće letove i pravac Goa. M. je budna, kao i N. i A, jedemo spajsi parotu sa umacima i pijemo kafu. Naučiću da kad ovde poručiš kafu, moraš da naglasiš „bez šećera i mleka“ ako ne želiš šećerni udar. Naučiću i da šećerni udar otvara oči isto kao i kofein. Parota, testo u obliku tortilje, je toliko začinjena i ljuta (čak i za moj, pomereni standard) da je buđenje trenutno. Šestočlana ekipa je kompletna, bio sam poslednji koga su čekali. I skroz sam ok, uprkos satima puta i kratkoj dremci. Svima je osmeh na licu.

IMG_3028

Svi bilbordi, a u Mumbaiju ih je na hiljade, su na engleskom. U zemlji u kojoj zvanično postoji 19 jezika (a nezvanično treba dodati još koju nulu na tu cifru), jezik bivših kolonizatora je opstao jer nijedan od lokalnih nije uspeo da se nametne. Slogani su baš duhoviti, generalno gledano mnogo smeliji i zanimljiviji nego oni u Evropi. To valjda nešto govori i o onima kojim se obraćaju. Sad se sećam samo jednog, „cementing relationships“ (za cementaru, jel), a bilo je i mnogo boljih.

Letimo SpiceJet-om, lokalnim lou kostom. Svaki avion nazvan je po nekom začinu. Mislim da smo leteli „kardamomom“. U avionu piči disko i ’70s rokenrol. Koliko to prija i iznenađuje, nakon avio kompanija u Evropi koje u najboljem slučaju puštaju elevator music. Deluje neviđeno smelo što se čuju BeeGees i Pink Floyd, kao da je to sad neki mnogo hrabar potez, poput puštanja Napalm Death-a putnicima.

Sa visine od hiljadu metara gledamo drugi najveći karton siti na svetu. Favela u Mumbaiju ima više od milion stanovnika, na neviđeno malom prostoru. Inače su grad i okolina među najgušće naseljenim oblastima na svetu. Kartonske kućice sa plavim krovovima načičkane su jedna na drugoj, iz njih izviru satelitske antene, krovoi hramova raznih vrsta – od hindu, preko muslimanskih do katoličkih.

GOANESE DREAM

Taksista koji nas je dočekao na aerodromu u Goi na zadnjem prozoru ima stilizovanu svastiku, simbol sreće koji se nekako nađe u svakom ćošku na fasadi hramova i kuća, unoseći zabunu većini posetioca iz zapadne hemisfere. Jedemo hrskavi preljuti čips od nekog testa i posmatramo kako povremene zgrade oko nas menja šuma. Zelenilo tropskog rastinja bukti i čini da zaboravimo haos Mumbaija. Prolazimo pored grupe žena u sarijima jarkih boja. Sede pored puta, pričaju i prodaju povrće i voće iz svojih bašta. Dve sekunde, koliko stigneš da ih osmotriš dok prolećeš kolima pored njih, dovoljne su da vidiš sreću kako im tinja na licima. Stižemo u Agondu. Agonda je jedna ulica obgrljena drvoredima palmi i plaža paralelna sa njom. Sutra ćemo saznati – plus možda stotinak stanovnika, 50-60 krava i čitavih 15-ak turista, uključujući nas šestoro.

IMG_20151014_081822

Naše su tri slamnate kolibice na plaži, jedna do druge. Na vratima stoje natpisi Rama, Ganesha i Lakshmi. Ispred kućica je peščani lounge area koji vlasnici i dalje pripremaju za početak sezone, nekoliko stolova, šank i ograda. A zatim plaža. Široka, a pogled na levo i desno kao da se pruža u nedogled. I nema skoro nikog. Osim poneke krave. Talasi stalno šušte, nežno usitnjavaju pesak. Uspavljuju te i bude. I tako ceo dan. U kućici je veliki krevet sa baldahinom, dve police i kupatilo. Kupatilo nema krov, samo mrežicu kroz koju gledaš vrhove palmi i ptice iznad.

Vlasnici-zakupci laundža, šanka, par kućica i parčeta peska su iz Nepala. Nasmejani, prijateljski nastrojeni momci, utekli iz brdovite „unutrašnjosti“ da zimu provedu zarađujući na plaži.

Prva normalno prespavana noć. Budi nas šuštanje talasa i zvuk bušilice, koji uopšte ne smeta. Finalni radovi su u jeku, pred prvi veći talas turista koji sledi za nedelju-dve.

Doručkujemo sa pogledom na plažu, pučinu i krdo krava koje uživaju na pesku. Krava je ovde neko, a ne nešto. Moraš da je zamoliš da se skloni sa puta. Šeta gde hoće, uživa, odmara. Stopili smo se zajedno sa peskom, zvukom okeana, voćem i parotama koje nam se tope u ustima i ljutinom podsećaju da se vredi trgnuti povremeno iz zen moda u koji smo začas uplovili. Učimo da plivamo između talasa u kontinuitetu, voda nas nosi, možeš da zaroniš i slušaš talase iznutra, možeš da sa razdaljine gledaš raj pod palmama na obali. Imaš utisak da je zemlja na kojoj si tvoja, i to nema veze sa osećajem imovine, već pripadnosti.

IMG_2872

Jedan dan smo odšetali do kraja plaže. Voda kao da se pretvara u rečicu, koja zalazi u kopno, a potom močvaru koja opkoljava selo sa druge strane. Na kraju plaže, kutak su pronašli orlovi. Prelepi, odlaze čim im narušiš mir. Ne moraju biti negde gde im neko smeta. Ovde je mir svuda i lako je dostupan. Na obodima plaže ribari bacaju mreže. Život u selu teče.

Kafić do nas je jedini sa skupljim smeštajem, koji nisu kolibice od pruća već kućice po zapadnom standardu. Spavanje tu je oko četiri puta skuplje no kod nas, što je i dalje jeftino nekolicini gostiju iz Britanije, Nemačke, Rusije. Sledećeg jutra, zatičemo nadrealan prizor belog konja i tamnog ždrebeta koji usamljeni šetaju pored okeana. Postali su stvarni kad su neki trenutak kasnije prišli kafićima i pojeli delove nečijeg doručka iz tanjira.

Uveče odlazimo do Palolema, prvog većeg mesta u blizini. Malo veća gužva, knjižare, prodavnice odeće i tepiha iz Kašmira, dečko koji u korpici na podu prodaje zastavice-prišivače koje je sam izvezao, među kojima je i jugoslovenska zastava na kojoj je izvezeno ‘Serbia’. Neverovatno, i nekako dirljivo. Prodavci su iz Kašmira, pa je radnja puna ručno izvezene odeće u toplim, raznolikim bojama, za klimu kakve nema u ovim krajevima.

Relativno blizu Agonde je grad Velha Goa (Old Goa). Međutim, to što piše da do stare Goe ima oko 70 kilometara ne znači da će put trajati kao od BG-a do Novog Sada. Potrajao je bar duplo duže. Vozač vijuga između parova na motorima, vozila na čijem zadnjem delu je znak „Horn OK please“. U Indiji biste verovatno mogli voziti bez ispravnog menjača, farova i sl, ali ne i bez sirene. Njom oglašavate da ste tu, da nameravate da pretičete, uletite u kružni tok, skrenete. Čemu migavac kad neko prosto može bez gledanja čuti da vi nešto smerate, što nije kretanje pravo, i biti obazriv. Rojevi kratkih zvukova sirena zuje celim putem ka Velha Goi. Od 1000 udaraca po sireni, možda su dva ona tipična, „kreni, aman“. I razlika se čuje, čovek nauči jezik sirena posle nekoliko dana u Indiji.

IMG_20151015_102615

Old Goa je miran, ušuškan gradić, nekadašnja prestonica portugalske Indije. Gigantske katedrale koje su pravili Portugalci pre pet vekova stoje mirno kao zamci u tropima, okruženi srazmerno velikim, uređenim travnjacima i šumama palmi. Konačno vidimo i poneke grupice turista, ali sve je i dalje tiho i spokojno. Ovaj grad je nekad po veličini i raskoši bio pandan Lisabonu. Sredinom 16. veka je imao skoro 200.000 stanovnika, a onda su malarija, kuga i kolera oterale kolonizatore i pretvorile ga u varoš od jedva dve hiljade ljudi.

Produžili smo ka seocetu i plaži Anžuna, rodnom mestu i epicentru Goa trance scene. U predsezoni, plaža izgleda kao ujutru posle aftera. Grupice ljudi i krava, smeće, nekoliko klubova iz kojih trešti muzika, mnogo više prodavaca nakita, odeće, ajurveda spa tretmana i svih vrsta narkotika no što smo navikli. Prođe tip pored tebe dok uživaš u zalasku i procedi „heroinmariuanahaškokejn“ u sekundi, a onda te značajno pogleda „siguran da nećeš?“ Turista ima nešto više, ali smo ovde bili mnogo zanimljiviji svima koji valjaju neku robu, te smo relativno brzo krenuli natrag. to be continued

U Kazablanci se nismo dugo zadržavali. Takav je grad – velik, haotičan i evropski. Kome to još treba, iz takve sredine smo pobegli, a ova sadrži sve njene karakteristike, samo što je gungula na širokim bulevarima veća no što možete da zamislite. Utekli smo zlim taksistima koji su u 11 (il nas beše 12?) zblanutih turista videli plen za opelješiti i odlučili da peške pronađemo prvi od dva stana u kojim ćemo prespavati. Nisu nam pomogli ni lokalci koji spokojno srču espreso ni mape na telefonu, ali jeste Gugl, pomoću kog smo pronašli piceriju u našoj ulici, a potom i dotičnu ulicu, ha.

59515_428879688170_2812140_n

Do drugog stana smo otišli taksijem koji je stajao manje od 10 evra, jer je bio uključen taksimetar. Nešto kasnije, ekipa je upala kod tipa koji nije palio taksimetar, i uzeo im bar tri puta više love. Tako stvari stoje u Kazablanci. Tako je i u mnogim drugim krajevima sveta, samo što su ovde ti loši maniri nekako naglašeniji. A to me podseti na Srbiju.

Drugi stan aka naš smeštaj bio je blizu džamije i početka jedine lepote ovog grada – plaže dugačke ceo dan hoda i široke 10 minuta peške, na kojoj kao da je stalno zalazak ili izlazak sunca, jer se u vremenu između ne dešava bogznašta. Tokom dana nema gotovo nikog, a popodne i predveče u oblaku peska i vazduhu koji kao da ključa zbog prelamanja sunčevih zraka vidite siluete u okršaju oko lopte, porodice na pikniku, lokalne momčiće koji izvode salto, bacaju pogled na otkrivena tela retkih Evropljanki.

Plaža počinje nakon džamije Hasan II, najveće u Africi. Kralj ju je navodno sagradio jer je gradu nedostajala znamenitost. Minaret je nešto viši od 200 metara, građevina je i dalje relativno nova, te deluje kao da je od marcipana. Ispred nje je plato veličine fudbalskog igrališta.

Pri planiranju puta u Maroko, Kazablanci je dovoljno posvetiti dan ili dva. Čisto da iskoristite dobar wi fi, okupate se u savremenijoj tuš kabini i spavate na potpuno čistoj posteljini, u slučaju da vam te stvari nedostaju. Ima ih i drugde u Maroku, samo ih ovde ima više.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Baš takav nam je bio smeštaj – čist, moderan, a mavarske detalje su zamenili evropski. Zvuči kao kliše, ali je tako. U kraju ujutru sa svih strana izbija dim iz pekara i miris koji budi apetit. Na obližnjoj pijaci, pored voća i povrća, možete kupiti žive kokoške, u kavezima.

Dečica nose kockaste torbe veće od njih. I dalje mi to deluje čudno, kao da će se u nekom trenutku preturiti. Kao što mi i dalje ponekad izgledaju čudno ljudi koji idu ulicom i pričaju telefonom koristeći hands-free set.

Još jedna napomena – Kazablanka je zbog svoje veličine i jedan od opasnijih gradova. U mračnim sukovima Marakeša u dva ujutru je bezbednije nego na šetalištu pored plaže pune prodavnica u Kazablanci, kažu lokalci. Momak u kiosku nas je posavetovao da uzmemo taksi, umesto da prošetamo desetak minuta do kuće.

Ujutru smo se zaputili ka železničkoj stanici, a odatle u Rabat, prestonicu. Nismo skoro ništa očekivali od Rabata, a nakon 45 minuta vožnje fensi vozom stigli smo u predivan grad, u kome je sve nekako potaman. Nije preveliki, niti mali, takve je veličine da stvara utisak da se može obići za nekoliko dana. Ima evropsko kolonijalno nasleđe, kao i predivnu kazbu, stari grad. Sve je u balansu, što za Maroko nije baš karakteristično. Grad kakav bih preporučio za posetiti bilo kom prijatelju, mami i tati. Niko vas ne vuče za rukav na ulici. Prostrani bulevari sa drvoredima palmi i belim, osunčanim kolonijalnim zgradama. Rue de Yugoslavie je u širem centru, kao i u Marakešu. Stripovi Modesti Blejz mi padaju na pamet. Modesti je bila ovde.

IMG_0657

Prolazimo ’beverli hils’ deo sa drvoredima i ulazimo u stari grad, u kom je ogromna tržnica. Lavirint u kom jake boje ćilima i odsjaj posuđa odvlače pažnju, u kom se, naravno, lako izgubiš. U svakoj prodavnici bismo ostali po sat vremena i otkrivali stare fotografije i rukotvorine, ali moramo da projurimo, nažalost. Taj žal je najžaliji na ovakvim putovanjima. Ali, zbog njega znaš i da ćeš se vratiti.

Kad se podigne pogled u tom lavirintu, otkriju se i predivne, stare kućice. Osvežavamo se uz napitak od bambusa. Stabljika se gura u mašinu, a na drugom kraju se pretvara u šejk, kao u crtaću.

Sa tržnice ulazimo u kazbu, kasabu, kako volite. A ovaj deo sa belim-akvamarin ljupkim kućicama brzo opčini. Trči, vidi, obiđi, slikaj, povedi drugog da vidi i onaj tamo ćošak. Liči na Šefšauen. Naša velika grupa se već uhodala, brzo se krećemo i stižemo da upijemo i čuvamo utiske.

IMG_0712

Najveći car na svetu ručno pravi valjda najbolju oranžadu na svetu za nas dvanaestoro. Nožićem iz jednog poteza ljušti svaku narandžu, ubacuje je u gvozdenu presu, gura, cedi, sipa i kači duguljastu izrezbarenu koru da visi kao trofej ili ukras na stolu. Sve za nekih 40 dinara po osobi. Častimo ga i produžavamo ka oker delu kasabe, u okviru kog je veliki vidikovac.

Delovi centra, industrijska zona, a dole plaža i tik pored nje groblje. Neverovatna scena – suncobrani, šlaufi, kafići i skoro goli ljudi odmah pored onih potpuno obučenih, koji su došli da obiđu grob najmilijih.

A šta je bilo bolje nakon šetnje po najvećem suncu, nego baciti se u more.

Jurimo nazad na voz za Kazablanku, odakle ujutru idemo ka Marakešu.

Galerija, tu pred vama:

kozice

Put ka Tarudantu nagoveštava početak pustinje. Suvoća zemlje i jedne je dine biljke koja na njoj uspeva (argan) kao da se oseti u nozdrvama. Srećemo stado koza. Nestvaran prizor desetine mrkih životinjica koje su visoko u krošnjama argana u potrazi za hranom. Neke su okružile podnožja drveća, kao da su pored pojila. Čoban nam je odobrio foto-sesiju, koze nisu zamerale takođe.

Tarudant je dugo bio baza iz koje su lokalci napadali Agadir (dok je pomenuti bio pod vlašću Portugalaca). Neki ga zovu mini-Marakešom. Trgovinski je centar u ovom delu zemlje. Na ulazu u grad, dočekuju nas visoke zidine boje zemlje kojom smo putovali, koje su od nje i napravljene pre otprilike pet vekova. Visina valjda znači da dolazimo u veću varoš.

Za razliku od Marakeša, ovde nema toliko turista i njima namenjenih sadržaja. Zanimljivo je osetiti da su lokalci zapravo iznenađeni posetiocima i videti kako žive neometani od gostiju. Kao u većini medina marokanskih gradova, i u Tarudantu su sva čula stalno živa i angažovana, bilo da do vas dopre miris isceđenih narandži, zaprege i motori koji neprestano nailaze i odande odakle misliš da je to nemoguće, ili ritmični zvuci narodne muzike iza ćoška.

Na glavnom trgu grupa momaka u beloj narodnoj nošnji. Plešu, pevaju i tapšu sa nečim što liči na limene verzije kastanjeta u rukama i na nogama. Stotinak ljudi sede i prate priredbu, kao da je koncert ili predstava u pitanju. Ispijaju čaj lagano i aplaudiraju, čitave porodice uparađene u najlepšim haljinama. Sve njih opslužuje jedan jedini konobar. U svečanoj, zelenoj svilenoj haljini, sa izrazom lica dobrice i nosom zbog kog podseća na Iznoguda, migolji se sa tacnom i sve postiže.

IMG_0187

Scenu posmatramo sa vrha obližnje kuće, gde smo dobili tažin sa barenim povrćem. Povrće se dugo kuva u kupolastom zemljanom sudu, obično sa mesom (što kod našeg jela nije bio slučaj). Za moj ukus, tažin najčešće kao da nije dovoljno začinjen, iako bi trebalo da sadrži i kumin, i kurkumu, i štošta aromatično. Drugar Mustafa nam pokazuje tehniku sipanja čaja sa visine, kojom nastaje pena karakteristična za lokalne čajeve.

Predveče napuštamo grad. Krećemo ka Tagazutu, odakle ćemo ujutru nastaviti ka Esauiri.

***

Iako na mapi ne izgleda mnogo udaljena, do Esauire (ili Esaure) je potrebno bar nekih pet sati vožnje. Karte za većinu buseva su već rasprodate, te nas je kod jedinog kontejnera u Tagazutu (koji mu dođe kao glavno mesto za sastati se) pokupio lokalni rashodovani, polumračni, “tagazut-trans”. Bio je prepun, tako da smo nas jedanaestoro morali da se raštrkamo kojekude.

Sedeo sam sa Ismailom, mesarom iz Esauire. Prijateljski nastrojen, krupan momak, pričamo na francusko-engleskom. Voli Esauiru, a voleo bi i da dođe u Evropu, u kojoj nikad nije bio. Ne podnosi marokanskog kralja i nema simpatije prema lokalnim političarima. Nisam imao dužeg kontakta sa lokalcima i bilo mi je zanimljivo da prvi put čujem mišljenje o čoveku čija slika je na svakom dirhamu (da, na svim apoenima), na svakoj pumpi u pustinji.

Put vijuga uz Atlantik i magične, napuštene predele peščanih dina i okeana, obasjanih zalazećim suncem. Na pauzi kupujemo neko gazirano piće sa ukusom kokosa i ananasa koje nas oduševljava. Ponadali smo se da smo otkrili neki lokalni izum, ali nas je sićušni, poznati logo opovrgao. Rančevi su nam puni preukusnog avokada kupljenog u Tarudantu za otprilike 20 dindži komad. Mislim da bez njega nije mogao da prođe nijedan doručak u Maroku.

esa

Nakon smeštaja u skoro napuštenim brdima, u Esauiri nas je dočekala trospratnica u centru starog grada, cela samo za nas.

Esauira lako prirasta srcu. Bajkoviti, beli ne-tako-stari grad kao fatamorgana stoji na poluostrvcetu, sa svih strana izložen jakim vetrovima sa pučine. Nastao je negde u 19. veku, nakon što je sultan pozvao arhitektu odgovornog za izgled jezgra Marseja da konstruiše srce Esauire. Iako na ne tako velikoj površini, medina sadrži za marokanske pojmove široke ulice, oivičene belim zgradama i između njih mrežu stotine sukova u kojim su domovi lokalaca. Iz ovih polumračnih lavirinata povremeno istrče deca sa loptom, odajući onima koji su tek stigli da među vijugavim hodnicima ne vreba drekavac i sl, već sve vrvi od života.

Kuća u kojoj smo se obreli je bila toliko nov doživljaj za nas da smo je jedno dva sata razgledali, pretraživali prostorije, divili se detaljima. Kao i većina ovdašnjih građevina, nema krov i odozgo izgleda kao pravougaonik sa rupom u sredini, kroz koju svetlost ulazi i dopire sve do suterena. Smestili smo se i dovikivali jedni druge sa terasa svake od soba. Nameštaj je jako star, očuvan, na mestima ukusno oslikan. Sa poslednjeg sprata, pogled doseže do horizonta Atlantika, preko isprepletanih prljavo belih vrhova zgrada, na kojim mestimično rastu satelitske antene, kavezi sa golubovima (koji će kasnije okončati kao lokalni specijalitet, slatka pastilja sa golubjim mesom). Prostrti ćilimi i veš jedini odstupaju od sivo-belo-plavog kolorita. „Krov“ naše zgrade, kao stvoren za kafu i vino, ujutru i uveče.

Širina sukova u Esauiri čini da šetnja kroz medinu bude manje haotična nego u većini drugih gradova. Da li zbog arhitekture ili količine turista, u Esauiri se oseća dašak Evrope. U sukovima su beskrajni redovi radnjica sa lokalnim specijalitetima od testa, kvalitetnom lokalnom odećom, knjigama, začinima. Svaka radnjica kao svet za otkriti, maltene. Iz medine se izlazi pravo na dugačku, široku plažu i novi, kolonijalni deo grada, koji može da liči i na neko veće mesto u Crnoj Gori.

esa2

Zbog jakog vetra, Esauira je dobro poznata ljubiteljima surfa širom sveta, kao jedno od najboljih i ujedno jeftinih mesta za surfovanje. Vetrovi i morske struje utiču na more, koje vrlo brzo (p)ostaje ledeno i dobija mutnu, rečnu boju. Imali smo sreće, bilo je moguće kupati se. Plaža je prepuna ljudi, prodavaca „srećnih kolačića“ (od kojih nam fakat nije bilo ništa), prodavaca krofni (sa korpom krofni na glavi, African style).

Nažalost, nismo dovoljno dugo ostali u Esauiri. Imam utisak da bih u ovom gradu mogao ostati mnogo duže. Imali smo 12 dana na raspolaganju, i 11 gradova koje smo isplanirali da obiđemo.

Ujutru smo produžili ka Kazablanci.

Što kažu naši stari, najbolji recepti nastaju spontano ili u nemaštini. Kako nisam imao leblebije, odlučih da ‘falafel’ napravim od prosa.

Proso je nekad bilo mnogo češće na trpezi u ovim krajevima, kažu razni internet izvori. Setiće se toga i stariji, ako ih pitate. U međuvremenu, proso je dobilo nezahvalno mesto u onom odeljku za ‘zdravu hranu’, gde ga nećete ni tako često naći. A jeste zdrava, zahvalna, jeftina namirnica, ukusna u raznim kombinacijama.

Vrlo brzo, proso se pokazalo kao dobar materijal za ćuftice. Mnogo se brže skuva od leblebija, a masa koja nastane je gušća, lepljivija, i time zahvalnija za pravljenje kuglica-ćuftica.

Za porciju koja može da nahrani i petoro čeljadi potrebno je:

• 500g prosa
• dupla količina vode (dakle, 1l je ok)
• so, peršun, aleva paprika, peperonćino (sušena ljuta papričica, a super je i ako možete pribaviti mešavinu za paste koja sadrži sušeni bosiljak, beli luk i papriku), kurkuma, kari, ras el hanut
• dve glavice crnog luka, četiri čena belog luka
• ulje, da malo obilnije pokrije površinu

Proso skuvate u duploj količini vode. Čim provri, sklonite sa ringle i ostavite poklopljeno 15 minuta. Dok se kuva, naseckate crni i beli luk i prodinstate ih na ulju sa peperonćinom, dok ne dobiju blago žutu boju. Izdinstani luk i ulje dodate u proso smesu i dobro promešate. Dodate začine (so, peršun, aleva, kurkuma, kari..), od oka 🙂 Nikad nisam stavio iste količine i iste začine, ali je uvek ispadalo super. Isprobajte, a i zavisi šta volite vi i oni za koje pravite klopu, da li više vole ljutkasto, aromatično itd, ili ne.

Smesa sa začinima treba da je gusta i lepljiva (ne previše, ne kao kikiriki puter) taman toliko da možete lako da mesite kuglice, bez dodavanja brašna, jaja i ostalih nepotrebnih pomagala zbog kojih će hrana postati teža po stomak, a i manje ukusna. Napravite ćuftice veličine falafela (drugim rečima, nešto manje od loptice za golf) et voila.

proso cuftice

Podmažete tepsiju tankim slojem ulja, poređate kuglice i pečete u rerni na 220 stepeni, dok lepo ne porumene i ne dobiju blago hrskavu koru. Ne znam tačno koliko je to vremena, možda čak i 45 minuta, nekad i više. Ocenite sami, skoknite svakih 20 minuta do rerne.

Ćuftice možete jesti u pita hlebu sa raznim namazima, salatama i sosevima po želji. Najčešće napravim ljutkasti sos sa paradajzom, peperonćinom i lukom (kao za pastu, prodinstano), nekad napravim i tabbouleh salatu.

Sve to može da bude super sendvič u pita hlebu, kao standardan falafel, a možete i bez hleba, pošto su ćuftice već od žitarice. Npr. kao apetajzer uz pšenično pivo. Mljac.