Vaš dom može postati mala Indija (ili Bangladeš, Pakistan), za samo pola sata. Toliko je potrebno da se pripremi kremasta i preukusna čana masala (leblebija / mešavina začina), koju na severu Indije, a i brojnim drugim okolnim krajevima i zemljama jedu za doručak u kantini, ručak na ulici, večeru kod kuće… Primena je raznovrsna.
Ukusi nahrane dušu, a i telo, već nakon 3-4 zalogaja. Osvežava, razbuđuje, a nije teška za stomak. Ne uključuje vam se aspirator dok kuvate, jer mirisi koji ispunjavaju kuću ispunjavaju i vaše srce.
Osim pola sata vremena, treba vam jedan veći sud (poželjan dublji tiganj, mada i običan, a i šira šerpa mogu da posluže) i sledeći sastojci:
ulje taman da pokrije dno. bilo koje, idealno je kokosovo
1 crni/ljubičasti luk
5-6 čena belog luka
1 kašika sitno iseckanog svežeg đumbira
1 kašika mlevenog kumina ili kumina u zrnu
1 šolja iseckanog svežeg korijandera (potražiti na opremljenijim pijacama ili u Metrou)
2-3 sveže ljute papričice (ili pola ljute sa pijace, kao alternativa), sitno iseckane
1 kašika mlevenog korijandera
1 kašičica kurkume
1 kašičica garam masale
malo šećera i soli, po ukusu
2 konzerve leblebija (mnogo brže od kuvanja, a skoro uvek su na akciji u Maksiju)
1 konzerva pelata ili slična količina paradajz sosa
2 kašike limunovog soka.
Drug Mane bi rekao ‘sveto trojstvo’ azijske kujne… uz još koji dodatak ovde
Kad sve to prikupite, onda sledeće:
Zagrejte ulje i prodinstajte crni luk sa kuminom i malo soli (ako koristite kumin u zrnu, prvo njega malo prodinstajte dok ne počne da pucka, pa dodajte ostalo)
Dodajte beli luk, đumbir, svež korijander i papričice, a nakon 2-3 minuta
kurkumu i mleveni korijander,
Kad se sve malo prodinsta, dodajte pelat i leblebije
Dobro promešajte i na srednjoj vatri dinstajte 20-ak minuta, dok leblebije ne upiju začine i jelo ne postane gušće
Kad dobije takvu strukturu, sklonite sa vatre i dodajte garam masalu i limunov sok,
Sa strane skuvajte rižu (poželjno basmati), pomešajte sa čana masalom u odnosu koji volite, et voila!
Čana masala, tu pred vama.
Dodatni saveti:
Ako želite da jelo bude malo blaže, kremastije (neki kažu i ukusnije), možete tokom kuvanja dodati malo kokosovog mleka ili krema (‘pavlake’)
Ako želite da jelo bude bogatije, možete pred kraj kuvanja dodati još zeleniša (spanać, iscepkana blitva, kelj)
Umesto pirinča, kao prilog možete koristiti i kinou, indijski hleb, pa i kus kus (slično jelo, chickpea tagine, postoji i u Maroku, uz dodatak bundeve i kus kusa)
Tokom kuvanja, možete dodavati vodu, u zavisnosti od toga kakvu gustinu jela želite. Najčešća varijanta je gušća, kao gulaš npr.
Dodajte šećera po želji da ublažite kiselost i soli da istaknete začine – najbolje je probati i po tome odrediti količinu u hodu.
Iznenadite sebe i voljene čančetom čana masale i uživajte 🙂
Muskat je samo kapija ove zemlje. Kako se iz prestonice krećemo ka zaleđu, zalazimo dublje u njeno srce, pravimo prvi potpuni ugriz i još jače počinjemo da osećamo njen ukus. Planine postaju masivnije i surovije, zemlja još suvlja, a bele, skladne kuće bisernije i belje, narušavajući svojom pravilnom formom razbarušeni pejzaž.
Nizva je najveći grad u unutrašnjosti severnog Omana. Zemljano utvrđenje u njegovom središtu sagrađeno je pre oko 400 godina na temeljima koji potiču iz 12. veka, kao admistrativni centar imama. Pod tvrđavom teče potok, a ispostaviće se, i ispred nje, nakon kiša ili kada voda nabuja sa okolnih planina. Naime, ispred tvrđave je plato za parking veličine fudbalskog terena, što deluje čudno – nije baš da ovde dolaze desetine turističkih autobusa svakodnevno. Dan kasnije smo shvatili zašto je plato tako velik, kada je postao prekriven vodom, koja je nekad toliko obilna da parking pretvara u rečno korito.
Iznenadne poplave su česte u Omanu, naročito u zimskoj sezoni, kao posledica pljuskova, ciklona ili slivanja vode sa vrhova. Zato su sve doline koje mogu brzo biti ispunjene vodom na putevima dobro obeležene, a odvodi pažljivo uređeni. Iako se dešava da ’flash floods’ unište imovinu ili odnesu ljudske živote, ukroćena voda je u pustinjskim predelima dragocena.
Oman je poznat po svojim vadijima (wadi), dolinama ili suvim rečnim koritima koja se napune vodom tokom kišne sezone ili iz planinskih izvora, i pretvaraju u oaze života – za ljude, sve druge životinje, kao i biljke. Prizori prirodnih bazena kristalno čiste vode oivičene palmama usred kršovitih planina i kanjona privlače i mnogobrojne turiste. Ovoj digresiji ću se vratiti nešto kasnije.
Smešteni smo u predivnom kutku zemljane zgrade usred tvrđave Nizva. Nasmejani domaćini nas dočekuju urmama koje se umaču u tahini i čajem. Ukusna, hranljiva i okrepljujuća dobrodošlica. U lavirinte zemljanih kasaba smo se zaljubili u Maroku i Nizva je novi susret (iako hiljadama kilometara daleko). Glad za istraživanjem i upijanjem svakog ćoška i kućnog detalja, ljudi i njihovih interakcija, može da drži budnim do jutra. Nizva ima nekoliko uređenih sukova (pijaca-lavirint) u kojim se prodaju lokalni proizvodi, pa tako postoji suk sa urmama, suk sa voćem, povrćem i slatkišima, suk sa grnčarijom, začinima i rukotvorinama, a i poseban deo gde ljudi petkom prodaju i razmenjuju koze.
Završili smo na večeri u uličnoj prčvarnici, među 20-ak italijanskih planinara koji su nam ljubazno ponudili mesto za svojim plastičnim stolom. Spremaju se za uspon na Džebel Šams, najviši vrh Omana (oko 3000m), koji je ponekad prekriven snegom. Preukusno sočivo, riža, povrće i ceđeni sokovi za manje od 1000 dinara za nas dvoje – cene su osetno manje, kako se odmaknete od prestonice.
Izgubili smo se u urma-suku među 10 vrsta ove voćke, različite mekoće i slatkoće. Ulja od svih biljaka koje možete da zamislite ili pak ne, kao melem za verovatno sve što možete da zamislite, takođe. Ljubazne deke, vlasnici radnji i njihovi unuci koji pomno, zainteresovano prate za koje se to lokalne proizvode zanimaju Evropljani.
Naše gladne oči i srca bi sve nepoznate ili manje poznate mirise i ukuse da upiju. Zaspali smo, prijatno umorni od toga.
U PLANINSKOJ AULI I OAZI
„Huseine, jagodice moja! Kako si nam se proveo za Novugodinu?“, razbudio nas je umiljeni glas gospođe koja telefonom verovatno priča sa detetom, iz sobe do nas u osam ujutru. Super je čuti poznat jezik u kutku koji deluje tako udaljeno od naših krajeva.
Zaputili smo se ka Misfatu al Abrijinu, planinskoj varoši na oko 1000 metara nadmorske visine. Omanska sela opstaju i živa su, usred pustinje i krševitih planina. Misfat (ostatak naziva je po plemenu Al Abri koje ovde živi) je odličan primer za to – na padinama planina i u kotlini, spretnim i stalnim navodnjavanjem putem tradicionalnog falaj sistema isklesanog u stenama, nastala je oaza od koje živi celo selo, u kojoj rastu palme banana i urmi, ali i nar, mango, papaje i razni citrusi. Iznad njih, seljani žive u starim kućama od blata. Osim poljoprivrede i stalnog bavljenja ovim terasama palmi i voća, neki od njih zarađuju i od turizma, nudeći smeštaj ili planinarske ture po obližnjim vrhovima.
Sreli smo nekoliko ljudi u radovima, tokom našeg spuštanja kroz navodnjenu džunglu palmi sve do krševitog dna kotline, koje se u određenim periodima godine puni vodom. Iznad nas, ivice planina gube se u oblacima. Elementi – zemljane kućice i nabujalo zelenilo kao nezvan gost na podlozi od stenovitih planina čine nestvaran prizor. Upoznajemo momka koji nas upućuje da ne propustimo selo Al Hamra, u podnožju planine. Kaže da je među mnogim zemljanim kućama jedna uređena kao „muzej života u Omanu“ i da je vredi posetiti.
U Al Hamri nas u lutanju selom zaustavlja lokalac i nudi nam da pratimo njegova kola kako bismo došli do kuće koju tražimo. Nakon što nas je do nje doveo, rekao je da u obližnjoj nudi smeštaj, pa nas je, između ostalog, zato dopratio. Fer i ljudsko pojašnjenje ove dobrodošlice.
Al Hamra deluje kao zemljani ghost town, ostavljen pre nekoliko decenija. U svemu tome je zanimljivo što u pojedinim kućama zapravo neko živi, a iznenade i pokoja prodavnica i frizerski salon. „Muzej“ je kuća preuređena tako da turistima predoči kako izgleda ili je izgledao lokalni život. I ovako turistička iskustva su sasvim dobra u kraju u kojem ih inače baš i nema, za upoznavanje sa ljudima i njihovim običajima. Od seoskih baka i vodiča smo saznali kako nastaju ulja, parfemi, hleb, kreme za kožu.
Pri povratku u Nizvu, zastali smo u restoranu pored puta. Lokal vode ljudi koji su u Oman stigli bežeći od rata u susednom Jemenu. Nose kapice u bojama jemenske zastave i kao da su sitniji i nešto svetlije puti od Omanaca. Sporazumeli smo se sa jednim od njih koji zna nešto engleskog i probali nešto što liči na picu (kao regularna, samo sa testom koje je slatkasto – nije loše uopšte) i saudijski topli sendvič (sa povrćem, kačkavaljom, ali i narom). Ne toliko zdrava večera, ali je vredelo saznati čime ljudi utoljavaju glad, kad je u Jemenu mirno.
PUT NA ISTOK
Sutradan ujutru se opraštamo sa Nizvom i krećemo put Sura, ribarskog grada i luke na istočnoj obali, iz kog možete da maštate šta li rade preko okeana, u Iranu, Pakistanu ili Indiji. Put vijuga nekoliko stotina kilometara kroz mesta na obodu pustinje. Surove tamne stenovite gromade, poneka kamila koja žvaće žbun ili prepreči put, ne obazirući se na retki saobraćaj, i mi. Kratka pauza za osveženje u gradu Ibra, još jednom vekovnom središtu trgovačkih puteva, a zatim pravac Vadi Bani Halid. Sa jedne strane puta su dine, sa druge suva zemlja prošarana žbunjem.
Ovaj vadi sačinjen je od bazena vode koja izgleda kao najčistije more, oivičene stenama. U njegovoj blizini je omanja varoš, no zajedno su se (jedno drugom) našli usred stenovitog masiva u potpunoj zabiti. U januaru, voda je poput banjske, toplija od spoljašnjih 25 stepeni. Kupači dobijaju i besplatan piling i masažu od proždrljivih ribica, raspoloženih da grickaju ljudsku kožu (iste one čija se ’usluga’ naplaćuje u nekim zemljama).
Nakon predaha u vadiju, nastavljamo kroz kamenite predele, braon Al Hadžar planine sa roze proplancima, obojenim zracima sunca koje zalazi. Prolazimo periferijom Sura i izbijamo na sami ćošak, najistočniju tačku Omana i kapiju omanskog zaliva, mestašce Ras Al Had. Poznato je po nepreglednim plažama i prirodnom rezervatu u blizini, u kojem ugrožene zelene morske kornjače legu jaja.
Gugl mape nas vode van asfalta, na zemljano prostranstvo, koje se ka okeanu pretvara u pesak. Potpuni je mrak, izlazimo iz kola i pokušavamo da pronađemo kućicu koju smo rezervisali. Jedino svetlo je u radnjici u okviru džamije, u kojoj simpatični debeljuškasti momak prodaje kućne potrepštine – skoro svaka veća džamija ima ovakvu prodavnicu, jer je u centru sela. Nije čuo za smeštaj koji tražimo. Nailazimo na jednu od retkih kuća u kojoj je upaljeno svetlo i odlučujemo da uđemo, pa kud puklo. Spolja deluje kao sklepani bunkerčić, a unutra kao da se otvorio portal u hotel sa pet zvezdica. Izgleda da je to naš smeštaj.
Ujutru nas budi huk vetra i grupa dugodlakih kozica koje šetaju plažom. Na putu ka okeanu, srećemo više ovih šarmantnih životinjica nego ljudi. Pejzaž u kojem smo se našli velik je kao 10 fudbalskih terena (stalna poređenja ovog tipa, od tipa koji je bio dva puta na utakmici…). Po njemu je razbacano tek nekoliko kuća, jedna veća i jedna „priručna“ džamija (kućica sa megafonom i istaknutim polumesecom), nekoliko ribarskih koliba i čamaca. Kao da smo sami na svetu, zamrznuti u prostoru i vremenu.
Voda izgleda prelepo, ali su talasi suviše snažni za kupanje. Duž plaže nailazimo na nasukane bodljikave i napuhane ribice – nismo sigurni da li ih je izbacio okean ili ribari iz svojih mreža. Odlazimo do uvale u kojoj se neukrotivi okean pretvorio u baricu, u kojoj je kupanje moguće. Družimo se sa rodama i čapljama. Koliko one nama deluju nesvakidašnje u tom trenutku, mi verovatno još egzotičnije izgledamo lokalcima – iz svakog automobila i kamiona koji prolaze dovikuju nam ’Hau ar juuu?’.
’Centar’ sela podseća na crnu Afriku – trotoara nema, kuće su raštrkane po neravnoj, razbarušenoj zemlji, tu je i poneka radnjica. U jednoj smo kupili namirnice za pripremu gozbe – rižu, pokoji začin i pasulj u konzervi.
Prijalo nam je nekoliko dana u ovoj mirnoj oazi usred ničega. Pakujemo se i krećemo ka Vadiju Šab, udaljenom sat-dva vožnje ka severu.
Prevoze nas čamcem do mesta odakle se kreće na jednočasovni hajk, na putu ka vadiju. Po prvi put smo se našli u pravom kanjonu, obgrljeni stotinama metara visokim stenama. Vadi Šab je popularan i kod lokalaca i među turistima, pa u oazi uklesanoj u planinama srećemo ljude sa raznih strana sveta – od marokanskih momaka, preko indijskih porodica i izgorelih, istetoviranih bekpekera do skandinavskih penzionera.
Šetnja nije u potpunosti lagana, jer je potrebno preći preko nekoliko stena, od kojih su neke klizave, ali uz međusobnu ispomoć, put do laguna je zanimljiv hajk. Dovoljno dug da se srodite sa okolinom i zaboravite na sve ostalo, a ne predugačak.
Na kraju ste nagrađeni kristalno čistom vodom, u tri bazenčića koji se nastavljaju jedan za drugim kroz kanjon. Završavaju se suženjem između stena, taman tolikim da vam glava ostane iznad vode, dok ulazite u pećinu sa vodopadom. Zvuči kao da je neko napravio ovaj ‘akvapark’. Prelep susret sa planetom Zemljom.
Krećemo nazad pre mraka, kako bismo produžili dalje ka Muskatu.
Poslednji dan u Omanu provodimo na plaži Jiti, 30-ak kilometara udaljenoj od centra. Jedini kupači su turisti (jedan par iz Evrope i mi), dok lokalci uživaju piknikujući u hladovinama svojih 4×4 vozila. Zanimljivo je kako džipovi deluju gotovo prirodno, a ne bahato u ovom ambijentu, dok ih ljudi lagano voze po pesku, što običnim kolima verovatno ne bi mogli. Opuštenost i blagost je moguća, podsetili smo se u Omanu.
Možda sam bio peti osnovne kada sam od jednog dosta dragog komšije na poklon dobio njegovu kolekciju markica. Neke su prikazivale zanimljive pejzaže i događaje iz prošlosti, neke su bile trouglastog ili romboidnog oblika, a neke iz zemalja i gradova za koje sam tad prvi put čuo. Oman, Manama, Umm al Qiwain. Jesu to uopšte zemlje? Gde se tačno nalaze? Markice su bile iz sedamdesetih, kada je u Omanu postojalo svega nekoliko škola, bolnica i kilometara puta.
Prošle godine smo, nakon dana i nedelja provedenih u kući koja je postala i kancelarija, tražili gde bismo mogli da odemo i potpuno zaboravimo na sve što se dešava. Saznali smo da se do Omana može doći lou kost letovima preko Emirata. Iz filmova Žaka Kustoa smo znali da je more u Omanu predivno. Godinu dana kasnije, krenuli smo u Muskat preko Dubaija i Abu Dabija.
GROZNICA NOVOGODIŠNJE VEČERI
Aerodrom u Dubaiju, pola sata pred Novu godinu. Torbe čekamo skoro sat vremena. Isto toliko putujemo metroom na drugi kraj grada, odakle polaze autobusi za Abu Dabi, u kom treba da prespavamo i sutra uveče letimo za Muskat. Samo da sednemo i dremnemo na tih sat i po, i u smeštaju smo.
Dok su vatrometi u daljini i dalje simulirali slavlje, na opusteloj bus stanici negde oko 1-2 ujutru šofer nam saopštava da naša fascikla puna odštampanih i uredno složenih PCR testova, osiguranja i viza u tom trenutku ne vredi mnogo i da ne može da nas pusti u autobus.
– Danas su uvedena nova pravila u Abu Dabiju. Ne vredi jučerašnji test iz vaše zemlje, morate da se testirate ovde ponovo.
– Zar nije potrebno da test bude star do tri dana? Niko nam ništa nije pomenuo na aerodromu.
– Ni ne znaju ništa u Dubaiju, ovo su pravila drugog emirata, Abu Dabija.
Razgovaramo sa još nekoliko šofera, policajaca, putnika. I zaista, osim vozača koji imaju dodira sa Abu Dabijem, niko skoro ništa ne zna. Pokušavamo da uhvatimo vaj faj nekog obližnjeg hotela i proverimo da li nešto nedostaje u našoj onlajn prijavi. Odlazimo do najbližeg urgentnog centra, gubimo se u lavirintu hodnika kako bismo saznali da rezultati ipak stižu za 24 sata, što nam je kasno, a i da test nije tako jeftin kao što nam je rekao vozač. Vraćamo se na betonski plato sa kog polaze autobusi. Shvatamo da moramo da prespavamo i gledamo koji od hotela preko puta izgleda najskromnije i najzapuštenije.
Tek nakon što nas je uhvatio san, budi nas alarm u zgradi hotela. O čemu se radi? Nemamo pojma. Već nam deluje da pomalo počinjemo ludimo. Napolju je pljusak i munje se prolamaju nebom. U polusnu, i to nam je čudno, ali nismo sigurni zbog čega. Prva kiša u poslednje četiri godine, saznali smo sutra.
Jutarnji PCR obavljamo u šoping molu, drajv tru test. Rezultati su ok. Opusteli plato na kom smo nekoliko sati ranije pokušali da uđemo u autobus sada vrvi od ljudi, mahom iz jugoistočne Azije i Afrike, u redovima koji vijugaju stotinama metara. Uspeli smo da uđemo u autobus i stignemo na aerodrom. Let kasni sat vremena, imamo sreće. Za 45 minuta smo se našli na potpuno drugačijem mestu.
VREME PROTIČE SPORO. MIRISI NOSE BRŽE I DALJE
Prespavali smo u hotelčiću iznad indijskog restorana na obodu Ruvija, dela Muskata koji nazivaju i „Malom Indijom“. Kasnije smo shvatili da uopšte nije mala, a i saznali da Indusi ovde žive već skoro dva veka – pre nešto više od 200 godina, Omansko carstvo obuhvatalo je i današnji Pakistan i Zanzibar. Nismo očekivali da će put u Oman značiti i tako blizak susret sa Indijom i podsaharskom Afrikom.
Šetamo da obližnje Mutre, starijeg dela grada u kojem je smeštena luka, a i suk (ukratko: pijaca-lavirint) koji privlači najviše pažnje ne tako brojnih turista.
Kao da smo u uspavanom ribarskom selu. Tako je mirno i prijatno, teško je zamisliti da je kroz ovu luku, na jednoj od najvažnijih istorijskih pomorskih ruta, prošlo hiljade trgovačkih brodova koji su spojili mirise i ukuse udaljenih kultura i naroda, u proteklih dve hiljade godina.
Pejzaž sa kojim smo se susreli dominiraće većinom zemlje – elegantne, niske bele zgrade čine naselja prostrta u dolinama stenovitih, braon-sivih oštrih planina, povremeno presečena nadrealnim prizorom oaza palmi. Sve u ovoj slici je potaman, skromno, a istovremeno očaravajuće. Lepota postignuta kroz jedostavnost, bez ukrasa i bilo kakvih preterivanja, opija dugo i snažno.
Sve je čisto i uređeno sa pažnjom. Kao skromniji stan pažljivih starijih domaćina, koji ga besprekorno održavaju i vode računa o svakom detalju. Nema megalomanije, samohvale i rasipništva kao u obližnjim Emiratima, nema kičastih ispada. Sve je funkcionalno i smisleno, povremeno zablistaju biseri lokalne arhitekture, poput zgrade Opere, Nacionalnog muzeja, sultanove palate ili jednostavno, kuće pored puta.
Zablistaju i doslovce, jer su često sačinjeni od belog, uglačanog mermera. Prelepe, niske zgrade iza kojih izviru palme, na horizontu surih i suvih planina, magična su razglednica iz ovog dela planete.
Ako bismo joj dodali zvuk, bio bi tih i umirujuć. Kao stalno nedeljno jutro. Saundtrek Mutre su galebovi, povetarac, povremeni automobil koji lagano prolazi i pozivi na molitvu iz džamije.
Podne je već prošlo i bilo je krajnje vreme da nešto po prvi put pojedemo. Seli smo u jedan od otprilike pet restorana u turističkom srcu Muskata i poručili ’arapski doručak’. Kafa je sa kardamomom i šafranom, poslužena sa urmama. Arome koje u trenutku izmene stvarnost i odnesu te na neko drugo mesto, iako se ne pomeraš, ovde su sveprisutne – u šoljici kafe, spoju ovde nerazdvojnih ukusa urme i kafe, arapskom bobu koji se jede za doručak tako što se u njega umoči začinjeni hrskavi hleb. Nakon svega toga, osvestiš koliko si srećan i zahvalan što imaš čulo mirisa i ukusa.
U suku dominira miris frankinsensa, odnosno tamjana, koji je i danas veoma važan u životu ljudi u Omanu. Nekoliko hiljada godina unazad, ovde se koristi kao lek za sve. Nekad je bio cenjeniji od zlata i jedan od glavnih izvora prihoda u ovom delu sveta, iz kog je potekla trgovina tamjanom.
Jedan od najfinijih i najskupljih na svetu dobija se od aromatične smole tamjanovog drveta sa juga Omana.
Tamjan je i parfem čiji dim se širi sukom (parfumare – to smoke through), ovde možete kupiti i kreme i ulja od tamjana, pa i sladoled sa njegovim ukusom. Primena je, blago rečeno, prilično sveobuhvatna i sveprožimajuća.
Pored tamjana i keramičkih posuda za njegovo paljenje, u suku u Mutri možete kupiti kvalitetne šalove i pašmine koje vam prodavci nutkaju da opipate i osetite, zlato i nakit, urme raznolikih vrsta, mekoće i slatkoće, minijature, ćilime… Izazivaju poremećaj tzv. turističke ravnoteže (ovo sam upravo smislio) između želje da sve poneseš sa sobom i prihvatanja činjenice da si tek na početku puta i da ne znaš šta te još sve očekuje.
Haljina je ovde narodna nošnja, takoreći. Muškarci nose duge bele dišdaše i lepe kapice, dekorisane jednostavno i skromno, u skladu sa okolinom. Sudeći po broju radnji, najčešći ’mali biznis’ su krojačke radnje. Ni u jednom delu sveta ih nismo videli ovoliko. Logično je – ako već stalno nosiš haljinu, onda je mnogo važno da ti bude po meri. Šivenje odeće je toliko sveprisutno, da su radnje sa onom na koju smo navikli, ’gotovom odećom’, retke i posebno naznačene – readymade garments.
Kako su svi u uniformnoj odeždi, posebna pažnja posvećuje se detaljima koji mogu biti različiti – izboru kapa, marama, frizura, šminke i brada. Berberin sa besprekorno oblikovanom i nijansiranom bradicom, a čini mi se i diskretnim ajlajnerom, me doziva da mi dotera ono što naspram njegove frizure predstavlja najobičniji žbun na glavi, ali i obrve. Nisam bio baš spreman na tretman već prvog dana, iako me je mnogo toga izazivalo.
Izlazimo iz suka i u obližnjem ’Coffee shop’-u (sve radnje i lokali imaju natpis i na engleskom) kupujemo kafu i čaj, koji je, razume se, takođe aromatičan. Coffee shop može da zvuči pretenciozno, zapravo je u pitanju bircuz na ćošku, ispred koga sedi grupica starijih muškaraca, ispija čaj i kafu i bistri svakodnevnicu.
Može se reći – prefinjenija varijanta ispijanja piva ispred dragstora – samo su odeća i držanje dostojanstveniji (neko bi rekao i piće). Jedan od staraca ustaje i saopštava nam da nas časte kafom i čajom, da ne moramo da platimo.
Kafa je dobra, ali čaj kao da je osmišljen da bude lek za iscrpljujuću vrućinu Arabije – začinjen kardamomom, šećerom i mlekom, razbuđuje kako ispiješ gutljaj i daje snagu za još bar 10 kilometara pešačenja i upijanja okoline.
Kao i u skoro svakoj arapskoj zemlji, nijedan običaj ili propis nije slučajan – kape i marame na glavi štite od sunca, isto kao i lagani dugi rukavi i haljine, čaj, kafa i urme održavaju na nemilosrdnim zracima. Imamo sreće da u ovo doba godine sunce miluje na prijatnih 24-5 stepeni.
Na kornišu (keju), povetarac nas miluje mirisima mora. Šetaju porodice, džogiraju ljudi svih uzrasta, ali nije gužva. Prelazimo nekoliko kilometara do starog dela grada, koji zapravo izgleda potpuno novo. Redovi belih, mermernih administrativnih zgrada, a zatim trg na kojem su Nacionalni muzej i sultanova palata. Sve je toliko uglačano i čisto, da imamo utisak da smo upali u pejzaž nacrtan u Autocad-u. Ljudi skoro da nema na ulici u večernjim satima, prođe tek poneki automobil.
TAKSI NA URME
Jutro. Taksista sede, duge brade u dišdaši i njegov drugar (ili, recimo, zet) Indus sede napred, nas dvoje smo pozadi. Vijuga savršeno ravnim saobraćajnicama, koje se izdižu iznad grada u dolini. Dugo nismo videli jamboliju, koja ovde dominira enterijerom, a auto je negde naših godina i spektakularno, komično štrokav, kao da nikad nije opran iznutra.
Ostavlja nas ispred Kraun plaze u Kurmu, skupljem delu grada u kojem su privatne škole i ambasade, gde treba da pokupimo rent a kar. Pre plaćanja, otvara gepek u kojem je velika bela molerska kofa. Pokrivena folijom i do vrha puna urmi sa susamom, iz njegovog sela. Urme su ovde važnije gorivo svakodnevnice od benzina.
Golom rukom odlama skoro kilo slepljenih urmi, umotava ovaj teški komad slasti u foliju sa vrha i daje nam kao poklon. Jeli smo ih skoro svaki dan i u Beograd doneli verovatno više od polovine.
Kako često biva, rent a kar agencija nema taj najmanji i najjeftiniji auto koji smo tražili, te nam za istu cenu daje veće vozilo. Beli ’Nisan sani’, prava mašina za Arabiju, kakvu voze po selima na obodu pustinje.
Oman je skupa zemlja, ali se kola mogu iznajmiti po cenama koje su slične onim u Evropi, a litar benzina košta oko 60 dinara. Kad se uzme u obzir i da međugradski autobuski prevoz skoro ne postoji, za bilo kakav obilazak zemlje i gradova, auto je obavezan.
Momak iz agencije nas savetuje da zanemarimo plažu u Kurmu, koja je jedna od najpopularnijih u Muskatu, i odemo na nešto udaljeniju plažu Gubra.
Prolazimo pored niske bisera arapske arhitekture – zgrada ambasada, konzulata, kao i zgrade Opere. Sultan Kabus, za vreme čije vladavine je u proteklih pola veka svako selo u pustinju dobilo put, škole i ambulante, bio je ljubitelj klasične muzike.
Plaža – prostrana i čini se beskonačno duga, sa još troje-četvoro ljudi na horizontu. Jedini smo ušli u more, u odeći pokrivenih ramena i kolena, iako nam niko ne bi zamerio ni da smo bili obučeni po evropskim standardima. Lokalci u plaži uživaju tako što dođu kolima i piknikuju u njihovom hladu. Spremni smo za put od nešto više od 1000 kilometara po severu zemlje. Sledeća stanica – Nizva.
Najtiše mesto na svetu. Jedno od, sigurno. Tiho skoro kao ona šuma u kojoj je palo drvo i to niko nije čuo ni video, pa time, drvo nije ni palo.
Velika voda, osvežavajuća a dovoljno topla za kupanje krajem juna, čista kao pijaća, pod rukom gusta kao more, a nije slana. Pa je u redu i ako progutaš malo usput.
Pod njom je varoš za koju je tamo početkom ‘80-ih odlučeno da će biti potopljena, kako bi nastalo hidroakumulaciono Zaovinsko jezero. Dok plivam, razmišljam kako je tu negde još malo dalje i dublje možda ostatak neke kućice ili seoske pošte. Voda koja u Srbiji najviše podseća na more oivičena je brdima u čijem temelju je često kamen, krečnjak ili neki sediment.
Jedno od brda blizu mesta na kom sam zadenuo peškir ‘odškrinuto’ je kao u operaciji, a ova se zove kamenolom, te imaš utisak da se zapravo i kupaš u ogromnom rudarskom kopu. Jedan od retkih zvukova su kamioni koji prevoze kamen. Iznad ove plažice je mostić sa kog nas tokom pauze posmatraju radnici u kamenolomu. Znoje se u kombinezonima, čizmama i sa kacigama na glavama i gledaju nas besposlene u gaćama kako se baškarimo na plaži.
S druge strane je most koji spaja Mitrovac, poslednju veću, turističku varoš sa prodavnicom i deo ka Bosni, u kom je nekoliko zamrlih seoca raštrkanih po brdima iznad jezera. U njima živi poneki starac, porodica koja decu u školu šalje u Bajinu Baštu, a parče ovog raja i tišine ugrabe i turisti, poput nas, utekli od gradske buke.
Okolna brda, šume, valovi četinara, od jela do igličastih omorika, vrhovi sa kojih ih vidite dokle pogled seže, kao i obližnju Bosnu… možete ih istraživati i u njima uživati beskonačno, čini mi se. I povrh i nakon svega osvežiti se, sprati prašinu, znoj i bubice iz šume u jezeru.
Čudim se kako ovde nema više ljudi. Kako ovo more usred valova šuma nije opšte poznato? I mi smo za njega saznali skoro u 40-oj. Možda jer nema organizovanih tura. Možda jer ima samo jedan kafić kilometrima i nema prodavnice nigde.
Ljudima iz grada, poput nas, koji se brane od bujice informacija, a zavisni su od njih, naviknuti na buku i vrevu, ovo mesto je šok.
U njegovoj tišini puštamo sokove iz svojih duša da teku, preispitujemo ih, mešaju se sa vodom, suncem, odzvanjanjaju u tišini, odjekuju u rukavcima jezera odbijajući se od brda. Gradska buka i bes, nakupljene i potisnute emocije, ovde se raspršavaju po rukavcima. Bešumno, samo mi to čujemo. Tek nešto glasnije od onog drveta palog u šumi.
Činilo nam se da se sav potreban mir i lepota nalaze u slici pred nama. U njenom srcu su voda i svetlost, sa okolnih brda dolaze zvuci ptica, pod nama se u magli čuje poneki zalutali plotun ljudskog glasa, osvešćuje nas da tu žive i ljudi. Ose nam takođe objavljuju svoje prisustvo, poneki mrav ili krpelj, ukoliko baš poželimo da sedimo na zemlji.
Ne bi bilo teško biti napušten ovde. Pomalo smo se i osećali kao četiri robinzona, u nekoj romantičnoj viziji boravka na Tari, iako osim prepuštenosti lepoti mesta na kom smo se našli, ništa drugo nije s tim imalo veze – imali smo više nego dovoljno zaliha hrane, sve moguće elektronske uređaje, pa i odeću i drva s kojim bismo pregurali zimu, iako je bio jun. Komšijsku kuću iz koje smo mogli da poručimo hranu i obratimo se za bilo kakvu pomoć. Pečurke u šumarku preko puta, dovoljne da nas nahrane čitav dan.
Na vrhu brda s druge strane jezera video se nov kompleks kućica, kao neki turistički objekat. Pitali smo se šta li je tamo, da li je to možda već Bosna, postavljali smo pitanja koja bismo postavljali sebi i da imamo po devet godina.
Hteli smo da zaustavimo taj prizor i momenat, ili bar da učinimo da traje dovoljno dugo. Nažalost, retko kad je trajao dovoljno dugo. Zvonili su telefoni i mejlovi, zvali nazad u kuću. Odlazak na Taru i boravak u ovoj kućici sa pogledom na Zaovinsko jezero su jedna od najboljih stvari koje smo uradili ove godine.
Zaseok u kojem smo zove se Vežanja, selo Zaovine. Kada krenete niže ka vodi, nasred sela, na raskršću puteva, dočekuje vas Brundo. Dobroćudni domaćin sela i vodič, prljavo bele boje sa braon flekama, kratkih i hitrih nožica. Brundo nas vodi do vode, kružnim zaobilaženjem imanja koje imaju oblike svetlobraon fleka sa njegovog tela. Nepravilnog su oblika i neravne površine. Na njima žive stariji ljudi koji obično imaju stado ovaca, kokoške i jednog većeg rundova koji ne prestaje da viče upomoć kad ugleda grupicu ljudi.
Stigli smo do jezera za 15-ak minuta. Voda je mirna kao da po njoj može da se kliza do obale preko puta. Kristalno je čista. Zalazi u desetine uzanih rukavaca i laguna, i ako viknete, eho svog glasa čućete sa četiri-pet strana.
Iako izgleda da selo ima tek 15-ak kuća, izgleda i da je nekad bilo drugačije. Ili je bar đaka bilo mnogo više, na šta ukazuje napuštena zgrada škole. Do nje je skoro isto tako napuštena mesna zajednica, i kafana u kojoj radi jedna teta u borosanama, a ponekad sedi neki lokalac ili gosti koji verovatno imaju veze sa selom, ali ne žive tu inače. Na prozorima kafane piše da je na prodaju. Na jednom od regala unutar nje je stari sivi televizor na kom se vrte turske serije. Vreme je stalo pre nekih 20-30 godina, a ljudi su uglavnom otišli.
Malo ispod kafane je skretanje ulevo, mislili smo da će nas i ono odvesti ka jezeru, pa smo krenuli peške. Deluje kao da se ispucali asfaltirani put spušta u neku rupu u četinarskoj šumi. Tokom više od sat vremena šetnje nismo sreli ljude, tek nekih desetak stonoga koje su prelazile put.
Na okolnim brdima su čitava bogatstva za istražiti. Najbliža planinarska staza vodi kroz življe selo Karaklije, do vrha Janjač, sa kog se zaista i vidi Bosna. Ali, to je jedna druga priča.
Tri meseca kasnije, ponovo smo došli u Vežanju. Na raskršću nas je ponovo dočekao Brundo i poveo ka vodi. Noć ranije, sanjao sam kako su njene dugačke zemljane obale ispunjene ljudima, peškirima i suncobranima. Međutim, kad smo došli do obale, prizor je bio skoro isti kao u junu. Samo što je ovog puta voda bila tirkizna i topla od sunca. Laguna, četiri čoveka, jedan pas i gusta četinarska šuma iznad nje.
Bio je sam početak septembra, i lokalci su nam rekli da je do pre nekoliko dana bilo mnogo ljudi. Čak su nas i neki od njih gledali čudno što smo se kupali i pitali kakva je voda. Bila je tek nijansu hladnija od savršenog, svakako toplija od Atlantika ili Mediterana na vetrovitom jugu Portugala. Boje kao u najlepšim lagunama u Tajlandu, i to onim u kojim se plaća da budete sami, ili je potrebno da se probijete kroz neku šumu da biste bili.
Nekoliko dana kasnije, našli smo još nestvarnije mesto za kupanje na drugom kraju jezera. Kao da smo upali u rupu u vremenu i prostoru i ostali sami na svetu.
Kako izgleda noć u Zaovinama? Svet se okrene naopačke. Uronjeni ste u nebu sa hiljadu iskrica, nebo je mračnije nego ono koje znate, iskrice su svetlije od onih koje znate i ima ih mnogo više. Voda se i dalje vidi, osvetljavaju je iskrice i katkad mesec. Okolna brda i šume izgledaju neistraženije i udaljenije.
Da ste ipak i dalje na zemlji, podsete povremeni krici šakala koji dopiru iz njih. I komšija koji celu noć pušta narodnjake, navodno kako bi oterao šakale od ovaca.
Bio je Tanjin rođendan. Na livadici ispred kuće smo napravili gozbu. Imali smo utisak da nam ništa više od nas samih i mesta na kom smo ne treba u tom trenutku. Konačno je trajalo onoliko koliko smo hteli.
Koliko može da košta put u Maroko? Naših 12 dana, tokom kojih smo prošli kroz Agadir, Tagazut, Tarudant, Esauiru, Kazablanku, Rabat, Marakeš, Fes, Uarzazat, Šefšauen i Tandžir, koštali su oko 515 evra po osobi.
Zvuči malo za toliki put i toliko gradova, no ono što je činjenica je da možete naći baš jeftine avio karte, a smeštaj, hrana i putovanja po Maroku nisu skupi.
PREVOZ
Iz Srbije povoljne opcije mogu da se nađu iz Niša preko Milana npr, dok je uvek moguće kombinovati Budimpeštu (ili kome je bliža Sofija), iz koje ima i direktnih letova npr. Ryan Air-a za Marakeš.
Nas je put vodio neobičnijom rutom – iz Budimpešte smo leteli u industrijski gradić Šarlroa blizu Brisela, odakle smo nakon lunjanja i espresa i kroasana koji su koštali verovatno kao dva ručka u Maroku odleteli za Agadir.
Što se prevoza u Maroku tiče, autobusi su skroz dobra opcija. Supratours i CTM su udobni, sređeni, sa svim opcijama komfora koje podrazumeva zapadni turista (da se lakše izrazim), ali su i skuplji od ostalih lokalnih prevoznika (karta za duže razdaljine bila je oko 12 evra, npr).
Iz istog razloga su u manjoj meri lokalno iskustvo, odnosno u njima ćete sresti više turista a manje Marokanaca, i sigurno nećete imati priliku da vidite vezane koze u busu (što smo videli u prtljagu jednog od jeftinijih prevoznika).
Takođe, marokanska železnica je super, za većinu ljudi sa ex-yu prostora izgledaće kao spejs šatl. Moderno, čisto, sa posluženjem na kolicima i svime čega je u JŽ bilo pre nekih 40-ak godina.
Rent-a-kar iz raznih razloga može da bude malo komplikovanija opcija, ali je naravno izvodljiva. Pravila vožnje u gradovima ne postoje baš u meri u kojoj možete da očekujete (npr. ključni znak za pravo prvenstva u kružnom toku je da svirnete pre no krenete, a ne pravila na koja ste navikli), ne govore u svim agencijama engleski, obratite pažnju na recenzije agencija…
Ako ulazite u taksi, obratite pažnju da ima taksimetar.
SMEŠTAJ
Preko Booking-a, AirBNB-a i ostalih onlajn opcija možete pronaći prelepe, autentične smeštaje po baš povoljnim cenama. U Esauiri smo tako dobili čitavu, prelepu zgradu u starom gradu (ok, bilo nas je 12-oro) za oko sedam evra po osobi. Stan u Kazablanci na dobroj lokaciji je npr. bio oko 11-12 evra.
U Marakešu smo bili u hostelu koji je zapravo prelepi riad, u kom je nakon ulaska naš drugar fotograf naredna dva sata oduševljeno fotkao detalje. Cela kuća je kao muzej, kada u sobi je zapravo izrađena kao kameni mozaik. Noćenje je bilo šest evra. U svakom slučaju, opcije su raznovrsne i zaista povoljne.
HRANA
Narandže. Najukusnije narandže ikad. Najukusniji ceđeni sok od narandže na ulici za 40 dinara. Voće i povrće je generalno preukusno, slatkiši su nadrealno ukusni, kao i domaći hlebovi u svim varijacijama.
U restoranu se sasvim fino možete najesti za oko pet evra. Ako očekujete tzv. arapska, odnosno bliskoistočna jela, nećete ih ovde naći u velikoj meri. Očekujte dosta ribe, povrća iz tažina, kao i lokalni specijalitet – slatku pitu sa golubovima (ili njenu turističku verziju sa piletinom).
U malo skupljim mestima možete naći i alkohol, odnosno super domaće pivo Casablanca, kao i dobra lokalna vina Touareg.
Od Ko Pi Pija do Ko Lante deli vas sat vremena vožnje. Nešto kao od Zemuna do Vidikovca, samo mnogo udobnije. I tek što ste se navikli na utrobu katamarana, jave vam da je plovidba gotova. A za tako kratko vreme stigne se na dosta drugačije mesto – koliko se uopšte mogu razlikovati dva susedna ostrva. Dok vas na Pi Piju na mini doku dočekuju izdavači smeštaja, vodiči tura i nosači torbi, na Lanti se iskrcavate tik ispred prodavnice pred kojom na motorima lokalaca odmaraju petlovi. I poneko momče se ponudi da vas poveze.
U srcu ostrva su šumovita brdašca, dom slonova, makaki majmuna i raznih Evropljanima malo poznatih vrsta. Opasana su putevima, a oni su opasani prašnjavim i peskovitim predelima prošaranim kolibicama za posetioce ostrva i tek ponekim hotelom. Ostrvo je dosta veće od Pi Pija, i mnogo manje naseljeno ljudima.
I dok na Pi Piju bežite od infrastrukture ka preostaloj netaknutoj prirodi, ovde je često obrnuto – pokušavate da u prostranstvu puteva, šuma i plaža nađete hladovinu u čijoj je blizini neka prodavnica ili kafe jer nije retkost da kilometrima unaokolo nema znakova civilizacije. Na ostrvu (bili smo zapravo na zapadnom, Lanta Yai) su dva gradića, ili tačnije rečeno sela, Saladan, ujedno i glavna luka, i Lanta Old Taun.
Smešteni smo u kolibi koja kao da je od šperploče, a u čijoj sredini, posred sobice raste drvo. Zidovi su toliko tanki da deluje kao da prostor delimo sa obližnjim francuskim parom sa nemirnim detetom. U okolini je još nekoliko kolibica sa sličnim smeštajem, neki su možda malo luksuzniji, ali na prvi pogled Lanta, ili ovaj njen deo, deluje kao mirno, opuštajuće mesto za goste koji nisu zahtevni jer se zapravo nalaze u parčetu raja i nije im mnogo više od toga potrebno. Saundtrek za ovu postavku – uglavnom rege, koji izbija iz skoro svakog lokala i hostela. Nekoliko večeri pre no što smo došli nastupala je lokalna rege legenda Job2Do… koliko smo bili srećni kad smo ugledali plakat, toliko smo se smorili kad smo videli da je koncert prošao.
Pedeset metara od kolibe je nepregledna, ravna obala, dugačka plaža sa mirnom, čistom vodom idealnom za plivanje. Zbog načina ulaska u vodu, postepenog menjanja njene dubine, ali i opuštene atmosfere koja se iz sela kolibica prelila na plažu, sve me je podsetilo na Jadran. Tome je doprinela i ekipa – ovde nisu samo očekivani laid back hipsteri iz Evrope, tu su i veće grupe ljudi generacije njihovih roditelja, iz Italije, Izraela, Poljske… Kao da je formirana komuna onih koji su tu već neko vreme – svi se znaju i druže. Iako je plaža prilično popunjena, to nije toliko slučaj sa vodom, dovoljno je da zamahnete nekoliko puta i već ste potpuno sami.
Vrhunac atmosfere na plaži je u doba zalaska sunca. „Sad ćeš da vidiš plavi zrak ponovo“, reče neki stariji tip iza nas, koji deluje kao da je tu bar dva meseca, a završava neko peto ili šesto pivo. Ništa nam nije bilo jasno, a onda je pred zalazak sunca preko neba preleteo zrak plave svetlosti, poput plave duge koja se pojavila i brzo nestala.
Da nismo čuli najavu malo pre toga, verovatno ne bismo bili sigurni da li je ono što smo videli stvarno.
Pomislio sam kako će nas u kućici od šperploče u kojoj raste drvo nešto izesti tokom noći, međutim od bubica i paukova ni traga ni glasa. Bilo ih je mnogo više u utegnutijim smeštajima. Jedino nas je na dasci WC šolje ujutru dočekao – puž golać.
Motor ili bicikl su idealni za istraživanje ostrva, pošto organizovanog javnog prevoza nema. Kako nismo imali ni jedno ni drugo, da bismo stigli do najstarijeg naselja na Lanti, uzeli smo tuk tuk. Vozač je shvatio da za turu do sela koje je na drugom kraju ostrva ipak treba snažnija i brža mašina, pa nas je dovezao do svojih kola, kojim smo onda nastavili.
Lanta Old Taun nekada je bio luka i komercijalni centar, a danas ga praktično čini jedna ulica oivičena starim drvenim kućama, koje su zbog turista delom pretvorene u prodavnice i restorane. Možete da kupite prelepe rukotvorine ljudi koji tu žive i podržite ih, a možete i da za 200-300 dinara imate jedan od najukusnijih i po telo i dušu najboljih obroka na svetu, npr. domaći kari i sok od marakuje. Prave ih nasmejana lokalka i njena ćerka, od onog što raste u njihovoj blizini.
Jako malo ljudi živi ovde i verujem da je turizam jedan od bitnijih izvora zarade, iako ovo ostrvo, a pogotovo ovo seoce, ne pohodi ni približno toliko turista koliko neka druga mesta. U selu se nalazi jedan kineski hram, jer su Kinezi često bili oni koji su gradili trgovinske centre širom Tajlanda. Sat vremena je dovoljno da gvirnete u svaki ćošak Lanta Old Tauna.
U selu je nekad živela značajna populacija Čao Lej naroda (ljudi mora, bukvalno prevedeno), koje često nazivaju i Sea Gypsies. Nekada polunomadski narod indo-maležanskog porekla, bili su prvi stanovnici Ko Lante, pre oko pet vekova.
Polunomadski znači da su imali stalan dom i stanište na kopnu, ali su stalno bili u pokretu u potrazi za hranom, posebno za vreme sušne sezone. Između ostalog, poznati su po tome što su kao dobri poznavaoci mora predvideli nadolazeći cunami u drugim delovima Tajlanda 2004. godine i spasili veliki deo stanovništva tako što su na vreme otišli u brda.
Danas pored njih u Lanta Taunu žive potomci kineskih trgovaca, a desetak kilometara južnije od sela je i ribarsko naselje Čao Lej ljudi, međutim već je padao mrak i bilo vreme da tražimo prevoz za povratak.
Dok na Pi Piju u plažnim i ostalim barovima sviraju aktuelni svetski hitovi, na Lanti vladaju rege i rok klasici. U baru preko puta kolibice lokalci su svirali Nirvanu i Rejdiohed sa najslađim mogućim izgovorom jezika koji uglavnom samo podseća na engleski – svaka treća reč uopšte nema nikakvo značenje – što je i razumljivo za ljude čiji se jezik toliko razlikuje i kojima je sigurno teško da nauče engleski. Bend je super navežban i svira punim srcem.
Nakon četiri-pet dana uživanja u maloj hipi komuni svih uzrasta i povetarcu na plaži, bilo je vreme za duži put na sever – pravac Chang Mai.
Ko Pi Pi. Pričali su mi o tom mestu, epitomu magije (tajlandskih) plaža, ostrva, prirode. Pominje se i u filmovima i mitologizuje kao jedno od najlepših mesta na svetu. Mirna i društvo su tu bili pre nekoliko godina i sad je htela i mene da odvede. Međutim, za razliku od pre nekoliko godina, Pi Pi je postao masovno posećen. Toliko da su zabranili posetu jednoj od plaža. Naš brod bio je verovatno jedan od 50 koji su pristali tog dana na mulo nevelikog ostrva. Konačno, more.
Smešteni smo u kućici ušuškanoj 200-tinak metara iza plaže. Željni
ulaska u vodu, otišli smo do najbliže, odmah do doka. Iako se kupate
među naređanim čamcima, voda je besprekorno lepa i čista, bar tako
deluje… pored toga što deluje i isceljujuće, naročito nakon tri dana
vlage Bangkoka. Preko dela ostrva u kom smo smešteni je pre nekih 15
godina prošao cunami, koji je zbrisao sve sa sobom, tako da su znaci za
eventualnu evakuaciju i poželjne pravce kretanja svuda po ostrvu.
Iako na ostrvo pristiže neverovatna količina ljudi svakodnevno, to se
ne primeti u gužvi na uličicama, a ponajmanje na plažama. Jedino
logično objašnjenje do kog smo mogli da dođemo je da veliki deo njih ide
na dnevne ili višednevne izlete brodićima oko Pi Pija i drugih okolnih
otočića, na snorkeling i slično. Što se nas tiče, super.
Neki
delovi ostrva su izgleda i materijala posebnog za ovaj deo sveta –
izgledaju kao gigantske hridi ili stenovita brda, na vrhovima obrasla
šumom. Čine predivne, osobene oblike na morskom horizontu – niko ne bi
očekivao da nešto takvo nastane. Neobično bi izgledala u društvu bilo
kojih brda na svetu, ali su lepa za sebe, samosvojna. Gledate ih i
zagubite se u njihovoj osobenosti. Vuče vas uobičajena želja za
fotografisanjem (koja je u poslednjoj deceniji postala automatska, odmah
vadite telefon-aparat), ali ovde je nekako obuzdana željom da samo
gledate, i upijate. I izvadite telefon samo povremeno, da napravite
fotografiju čisto kako biste umirili anksioznost da ćete neki prizor
možda zaboraviti. Šume na pomenutim vrhovima-tronovima tih brda su
prebivalište i igralište majmunčića. A u otvoru-pećini na dnu jednog od
njih žive ljudi. Ulaz je drugima zabranjen, navodno – vidite njihovo
mini pristanište za čamac, napravljeno od stabala i otvor koji se unutra
širi u pećinu, u kojoj neko obitava. Stene i more su im dom, a do
civilizacije na Pi Piju ih deli 40-ak minuta veslanja.
Imajući sve opisano na umu, bilo je potpuno očekivano što smo
poželeli da se popnemo na uzvišenja na ostrvu koja su dostupna pešacima.
Jedno od njih je vidikovac sa kog je Pi Pi pogledom dostižan. Šta je
masovni turizam doneo? Sad se „ulazak“ na vidikovac naplaćuje.
Zapucali
smo kroz uličice ostrvskog gradića, oivičene restoranima, prodavnicama i
lokalima namenjenim turistima, kroz gužvu grupa ljudi sa svih strana
sveta, od velike količine turista iz Kine (nova “viša srednja klasa”) i
Rusije, preko sveže izgorelih plavokosih Evropljana i Amerikanaca, a
čuli smo i neki jugoslovenski jezik u prolazu. Na kraju puta, slede
izuzetno strme stepenice ka vrhu. Nekoliko stanica na usponu, osim što
služe za predah, pružaju sve lepši i opsežniji pogled na ostrvo. Plaćamo
pomenutu ulaznicu u prirodu i pogled sa vidikovca. Dovoljan je da
potvrdi želju da tu negde i ostanete, u lepoti usred mora, zaboravite na
dosta toga što ste dotad znali o svetu i životu.
I gde bismo dalje odatle? Videli smo na mapi plaže na drugom kraju
ostrva, pitali lokalca da li se može kroz šumu do tamo, i nakon što je
potvrdio, krenuli preko brda ka moru sa druge strane (do tih plaža se
obično ide brodićima). Ubrzo je stigla nagrada za našu želju za
istraživanjem – već posle 20-ak metara, naišli smo na ananas koji raste
pored puteljka kroz šumu. Još uvek nije sazreo,
crvenkaste je boje i stoji kao poklon ili kruna na svojim zelenim
stabljikama. Nije ni čudo što je nekad smatran voćem kojeg su u Evropi
bili dostojni samo kraljevski dvorovi. Put nas dalje vodi kroz selo,
pored razbacanih kuća sa malenim imanjima. Srećemo grupe kokošaka i
ponekog seljaka. Kokoške su ovde, i u jugoistočnoj Aziji uopšte, mnogo
mršavije nego one koje smo navikli da viđamo u Evropi. Zapravo, shvatiš
koliko ove ovde „normalno“ izgledaju, a one na koje si navikao su ti
onda pomalo komično dežmekaste. Ono što ovdašnje i one iz naših krajeva
pak imaju zajedničko je svakako potreba da odbrane svoje piliće, što je
ovde učinila jedna od njih kad smo krenuli da fotografišemo njene mlade.
Ljudi u brdima uglavnom imaju kućice od dasaka, poneka je od čvršćeg
materijala. Kreću se motorima, ostavljajući za sobom oblake prašine.
Put dalje vodi pored turističkog naselja u nastanku – red lepih
drvenih kuća, poput onih u nekad dobrostojećim američkim predgrađima iz
filmova. Sledi nešto gušći red domova lokalaca. Pred njima rastu banane,
papaja, mango, u pozadini ljudi spremaju ručak, leže na krevet-dušecima
iznetim ispred kuće i uživaju u mirnom protoku vremena na ostrvu.
Pokoje dete prođe jureći za loptom.
Nakon
sat vremena šetnje preko brda po jačem suncu, sledi nagrada na kraju
puta, koji finalno zavijuga ka širokoj plaži u čijem zaleđu je još
nekoliko kućica seljaka. Prizor iz sna – pokoja previsoka palma, jedan
napušteni bunar, bar trista metara peska oivičenog brdima. Na plaži –
skoro niko. Možda dva-tri para skrivena u hladu manga i kokoške
pomenutih žitelja ostrva koje lunjaju naokolo, tražeći šta da kljucnu na
pesku. Smeštamo se pod jedno od drveća, sa osmehom klimamo glavom
grupici ljudi pod drvetom malo dalje od nas. Oko nas šeta nešto više
kokošaka, a onda shvatamo i zašto – iza nas je na zemlji ogromni plod
kokosa. Kljucaju ga redom, smenjuju se kao na pojilu. Isprva deluje
čudno da kokoška jede kokos, a onda pomisliš kako postoji i ta komična
semantička veza (kokoš-kokos, jel), a potom i kako se nalaziš zapravo u
postojbini kokošaka, kojim je kokos, sasvim logično, hrana. Ta vrsta o
kojoj uglavnom razmišljamo kad treba da jedemo, pored nas (zbog nas) je
najčešći stanovnik planete. Potiče iz jugoistočne Azije i najviše
evolutivnih promena je pretrpela, prilagođavajući se čoveku.
Jedan od petlova se, nakon što je ljubomorno branio svoju poziciju
nad kokosom-pojilom, popeo na obližnji panj, propeo na nožice i
kukurikom pozvao ostale pernate sužitelje ovog komada plaže da dođu i
počaste se.
Pred
nama je snolik prizor vode. Hodamo kroz početni plićak, i počinju da
nas prate jata žuto-crnih ribica, koje posle prvog dana i ne izgledaju
više toliko egzotično, kad shvatite da su ovde jednostavno „obične“
ribice. Među njima se nađe i pokoje tirkizno-bordo-braon stvorenje. Žele
da se druže – dok hodamo, idu oko nas, ako stanemo, one najsmelije
pokušavaju da nas gricnu. Otplivao sam 10-ak metara da vidim da li će i
dalje ići za mnom – i eto ih nakon nekoliko sekundi. Zagnjurite glavu i
prepustite se bojama oko vas. Nema šta da vas ometa u tome, nema okolnih
zvukova zbog kojih biste inače morali da zaronite kako biste ih
eliminisali i čuli zvuke dubina mora.
Plaža se inače zove Loh Moo Dee. Nakon nekoliko sati, preko
brdašca smo kroz manje turističko naselje došli do jedne od popularnijih
i najdužih plaža na ostrvu, Long Beach-a, a odatle potom polako kroz
šumu natrag do gradića i smeštaja (nekih još sat vremena šetnje). Osećaj
ovakvog istraživanja i kretanja po ostrvu jednako je lep onom koji ste
imali nakon dugog dečijeg dana igranja napolju sa drugarima, kad je sve
novo, neistraženo i zanimljivo. Usred smo ostrva kojim vlada masovni
turizam, ali od njega nije teško skloniti se. Najneverovatniji delovi Pi
Pija zahtevaju samo malo truda i otkrivanja.
Veče u gradiću. Pomenute uličice oivičene restoranima blizu obale
nude dašak civilizacije onima (ima li ih?) kojima to nedostaje. Ponuda
je toliko široka da smo naišli i na nekoliko vrsta kavurme (!) na meniju
jednog restorana koji sebe naziva mediteranskim. No, kad smo već u
zemlji sa hranom koja najviše prija telu i duhu na svetu, razne vrste
karija svako veče ne mogu nikako da dosade. Čak i kad pomisliš da će
tako biti.
U
povratku kući, srećemo lokalne momke koji pod svetlom bandera sa doka
pecaju ribu „na laks“ (držeći najlon u ruci), kao i njihovi vršnjaci u
Crnoj Gori ili već bilo kom drugom delu planete.
Put preko brda nas je ponukao da se i sutra zaputimo tim pravcem, ali
ka plaži na drugom kraju ostrva. To je značilo i da opet platimo „ulaz“
u prirodu. Krenuli smo užim puteljkom, prateći poneku drvenu tablu koja
pokazuje da kroz gustiš šume, u delu u kom se put gubi, postoji
mogućnost da na kraju izbijemo na Phak Nam uvalicu i plažu.
Samopouzdanje stečeno pohodom od dan ranije polako je počelo da se osipa
kako je spust postao uži, strmiji, a komarci i slična stvorenja su
počela da se zanimaju za naše gole noge i druge delove tela. Spust je
postao takav da bi mu dobro došle planinarske patike, a ne japanke koje
su usled uzbuđenja i znojenja nogu počele da postaju klizavo tle, koje
će ti pre pomoći da se strmekneš, no da se održiš na nogama. Pritom smo
oboje „okićeni“ kao jelke, torbama i drangulijama za plažu… Glupi
turisti, pomislili kako mogu da budu avant-turisti.
Srećemo
jedan skandinavski par koji se vraća uzbrdo. Ne deluju srećno, uopšte.
Potpuno su mokri, žele da se vrate i odu na neku drugu plažu… ali kažu
da ima još malo do mora. Mirna u jednom trenutku proklizava i pada, ali
se brzo uspravila. Malo nezgodniji pad i zaista možete da se surduknete
tako da to uopšte nije bezopasno. Manično se prskamo sprejem protiv
bubica. Skidam konačno japanke i mnogo bolje i stabilnije se osećam na
svojim fenomenalno ravnim tabanima, čija površina konačno dobija svoju
svrhu. Toliko sam uzbuđen da bilo kakve kamenčiće i nešto što može da
nažulja ne osećam. Ubrzo se pojavljuje nešto što liči na improvizovane
stepenice i izbijamo na plažu.
Na ovo parče peska ljudi skoro isključivo dolaze čamcima ili
turističkim brodićima. Tu je jedna grupa mladih Francuza, nekoliko
Kineza i mi. I poneki majmun. U pozadini plaže je gigantski, prazan
restoran. Skoro kao kantina, velik i napušten kao oni iz hotela na
jugoslovenskoj obali. Sugeriše da su tu nekad bile, ili možda i dalje
dolaze, i veće grupe ljudi. Voda je naravno predivna, a u daljini pogled
seže ka Bamboo ostrvu.
Shvatamo da uskoro treba krenuti i polako natrag, jer nas čeka dug
put. Međutim, ne ide nam se natrag kroz šumu. Pokušavamo da vidimo koje
su druge opcije. Lokalac čamdžija se pojavljuje svakih sat-dva. Dočekali
smo ga, ali je tražio sumanuto puno novca za u suštini kratku vožnju do
Long Beach-a, sa kog bismo mogli kopnom da se vratimo u kolibicu za sat
vremena. U međuvremenu, voda se tokom popodneva povukla i izgleda da
možemo i preko vlažnog kamenja da peške stignemo do te plaže. Nismo
sigurni u to, ali krećemo sa grupom studenata iz Francuske. Uspevamo –
taj dan je na kraju podrazumevao dosta hodanja, neizvesnosti u
istraživanju raja ostrva. Što smo tražili, to smo i dobili (i bilo je
predivno na kraju).
Jednog
od poslednjih dana, odlučili smo se za luksuzniju varijantu – da
unajmimo čamdžiju i vidimo obližnje ostrvce Ko Pi Pi Le, dom jedne od
najpoznatijih plažica na svetu, Maja plaže, koja je od nedavno zatvorena
za posete turista, zbog narušavanja njene flore i faune. Plaža i njena
okolina su prelepi. Osećaš se žalosno, a istovremeno ti je drago što
možeš da joj se diviš samo sa razdaljine. Iskočili smo u tamno tirkizni
kristalni tečni svet u zalivu. Čamdžija je nehajno bacio malo hleba oko
nas, kako bi privukao ribice, ali nam i napomenuo da ovde ima „bejbi
šarks“. Mislili smo kako samo želi da nam ronjenje i kupanje učini još
malo uzbudljivijim. Međutim, prevarili smo se.
Usred jata raznobojnih lepotica, primetimo i po koju osamljenu
duguljastu ribu dugačkog nosa, oblika poput kuhinjskog noža. Lunja sama,
kao da je ignorisana od društva zbog svog specifičnog izgleda. Deluje
nemoguće ispratiti je. A onda najednom susretnemo neke veće, oblikom
više poznate komade. Da, „male“ ajkule od po metar-dva dužine, koje
mirno krstare blizu dna. Samo smo lagano krenuli natrag ka čamcu… kao
ok, ali ipak ćemo mi na sigurno.
Međutim,
istinski neverovatno mesto nas je čekalo sa druge strane Maja zaliva.
Ulaz u Pile lagunu je uzan, a potom iza ćoška ugledate ogromni bazen
mlečno bele boje, okružen gigantskim hridima obraslim šumom, sa početka
priče. Imali smo neviđenu sreću da ljudi i čamaca skoro da nije ni bilo.
Ova laguna je jedno od najneverovatnijih mesta na svetu na kojem smo
bili. Vreme zastane. I sve ostalo. Mir, u tom trenutku bar momenat i
izgled netaknutosti, voda kao blago zamućena bela u plićim delovima, a
tirkizna u dubljim, ježevi sa crno-belim bodljama (!), na koje motrite
da vam ne taknu stomak dok plivate. Vreme u raju je ograničeno. Nakon
pola sata smo morali da krenemo natrag.
Nakon nekoliko dana na Ko Pi Piju, ukrcavamo se u brod ka znatno manjem, laid-back ostrvu na sat vremena vožnje preko puta, Ko Lanti.
Bangkok, kraj januara. Vreva i vrelina u okolini Kaosan rouda,
glavnog korza za bekpekere u potrazi za hranom, suvenirima i zabavom
koja im je dovoljno bliska, a opet egzotična i nova. Majici otežalih od
vlage, osećamo lakoću jer smo oslobođeni bilo kakvih obaveza, otvoreni
za istraživanje. U Tajlandu smo bili pre osam godina i prizori su nam
poznati, ali su vidljive i promene. Turistička infrastruktura je još
besprekornija, cene su malo više, a i ekonomski standard. Nekad je bilo
teško kupiti hleb (jer se skoro ne upotrebljava u ovom delu sveta), sada
se može naići i na pokoju pekaru (otprilike koliko i na vegetarijanska
mesta u Beogradu). Sleteli smo mrtvi umorni i dogovorili se da prošetamo
sat-dva i odemo na spavanje. No, kako već biva, zbivanja na Kaosan
roudu i okolini su nam čula držala budnim mnogo duže i na kraju smo
uspeli da prepešačimo bar 15 kilometara, ako je verovati softveru na
telefonima. Zahvaljujući umoru smo lako i zaspali. Inače bismo,
nenaviknuti na vlagu, noćnih 30+ stepeni i zvuke motora pod prozorom,
verovatno noć proveli budni, u znoju.
Smeštaj nam je na jednom od brojnih kanala na kojim je košnica
megalopolisa izgrađena. Iako voda ne deluje privlačno, prija doručkovati
na terasi iznad nje. Sa obe strane obale je čitava kanal-varoš kućica i
niskih zgrada, naselje-mikrosvet za sebe, posebno kad je reč o načinu
života. Preko puta nas, žena nekakvom hvataljkom skida mango sa drveta,
pored kog se na žici suši veš. Malo dalje uz kanal, čovek se kupa u
prljavoj vodi. Posle smo shvatili da zapravo razapinje mrežu za ribe.
Ljudi
žive od onog što im je pred i u kućama, koje su skoro sve istovremeno i
trgovine ili zanatske radnje. Tako dok kupujete vodu ili voće u
prodavnici koja je ujedno i nečiji dom, imate prozor u prizore života u
kraju Na Banglampo. Starac vam pakuje ono što ste kupili, u pozadini
njegova unuka puzi po podu, ćerka gleda televizor. Ne koristimo nikakve
mape ili vodiče, već šetamo uz vodu i uživamo u gvirenju u živote ljudi,
u njihove jutarnje rituale u i ispred kuće. S druge strane kanala,
stariji par sedi za stolom i upija jutro uz neko voće, do njih je na
mušemi sitno iseckano meso koje se suši na suncu. Iscepkano je na, za
evropske i balkanske standarde, veoma tanušne zalogaje. Uz vodu je i
mini hram, i kafana u kojoj dobrim delom sede i lokalci, što nije čest
slučaj u srcu grada koji je centar za dalje otkrivanje ovog dela planete
(i već nekoliko godina najposećeniji grad na svetu).
Izbijamo pravo na jedan od više od 400 bankoških vatova. Spas od sunca i vrućine tražimo u hladovini hrama. Na njegovim zidovima je opisan razvoj budističkog monaha, od sotapane, koji je oslobođen od sumnje u Budu i vezanosti za rituale, do arahanta,
potpuno probuđene osobe, oslobođene senzualnih želja, loše volje,
taštine, nemira, neznanja, želje za materijalnim i nematerijalnim
preporodom. Prolazimo pored redova statua Bude. Svaka ima drugačiji,
veoma verno prikazan, smireni izraz lica. Imaš utisak da si u društvu
nekih smirenih ljudi, pa tako i deluju na tebe.
Pod drvetom u dvorištu hrama je kafić u kom sede veoma mladi monasi,
zagrnuti zagasito narandžastim komadima odeće i rade ono što rade
milioni njihovih vršnjaka iz ostatka sveta – piju neku vrstu kafenog
napitka iz papirne čaše i gledaju u svoje smartfone. Pomislio sam kako
je to zanimljiv prizor za fotografisanje, ali nije bio baš trenutak da
izvadim aparat. Kasnije sam saznao da u Tajlandu roditelji šalju decu „u
monahe“ bar na nekoliko meseci (poput odlaska u vojsku), između ostalog
zato što i kasnije imaju neke pogodnosti u društvu, te to što ovi momci
nose uniformu monaha ne mora da znači da su prosvećeni mistici
oslobođeni zavisnosti od društvenih mreža.
Lutamo
dalje i nailazimo na Vat Saket, „hram Zlatne planine“, smešten na vrhu
šumovitog brda dekorisanog cvećem i statuama životinja. Brdo je delo
ljudskih ruku, a hram je izgrađen u doba Ajutaje (14-17. vek). Put ka
vrhu vodi pored gigantskih gongova. Nisam mogao da propustim da udarim u
skoro svaki od izvora dečijeg oduševljenja. Umesto očekivanog plehanog
zvuka, čuo se najdublji mogući bas. Fascinantno. U hramu postoje
ormarići sa napisanim nazivima dana na sebi. Ne znam čemu tačno služe,
možda se u njima čuvaju stvari vernika, ili nešto što je potrebno za
molitvu? Gugl mi nije dao odgovor.
Odlazimo u Kinesku četvrt, u kojoj se haos multiplikuje – provlačimo
se između tezgi sa hranom i tezgi sa hranom pretvorenih u restorane
(dodavanjem jedne ringle i dva stola i stolice, za kojim se nekako
smeste čitave porodice). Prljavština, zagađenost, uzan prostor i ostalo
što bi moglo zasmetati nekom na zapadnoj hemisferi ovde nije važno –
hrana je ukusna, jeftina i najčešće, dosta zdravija od one u zemlji iz
koje dolazite.
Kroz prolaz levo ulazimo u kineski hram, prepun ljudi. Kineski
novogodišnji praznici su u toku, počinje godina svinje, pa je dekorisan
slatkim crtežima prasića, ali i pomalo zastrašujućim statuama bude.
Posetioci nemaju izraze lica ljudih obuzetih mislima ili verskim
obredima, već više deluje kao da su u poseti vikend-okupljanju
sunarodnika – fotografišu se, poslužuju hranom i pićem. Iza sledećeg
ćoška je velika prodavnica ploča, kaseta i starih audio uređaja.
Pomislio sam kako je to neko zanimljivo retro-hipstersko mesto, ali su
me uskoro opovrgle još dve-tri slične radnje. Ploče i kasete su se negde
vratile, a odavde izgleda nisu ni odlazile.
Iz
haosa Čajnatauna u potrazi za rekom i zelenilom ulazimo u Malu Indiju,
mikro naselje oko indijske pijace i izbijamo na Čao Praju, najveću reku u
zemlji, masu zaprljane vode koja vijuga kroz Bangkok, vodeći brojne
građane i turiste kroz razne krajeve grada. Na reci je izuzetno gust
saobraćaj brodova koji pripadaju javnom prevozu, a koji vas za nekoliko
novčića može veoma brzo prebaciti na potpuno drugi kraj grada.
Vožnja uvek donosi nešto novo, bilo da je to susret sa raznolikim
ljudima iz svih klasa, krajeva grada, zemlje i sveta u gunguli na brodu,
ili uvid u sve što se kreće ogromnom arterijom metropole, kao i u
raznolike krajeve i građevine na njenim obalama – od novog, luksuznog
šoping mola, do rivalskih hramova koji se gledaju sa obe strane reke.
Bogatstvo doživljaja, uz malo potrošenog novca, a i brzo stignete gde
ste naumili.
Izbili
smo u deo grada uokviren visokim zgradama, kroz koji vodi put ka
velikom Lumpino parku, ’Central parku’ Bangkoka. Na ulici skoro da nema
dece – tih dana su bila oslobođena škole zbog lošeg kvaliteta vazduha, o
kom je izvestio dobar deo svetskih medija. Kad smo pogledali nivoe u
aplikacijama koje prikazuju kvalitet vazduha u gradovima širom sveta,
nije bilo mnogo razlike između Bangkoka i Beograda.
U Bangkoku nema mnogo zelenila, a ni mira na ulicama, što ne znači da
na njima ne možete naći ili očuvati lični mir. Iako se oko vas stalno
nešto kreće sa svih strana, zaokuplja vam čula, provlačite se kroz uzane
prostore – nemate utisak da vas iko ugrožava. Ne primećujete nervozu i
bahatost na ulicama, neprimerenu buku, pa ni očaj u držanju ili izrazu
lica ljudi. Iako se saobraćaj odvija kao da u njemu ne postoje gotovo
nikakva pravila, ipak deluje bezbednije preći ulicu ovde no u Srbiji –
niko ne vozi divljački i uvek će vas propustiti da prođete.
Ipak, prijao je odlazak u park. Po strukturi i krajolicima, Lumpino
podseća pomalo na njujorški Central park, s tim što iz ovdašnjih jezera
izlaze i po obali komotno šetkaju komodo zmajevi. Ne morate im baš
prilaziti veoma blizu, možete ih dobro videti i fotkati i sa razdaljine.
U
okolini parka slavi se moderan svet – gigantski šoping molovi iz kojih
izlazite na stanice skaj trejna, kojim za daleko više novca no brodovima
možete da se krećete po gradu. Svaka druga osoba nosi masku protiv
zagađenja. Dijapazon modela je širok – neke su zgodno uklopljene sa
drugim delovima odeće i asesoarima, neke su skuplje i imaju bolje
filtere (modeli za rudare, koje smo posle videli u prodavnici). U gužvi
metroa okruženi ste okicama koje vire iznad maski i pomno prate šta se
zbiva na telefonima.
Uveče, u kraju
Banglampo pokušavamo da nađemo mesto u kafiću u kom se svira džez, ali
su hip lokalci i pokoji turista zauzeli sve stolice. Odlazimo u susedni
hipsterski lokal na domaće kraft pivo. Gazda kafane deluje kao opasni
metalac, koji bi po imidžu i i izgledu lako mogao da prođe kasting za
neki Rodrigezov film. Sa ponosom nam pokazuje disk svog bivšeg benda,
ali se ne usuđuje da nam pusti da ga čujemo, iako je osim nas bila još
samo jedna gošća u kafani.
Ako bi Bangkok bio radio, na njemu biste mogli da čujete dosta
modernih, preproduciranih hitova i bitova, koji su vam sigurno odnegde
poznati; 15 odsto galopirajućeg metala; džeza u tragovima, koliko i hip
hopa na lokalnom jeziku. Preovladavala bi umirujuća tradicionalna muzika
ovih krajeva, ili nešto poput Mesiv ateka. Ostalo bi mesta da radio
talase popunite i onim što vi čujete.
Osim retkih parkova, potpuni mir u Bangkoku možete naći i u hramovima
i muzejima. Pošto nam je ulaz u glavnu turističku atrakciju, Grand
Palace, bio skup, odlučili smo se za Narodni muzej i Vat Po hram. Muzej
je vredan posete jer daje uvid u bližu i dalju istoriju Tajlanda i
Indokine. Osim statue ležećeg Bude dugačke skoro 50 metara, koja
simbolizuje ulazak Bude u nirvanu, Vat po je magično lep – unutar hrama i
u njegovim baštama možete se izgubiti i provesti bar pola dana.
Tri dana vreline i vlage su bili dovoljni – bilo nam je potrebno more. Spremamo se za let za Krabi i odlazak na jedno od izvikanih, ali i dalje prelepih ostrva, Ko Pi Pi.
Koliko može da vas košta putovanje u Iran? Naših 12 dana kroz Teheran, Širaz, Jazd, Isfahan, Karanak, Mejbud, Persepolis… koštali su oko 500 evra po osobi. Tome danas treba dodati i cenu vize, koja i nije tako mala (100 evra, na aerodromu u Teheranu).
PREVOZ
Do Irana se iz Beograda najpovoljnije može doći Fly Pegasus-om, low cost kompanijom Turkish Airlines-a, koja je inače sjajna veza sa Istanbulom i daljim destinacijama na istoku.
Letovi u Iranu nisu skupi, mada avio kompanije imaju problema sa nabavkom delova za avione, pa lokalci od 15 kompanija
najčešće preporučuju Iran i Mahan Air. Iako su prevoznici “privatnici”,
cene letova određuje iranska vlada, te su letovi prilično jeftini.
Karte ne možete pribaviti online jer u Iranu ne funkcionišu
“zapadnjačke” kartice (Visa, MasterCard…), pa možete zamoliti lokalce da
ih kupe za vas. Kartu iz Teherana do Širaza kupio nam je simpatični
recepcioner hotela u Teheranu, koji je umirao od smeha pričajući nam o
padovima aviona u Iranu:
– Jeste sigurni da hoćete da letite avionom? Kod nas avioni često padaju, najčešće se zakucaju u planine.
– Čuli smo za to. A zbog čega?
– Zbog sankcija nam je teško da nabavimo nove delove za avione,
jedino Iran i Mahan Air “preko veze” uspeju da prošvercuju ono što im
treba. Ako hoćete, mogu samo njihove letove da pogledam.
– Hajde. A jel ti putuješ avionom?
– Naravno. U Iranu je život stalno na ivici.
Infrastruktura i putevi u Iranu su odlični, pa je autobuski prevoz prilično udoban, naročito ako idete “VIP” busevima,
koji imaju duplo manji broj ogromnih fotelja (u kojim može komotno da
se spava) i ostale uslove skoro kao u avionu – ekrane na svakom od
sedišta, WiFi, piće i grickalice za usput. Kašnjenja nema, a vreme i
novac mogu se uštedeti noćnim vožnjama.
Takođe, nije retkost da u razgovoru sa kelnerom u restoranu ili
prodavcem suvenira dobijete ponudu da vas preveze gde ste naumili, po
veoma povoljnoj ceni. Nažalost (ili na sreću putnika), ljudi se na svaki
način dovijaju da zarade novac, a turisti su svakako jedan od izvora
zarade. Naravno, uvek možete ići i auto-stopom.
SMEŠTAJ
Uobičajeni sajtovi za pronalaženje smeštaja, kao što su Booking.com i
Air BNB, ne funkcionišu u Iranu. Možete poneki smeštaj naći na
HostelWorld.com i HostelBookers.com, kao i nekim manje poznatim
sajtovima.
Preporuka je da se na taj način bukira prvih nekoliko noćenja (što je
sada i obaveza, od kad su vraćene vize), a potom od lokalaca možete
dobiti više nego dobre preporuke za dobar i jeftin smeštaj u svakom od
većih gradova. Gazde i gazdarice hotela, hostela, apartmana i sl. će se
često rado ponuditi da vam pomognu u svim ostalim aspektima boravka u
Iranu.
HRANA
Persijska hrana je preukusna i zaslužuje poseban blogpost. Mešavina
je uticaja sa zapada (Mediteran) i istoka (Indija, Kina), kao i svih
koji su došli putevima svile, u zamenu za npr. nar i pistaće, rođene u
Iranu.
U uličnim bircuzima možete sjajno jesti i za evro-dva, dok se u
restoranima cene kreću oko 7-8 evra po osobi. U nekim restoranima se
podrazumeva da će vam doneti čaj i voće za početak jela. Voda sa česme
je bezbedna za piće.
