Nakon dalje plovidbe mirnim pustinjolikim predelima (Videli smo i mini tornado pored puta. Mislio sam da postoji samo u crtaćima), polako ulazimo u Isfahan (ili Esfahan). Mnogi kažu da je najlepši grad u zemlji. Nekadašnja je seldžučka i safavidska prestonica.

Industrijska zona, pa rezidencijalna sa kućicama, pa nadvožnjaci i saobraćajna gužva i stižemo u košnicu. Sušta suprotnost mirnom Jazdu. Na ulici se u polumraku komeša reka tela i vozila, a mi ciljamo pravo na Naqsh-e Jahan trg, drugi najveći na svetu. Na platou širokom kao tri, a dugačkom kao skoro šest fudbalskih terena te večeri dešava se masovni piknik. Četvrtak je, prvi dan vikenda u Iranu.

Kao na nekom orijentalnom Vudstoku, nesaglediva masa ljudi sedi na ćilimima, porodice uz kompletno posluženje obeduju i uživaju, kao kod kuće. Svaka porodica na zemlji kao nečiji dom u izlogu – osetiš atmosferu, interakcije, vidiš šta je na trpezi, kakvi su sudovi u kojim je hrana doneta. Tu su i baka i unuci, i mladi par, i sestra od tetke. Prizor je neverovatan, ali od umora i gladi nismo bili kadri da mu se prepustimo. Brzo smo otišli sa trga tragajući za večerom, ophrvani utiscima koje smo odložili za sutra. Veliki grad i gužva, bar meni, nisu prijali nakon tišine i spokoja u Jazdu.

Po prvi put od kad smo na putu, ulazimo u restoran u kom su vidni zapadnjački uticaji. I to ne zato što mladi vlasnici žele da privuku turiste, već zato što vole „zabranjenu“ kulturu. Smešten je na zatvorenom mini-trgu na kom svuda okolo kafenišu mladi, uz hitove koje možete čuti na svakom kraju sveta, ali ih ne očekujete u Iranu. Na meniju su pomfrit, paste i burgeri. Bili smo toliko gladni, dopalo nam se da vidimo kako žive mladi Iranci koji su fanovi zapadne kulture, a neki su se i uželeli da probaju nešto od ranije poznato nakon 10-ak dana puta, te smo odlučili da tu ostanemo.

Zaključak – poručiti zapadnjačku hranu u Iranu nije preterano pametno. Bila je prilično osrednja, a ujedno to je bio i najskuplji obrok dotad. Jer, pomfrit, majonez ili pasta su luksuz i nešto nesvakidašnje u ovoj zemlji. Konobarica i konobar su divni i veoma prijatni. Mogli bi biti bilo koji hipster mladi par iz npr. Španije.

Jutro, sedmi septembar. Smešteni smo u prizemlju jednospratnice van šireg centra grada, u mirnom kraju načičkanom ograđenim kućama, u kom se oseti prijatni komšijski duh i svi se dobro poznaju.

Ustajemo ranije i tragamo za kafom, ali bez uspeha. Rade samo mini-prodavnice, ispred kojih vise tanki pljosnati hlebovi zaštićeni najlonom, kao sakoi na ofingeru posle hemijskog. Prolaze ljudi na biciklima, u čijim gepecima su utegnuti naramci hleba, bez najlona.

Naše „gazde” su Hadžar i Mohamed, mladi predivni par. Oboje na početku 30-tih, lepi i pomalo buckasti, toliko prijatni, topli i otvoreni ljudi da lako mogu da ganu svaku nežniju dušu. On je inženjer koji radi u čeličani, i ima, kako kaže, drugi najbolji posao u zemlji. Radi u neverovatnim smenama, dnevna pa noćna, ali se maksimalno trudi jer zna da ima posao bolji od mnogih, i mesečno zaradi oko 200 evra. Cifra je bila i skoro upola veća do skoro, ali se situacija promenila zbog inflacije.

Mohamed je motorom otišao po namirnice za doručak, dok je Hadžar pripremala čaj i vidno se trudila da se lepo osećamo. Vidimo koliko se vole, iako nisu pričali mnogo međusobno.

Ona sanja o tome da otvore autobus-hostel koji će putovati po zemlji. Veliku kuću u kojoj smo smešteni iznajmljuju za 100 evra mesečno, donji deo su počeli da izdaju, a oni spavaju na spratu u vrećama za spavanje. Mohamed se vraća sa istim onim naramkom vrućih, tankih, pljosnatih hrskavih hlebova, namazom koji podseća na kajmak i tahinijem. Spremaju doručak i jedemo zajedno. Puštaju nam hipnotišuću lokalnu muziku za koju misle da će nam se svideti (što je tako i bilo). Toliko smo se zapričali da smo se u jednom trenutku prenuli i shvatili da treba da krenemo u grad. Nemamo tako puno vremena, a Isfahan je veliki.

Otišli smo pravo u Džame džamiju, koja potiče još iz osmog veka (navodno je prvo bila zoroastrijanski hram). Rekonstruisali su je Seldžuci i preživela je mnogo promena do danas, tako da se prostorije unutar nje razlikuju po stilovima gradnje i na neki način je pokazni objekat za istoriju arhitekture na ovim prostorima.

Impozantna je i drugačija od onih koje smo dotad viđali, ali duša ište da izađemo i vidimo grad, jer u njoj ionako može da se ostane satima. Lunjamo preko ogromnog, praznog trga koji je noć pre bio krcat narodom, gubimo se u tunelima zatvorenog bazara. Potpuno tihi i prazni, nisu samo ljuštura u kojoj drugim danima kulja život, jer se tragovi tog života vide na sve strane, od zaprljanih šalona na radnjama do natpisa na ulazima u pojedine delove bazara. Tuneli su prelepo konstruisani, sa rupama za svetlost i vazduh na svodovima, iz kojih sunce ostavlja trag i dojam kao da smo u SF priči usred Stare Persije (eto ideje za film!).

Usput upoznajemo fotografa koji nas nudi nekakvim slatkim od suvih šljiva, recimo da je na to ličilo. Čudnog je oblika i moraš da umastiš prste, ali je preukusno. Spontano krećemo zajedno i vodi nas do Azadegan čajdžinice, u kojoj je plafon zastrt stotinama starih čajnika i lampi, a već oko podneva gosti uživaju u zalogajima od lokalnog hleba, salate i dizija, čitave porodice ili ekipe drugara. Jedan par je tako između tanjira na sto polegao bebicu, koja uživa i drema dok roditelji ručaju. Kako dnevni meni nije imao ništa za biljojede (troje od nas šestoro), odlučili smo da idemo dalje. Na trgu nailazimo na prostrani podzemni restoran veličine kantine, čiji su zidovi oslikani, dekorisani, plafoni su od mozaika… detalji su neverovatni, u nekoj drugoj zemlji bi možda naplaćivali samo ulaz u ovakvo mesto. Birjani (nema veze sa indijskim) je ispunio očekivanja, a piletina sa belim šljivama i nadmašila.

Bazar nije radio, ali jesu radnje na samom trgu. Ušli smo u prodavnicu ćilima, bez namere da nešto kupimo. Jednostavno, stazica nam je privukla pažnju. Međutim, svaki promoćurni prodavac zna da neka vrsta namere postoji, čim je pažnja privučena. Usledio je kompletan tretman za turiste – predstava od nekih 45 minuta, u okviru koje saznaš da postoje nomadski-plemenski ćilimi, koje prave različiti narodi što žive na tlu Irana, najćešće za svoje potrebe, zatim seoski, koji se donose i prodaju na regionalnim pijacama i nose njihova imena, kao i gradski, koji se često rade fabrički.

Na nomadskom ćilimu koji nam se svideo tako se vidi karavan koji se kreće kroz pustinju, tu su i planine, zmije koje ometaju putnike, karavansaraji u kojim staju da predahnu… Bez daha slušamo priču u scenografiji zastrtoj svim tim vrstama ćilima, i toliko je zanimljiva da nas povremeno skroz popusti onaj mini-stres obaveze da nešto kupiš, kao bogati Evropljanin, koji eto već pola sata sedi i gleda predstavu priređenu samo za njega. Glavni akter predstave pritom s vremena na vreme ponovi kako, naravno, nismo u obavezi ništa da kupimo.

Po završetku priče, sledi drugi čin, u okviru kog se prodavac fino raspita da li vam je možda neki ćilim zapao za oko. Vi onda tako opušteni i razgaljeni zaista i pomenete ako vam se neki od njih zaista i dopao, čak i ako nemate nameru da ga kupite. Ćilimi su toliko lepi da će vam se bar jedan svideti. Od raskošnih svilenih, čije boje menjaju nijanse pod različitim uglovima, do prelepih stazica koje spram njih deluju skromno, ali su u njih nečije ruke mesecima tkale i utkale priču svog podneblja.

Jedna staza i manji ćilim su na kraju dospeli u naše ruke, upakovani tako da možete da ih stavite u ranac i produžite dalje. Iako u Iranu ne možete da koristite zapadnjačke platne kartice, kod ovih momaka navodno prolaze i master i viza. Kao što su u našim krajevima pre 20-ak godina korišćene razne šeme za onlajn kupovinu, tako se i oni snalaze i preko veze u Dubaiju uspevaju da naplate (dva dana kasnije – prodavac nas susreće u centru i kaže kako kartica „nije prošla” i da su nas tražili svuda po gradu. Epilog – novac smo na kraju poslali iz Srbije njihovom rođaku u Švajcarskoj, koji ga je odneo u Iran).

Sa trga krećemo put jermenske četvrti, u kojoj pored zanimljivih crkvica, ima i lepih kuća i kafana. Kraj je miran, izgleda moderno i evropski i potpuni je kontrast gužvi u centru. Nailazimo na Muzej muzike, privatnu kolekciju lokalnih muzičara, u okviru koje je oko 300 instrumenata iz Irana i okoline. Odlučujemo se da uđemo, iako je cena nešto veća no što smo navikli u Iranu (privatnik!). Muzej je mali i vodič vas vodi u intimnu turu kroz instrumente sačinjene od žica i tela (koje je nekad i stara, velika konzerva soka od paradajza), a koji su preteča violine (kamanče) i gitare (tar). Tu su i brojne udaraljke, frule, harfe, kao i zvonca i praporci za kamilu, magare, konja, kućnu poslugu, koga god vam padne na pamet da može da se odazove na zvonce. U kolekciji su i dvojnice iz Jugoslavije. Poznata zastavica sa petokrakom ukazuje na veze dve zemlje koje su nekad bile intenzivnije.

Nakon ture, simpatični plavooki buckasti momak nas je odveo na privatni kamerni performans na taru i udaraljkama. U sobici dva sa dva, kao kod kuće. Sede ljudi do tebe, ćaskaju i sviraju, potpuno posvećeni. Dobio sam priliku i da probam da sviram tar, relativno lako sam se snašao, te sam dobio i pohvalu majstora tariste. Nakon toga odlazimo na još jedan koncert, sada u sali, na santuru (rezonantna kutija sa bakarnim žicama po kojim se udara malim palicama), koji ispunjava salu zvonkim, metalnim zvukom. Ovaj instrument je preteča harfe, a iz Irana, Kuvajta i Sirije se dalje širio Bliskim Istokom, do Grčke i istočne Evrope na zapadu i Indije i Kine na istoku.

Posle posete muzeju, u jermenskom kraju u kom je smešteno dosta hip kafića koje pohode mladi, slučajno srećemo Hameda, gazdu našeg smeštaja u Jazdu, koji šeta sa gošćama iz Australije. Odlazimo s njima na večeru, posle koje se vraćamo dugom šetnjom uz obalu presušene reke Zajanderud.

U reci je do pre nekoliko godina moglo da se pliva, a pored nje su bili redovi za pedalinu. Sad može da se šeta koritom širokim više od sto metara i prolazi kroz svodove mostova iz 17. veka. Mislili smo da ćemo moći peške da stignemo do kuće, ali smo bili preambiciozni. Taksi nas je mrtve umorne prevezao nekih šest-sedam kilometara.

Poslednjeg dana u Isfahanu, gubimo se u bazaru i prilici da kupimo predivne rukotvorine – od reljefnih tanjira sa predivnim detaljima do pločica, džezvi i stolnjaka. Sve je prelepo, rezultat dugog rada ruku majstora i sramotno jeftino. U bilo kojoj zemlji ka zapadu koštalo mnogo više. Dočekujemo zalazak sunca na trgu, a nakon toga odlazimo u Abbasi čajdžinicu, smeštenu u bašti istoimenog hotela.

Verovato najlepši vrt u kom sam ikad bio, čija lepota nas je okrepila koliko i čaj sa providnim listićima šećera i čorba sa leblebijama, spanaćem i jogurtom. Sve u bašti čajdžinice je u savršenom skladu, od ruža i jorgovana do dunja koje u njoj rastu, a okružena je niskim, starim hotelom tradicionalne arhitekture.

Posle predaha, hitamo ka Kadžu mostu, jednom od najlepših na presušenoj reci. Hadžar i Muhamed su nas pozvali na večeru, odnosno, pripremili su piknik tik uz korito reke, okruženo prelepim parkovima. U hodnicima u utrobi mosta pevači imaju svoje tačke. Mladić peva u polumraku hodnika, a setna melodija odjekuje zidovima, hipnotišući desetine ljudi koji se tiskaju da slušaju. Neki od njih takođe pevuše melodiju. Cela scena kao da ima religijsku notu. U sledećem hodniku peva par starijih ljudi. Niko od njih to ne radi za novac, ne postoji šešir ili kofer u koji treba nešto da ubacite. Kasnimo na večeru, ali ostajemo još kako bismo čuli pesmu i upili prizor.

Mohamed je raspalio žar i priprema patlidžane koje će spustiti na njega. Ćebad i ćilimi su postavljeni, Hadžar secka povrće, a tu su i dve gošće iz Nemačke. Zajedno pravimo širaz salatu, grickamo dinju dok ljuštimo vrele patlidžane i spremamo mirzu gasemi. Hrana je preukusna. Čak i da nije, sama činjenica da je zajedno pravite pod vedrim nebom doprinosi doživljaju. Njih dvoje su predivni.

Za Isfahan je dva dana malo, pa su mnoga od uživanja morala da budu naglo prekinuta. Pakujemo sudove i ćilime, pravac kući gde dovršavamo pakovanje stvari, a onda suludo brza vožnja do autobuske stanice, gde u poslednjem trenutku utrčavamo u noćni autobus za Teheran. Znamo da ćemo doći opet.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Ukrcavamo se u „VIP bus“ na autobuskoj stanici u Širazu. Pored nas je gomila vojnika u uniformama u boji pustinje, ulaze u autobus pre našeg. Svi nose ćebad. Izgleda da su u nekom delu zemlje u koji putuju noći hladne. Na travnjaku je grupa gospođa zapalila šišu i uživa na ćilimima, u iščekivanju polaska prevoza.

U „VIP“ autobusu sedišta su ogromne fotelje, poput onih u biznis klasi aviona, sa posebnim dodatkom za noge. Na njima može i da se prilegne. I ostali detalji su kao u avionu – dobiješ lanč paket, a na ekranu ispred sebe možeš da gledaš npr. Stivena Sigala na farsiju ili psihodelični Pink Floyd Live in Pompeii. Sedišta je duplo manje no u regularnim busevima. I sve to po ceni od npr. tri-četiri evra, za put koji traje skoro šest sati.

Nakon plovidbe kroz pustinjske predele, na autobuskoj stanici smeštenoj van grada Jazda (kao da je aerodrom u pitanju), dočekuje nas domaćin hostela Hamed. Sićušan “momak” od 40 godina (izgleda kao da ima 30), od početka priča sa nama kao da se znamo jako dugo. Obezbedio nam je dva besplatna taksija do smeštaja u centru starog grada.

Jazd je grad u pustinji sa više od 600.000 ljudi i jednim od najstarijih gradskih jezgara na svetu, lavirintom ulica i kuća od naboja. Zbog pustinjske klime, ima jednu od najvećih starih vodovodnih mreža na svetu (qanat) i prelepe antičke klima uređaje, badgire ili „hvatače vetra“ (windcatchers), koji stvaraju prirodnu ventilaciju u kućama. Takođe je poznat kao centar zoroastrijanizma, jedne od najstarijih religija na svetu i nekadašnje zvanične religije Stare Persije. U gradu živi oko 40.000 zoroastrijanaca.

Jutro je. Šetamo lavirintom starog grada, u kom je veoma prijatno – sve je čisto, mirno i tiho. Silazimo u Muzej vode, oko 100 metara pod zemljom. Toliko su kopali da bi došli do izvora, a potom napravili mrežu od 85 kilometara pod zemljom, ne bi li doveli vodu do kuća u Jazdu. Pri izlasku upoznajemo dva dečkića, Nimu i Ajšana, koji nas vode da nam pokažu ob-ambar, veliki rezervoar vode, očigledno jedno od njihovih omiljenih mesta za igranje. Penjemo se na vrh rezervoara s njima, odakle se pruža predivan pogled na grad u kom i nema mnogo viših građevina. Jedino se izdvajaju minareti džamija, koji su najviši u Iranu i tako izgrađeni da bi bili vidljivi karavanima koji su prolazili kroz pustinju, idući Putem svile. Nima i Ajšan ne prestaju da nam nešto pričaju, nekako uspevamo da održavamo komunikaciju, ili nam se bar tako čini. Savršen  početak dana.

Silazimo do pekarice u kojoj peku hleb tako što ga zalepe za zid kamene peći i u kojoj mališan iz kraja kupuje naramak okruglih, potpuno spljoštenih lepinja karticom. Idemo ka Amir Chakhmaq kompleksu, u okviru kog se nalaze džamija, karavansaraj (odmorište za karavane, putnike i kamile) i izvor vode. Prolazimo pored prodavnica punih prelepih ćilima, nakita, ručno izrađenih cipela, tašni, odeće… jedva se suzdržavamo da uđemo, ostavljamo to za veče.

Skrećemo u Dolat Abad, baštu iz 18. veka. Potpuni mir i prelepa struktura parka usred pustinje, u kom se nalazi najveći bagdir u gradu. Hladimo noge u vodi fontane i meditiramo uz njen zvuk. U parku se nalazi i najneverovatniji izum koji sam skoro video – aparatura za pijenje vode. Uzmeš čistu slamčicu iz posebne pregrade, utakneš je u napravicu povezanu kablom sa mašinom, a potom pritisneš dugme da bi – pio vodu. Kad završiš, slamčicu ubaciš u drugu pregradu za recikliranje slamki. Iznad aparature je uputstvo za upotrebu, na kom je cela procedura pijenja vode nacrtana. Predivno. Ulazimo u ogroman bagdir, u kom se gubimo u svodovima, koji izgledaju kao nacrtani u autocad-u. Opijeni mirom i lepotom mesta, idemo pravac na ručak u Silk Road restoran, u blizini glavne gradske Jameh džamije iz 12. veka. U Jazdu je lokalni specijalitet shuli čorbica sa celerom, a dobijamo i super vedži kari. Upoznajemo gazdu mesta, i spontano dogovorimo da nas poveze do zoroastrijanskih Kula tišine, na brdima u blizini grada.

Do pre samo 40 godina, zoroastrijanci (ili zaratustrijanci) su donosili tela preminulih na njihov vrh, gde su se raspadala ili bi ih iskidali lešinari. Prema zoroastrijanskoj tradiciji staroj više od 3000 godina, leš ne sme doći u dodir sa zemljom ili vatrom, svetim u njihovoj religiji. Kako bi se to sprečilo, tela su iznošena na brda van grada. Iako udaljene od centra, Kule tišine su sada zapravo veoma blizu naselju koje liči na novobeogradske blokove.

Zoroastrijanci veruju da dobre misli, reči i dela jačaju silu zvanu aša (istina) u svetu i nama, i vode nas bliže ‘tvorcu’, i to tako da nismo robovi ili sluge božanstva (Aura Mazda, koje predstavlja dobro i oličeno je u vatri), već biramo da budemo njeni saradnici. Svrha ljudske vrste je da održi istinu, kroz aktivno učešće u životu i praksu konstruktivnih misli, reči i dela. Elementi ove filozofije uticali su dalje na Heraklita i brojne grčke filozofe.

Penjemo se na jednu kulu, odakle je neverovatan pogled na pustinju, druge kule i blokove zgrada u daljini. Na vrhu je predivno i mirno, dođe ti da ostaneš satima i meditiraš u tišini, koju sve više prepoznaješ kao privilegiju. Samo se u daljini čuje potmuli huk ulica, koje su se vremenom približile kulama.

Nakon toga sledi povratak u grad, u kom posećujemo zoroastrijanski hram u kojem „večna vatra“ navodno gori još od 470. godine nove ere.

Ne stižemo da posetimo stare persijske teretane, i u želji da upijemo što više mira kojim zrači Jazd, odlazimo na krov kafea u blizini smeštaja. Kuća od naboja u kojoj je kafe naravno nije visoka, ali je ceo stari grad kao na dlanu – pruža se pogled na krovove i nekih 15 badgira. Iako smo u centru, tiho je skoro kao na Kulama tišine. Oko nas su brojni Evropljani i lokalci, uživa se uz čajeve i sok od nara.

Ujutru pravac Kharanaq, 4000 godina staru naseobina na 70km od Jazda, čije ime znači „mesto rođenja sunca“. Gradić-lavirint od blata na koji nailazimo je star oko 1000 godina i napušten kad nije bilo više izvora vode. Igramo se i pentramo po krovovima, tunelima i prolazima.

Hitamo dalje kroz lunarne predele i stižemo u Čak Čak, najsvetije mesto zoroastrijanaca. Svake godine u junu hiljade vernika iz Irana, Indije i drugih zemalja dolaze u Hram vatre, smešten visoko u stenovitim brdima. Po verovanju, tu je Nikbanu, ćerka persijskog vlada Jazdgerda pobegla od arapskih osvajača u 7. veku. Molila se Aura Mazdi da je sačuva, a planina se potom čudesno otvorila i sakrila je.

Boravak u Jazdu je prijao kao predah od napada na čula u Teheranu i Širazu. Imali smo utisak da nam nedostaje bar još dva dana u Jazdu i okolini, u našoj jurnjavi kroz Iran. Mir u lavirintima, parkovima i na krovovima njegovog starog grada, u utrobi vodovoda pod gradom i na Kulama tišine bio nam je preko potreban, čini mi se.

Krećemo dalje put Isfahana, grada koji mnogi opisuju kao najlepšeg u Iranu, nekadašnje seldžučke i safavidske prestonice.

Momenti iz Jazda u galeriji:

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Ispod nas su veliki peščani platoi oivičeni planinama boje pustinje. Slećemo u Širaz. Dovoze nas u hostel u srcu grada koji odaje utisak varoši, a zapravo je dvomilionska metropola. Nakon osveženja, hitamo napolje, radoznali da vidimo grad pesnika, bašti, vina, slavuja i cveća, kako ga nazivaju. Nasumice šetkamo i nailazimo na ogromni kompleks svetilišta Šah Čerag.

Odlučujemo da uđemo, a kada je čuvar primetio da smo stranci, reče nam da sačekamo. Pet minuta kasnije, stiže predstavnik kompleksa sa sve lentom na kojoj piše “International Affairs”. Izvinjava nam se na čekanju i vodi nas u turu dugu više od tri sata po svetilištu, sačinjenom od nekoliko džamija, sa ogromnim trgom. Pored objašnjenja o istoriji, ulozi i arhitekturi ovog mesta, veoma prijatni i duhoviti Mohamed samo povremeno izgubi osmeh na licu dok nam priča ne tako bajkovite činjenice o životu u Iranu.

Izmešta nas iz komforne uloge naroda sa oboda Evrope u spoznaju da smo bogati Evropljani na proputovanju zemljom u kojoj je prosečna plata oko 150 evra, a ta cifra se često menja pod uticajem inflacije. Iranci mogu bez vize da putuju u nekih 15-ak zemalja, a jedina evropska je do skoro bila Srbija. Međutim, malo njih može to sebi i da priušti. Mohamed je inače građevinski inženjer koji volontira četiri sata nedeljno u kompleksu i sanja da doktorira negde u Evropi, a pored redovnog posla drži časove engleskog, najčešće baš za one koji žele da emigriraju.

Koliko god da nam Iran deluje kao druga planeta, ne zato što je daleko (jer i nije tako daleko), već zato što o ovom delu sveta ne znamo skoro ništa, sa ljudima se vrlo lako razumemo. Topli su, otvoreni i imaju mnogo toga zajedničkog sa našim iskustvom – sankcije, inflaciju, želju za kontaktom sa svetom i naglašenu ljubaznost prema strancima, snalaženje na svaki mogući način… Sve što je dobro poznato verovatno svakom iz Srbije starijem od 30 godina. Mohamed voli da priča i o islamu, pa i da na često pitanje o hidžabu uz osmeh da lakonski odgovor kako su žene “delikatni cvet”, te su u Iranu zato pokrivene, da ne moraju da privređuju, već samo treba da brinu o kući i porodici, itd. Delovalo je kao naučen odgovor u koji ni sam baš ne veruje. Nismo zalazili mnogo dalje u diskusiju, ali smo se na kraju lepo ismejali u njegovoj kancelariji, u kojoj smo završili na čaju posle ture.

Sledećeg jutra, nakon brzinskog doručka u prelepoj bašti hostela u kojoj ima svega po čemu je grad poznat osim vina, hitamo u Nasir-ol-mulk, poznatiju kao ‘pink džamija’. Mesto na kom možete sresti najviše turista, ali i lokalaca koji jure da stignu što ranije izjutra i uhvate sunčevu svetlost koja kroz prelepe vitraže prodire u zgradu. Naredna tri sata smo bili izgubljeni u svodovima džamije, upijajući svaku liniju lepote dok se nismo opili i shvatili da ne možemo toliko utisaka podneti u tako kratkom vremenu. Mora se hitati i videti dalje, utiske ćemo prerađivati i shvatiti kasnije (npr. sada kad ovo pišem, mesec dana kasnije).

U kompleksu je i omanja džamija u kojoj nema toliko detalja, već je ukrašena prelepim motivima cveća i ptica na beloj podlozi. Zbog skromnosti i topline me je podsetila na neki manastir iz naših krajeva. U prodavnici rukotvorina, crteža, nakita, pločica i prelepo ukrašenih kutijica od kamilje kosti smo se jedva suzdržavali da ne kupimo nešto, jer znamo da ćemo kasnije ići na bazar, gde bi sve trebalo da je jeftinije.

Oduševljenost se nastavlja u obližnjem Narandžestan muzeju. Na farsiju “narandža” znači mandarina, a narandža se kaže “portokal”. (Mala digresija). Prelep vrt i zdanje, muzej i prodavnica gde trošimo novce na zbirku Hafezove poezije, opijene vinom, ženama i lepotom.

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni, crveni tulipani.
I gorjet će rumenim plamenom.
Ne čudi se tome, o najljepša,
Sjeti se koliki je silan žar
Ljubavi tebi posvećene
Gorio nekoć u živom čovjeku
Kad mrtav toliko plamti,

pisao je Šamsodin Hafez negde pre 700 godina.

Nakon ručka, razmišljamo o odlasku do još jednog pink mesta – ružičastog jezera van grada, kojem boju daju alge. Lokalci nas ubeđuju da je tu sada samo bara i da je jezero bolje videti nakon zime, kada se voda slije sa planinskih vrhova niz pustinju. Ipak odlazimo. Roze-braonkasta voda okružena je gomilom soli koja podseća na sneg, a smeštena je u pustinji na čijem horizontu su oštre visoke planine. Po obodima jezera su napuštena pedalina u obliku labuda, koja doprinose post-apokaliptičnom prizoru. Jezero ima i karakterističan miris zbog prisustva algi. Nauka kaže da je toksično, a lokalci tvrde da je “zdravo za stopala”.

Malo nakon što smo došli, jedan simpatični debeljuškasti tip je zagacao po plićaku nasred jezera, dok ga je brojna porodica fotografisala. Aca je to shvatio kao photo op, možda i zato što je verovatno skoro tri puta lakši od kupača u pink bari, te je skinuo majicu i pohitao da se slika s njim. Porodica je oduševljena, a i kupač, koji Acu podiže na ramena i kreće s njim u vodu. U međuvremenu, vozači su iz kola izneli ćilime, šiše, čaj i dinju koja se jede sa hlebom i piknik-žur na deponijici pored pink bare-jezera je počeo. Nismo mnogo očekivali, ali smo se zbog lokalaca sjajno proveli.

Poslednjeg dana u Širazu odlazimo u Persepolis sa simpatičnom vodičicom Jaldom. Prizori i priča su zanimljivi, ali možda ne toliko koliko Nekropolis ili Naqsh-e Rustam, grobnice persijskih vladara uklesane u brda. U povratku igrom slučaja ručamo u luksuznom hotelu i susrećemo se sa istinski imućnim lokalcima. Devojke su obučene potpuno evropski, osim što hidžabe nonšalantno nose na trećini glave.

Odlazimo u 10 vekova star Eram park, ogromnu botaničku baštu na drugoj strani grada koja je pod zaštitom Uneska.

– Nacrt Eram bašte u Širazu napravili su Seldžuci u 11. veku, a sagradila su je persijska Kaškai plemena sredinom 13. veka. U bašti, pored ostalih biljaka, ima oko 3500 vrsta ruža.
– Sigurno je mislila 350.
– Hm, vidi ono tamo, izgleda da ih je ipak mnogo više.

Park je prepun lokalaca koji uživaju porodično, i mladih parova koji su skriveni po njegovim obodima.

U Iranu se od stranih kola voze pežoi, a ostali automobili su lokalni paykan, pride, pashkodro. Jalda nas svojim ‘prajdom’ vozi kroz neviđenu večernju gužvu do Hafezovog mauzoleja.

Ima 35 godina, nije udata i radi, što sve zajedno baš nije uobičajeno u Iranu. U kolima skida hidžab, pa ga ponovo vraća kad je pitamo kakve su kazne ako ne pokriješ kosu. “Dobiješ kaznu i opomenu, i moraš da potpišeš izjavu da se to neće ponoviti. Ali, ima ovde mnogo većih problema od hidžaba”.

Predivan kompleks i još jedan park za uživanje. Sutra ujutru smo prošetali sukovima starog grada, uspeo sam da dobijem i iransku frizuru kod lokalnog berberina koji ne govori ni reč engleskog, a potom krenusmo na autobus za Jazd, dalje ka pustinji.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

•