Najtiše mesto na svetu. Jedno od, sigurno. Tiho skoro kao ona šuma u kojoj je palo drvo i to niko nije čuo ni video, pa time, drvo nije ni palo.
Velika voda, osvežavajuća a dovoljno topla za kupanje krajem juna, čista kao pijaća, pod rukom gusta kao more, a nije slana. Pa je u redu i ako progutaš malo usput.
Pod njom je varoš za koju je tamo početkom ‘80-ih odlučeno da će biti potopljena, kako bi nastalo hidroakumulaciono Zaovinsko jezero. Dok plivam, razmišljam kako je tu negde još malo dalje i dublje možda ostatak neke kućice ili seoske pošte. Voda koja u Srbiji najviše podseća na more oivičena je brdima u čijem temelju je često kamen, krečnjak ili neki sediment.
Jedno od brda blizu mesta na kom sam zadenuo peškir ‘odškrinuto’ je kao u operaciji, a ova se zove kamenolom, te imaš utisak da se zapravo i kupaš u ogromnom rudarskom kopu. Jedan od retkih zvukova su kamioni koji prevoze kamen. Iznad ove plažice je mostić sa kog nas tokom pauze posmatraju radnici u kamenolomu. Znoje se u kombinezonima, čizmama i sa kacigama na glavama i gledaju nas besposlene u gaćama kako se baškarimo na plaži.
S druge strane je most koji spaja Mitrovac, poslednju veću, turističku varoš sa prodavnicom i deo ka Bosni, u kom je nekoliko zamrlih seoca raštrkanih po brdima iznad jezera. U njima živi poneki starac, porodica koja decu u školu šalje u Bajinu Baštu, a parče ovog raja i tišine ugrabe i turisti, poput nas, utekli od gradske buke.
Okolna brda, šume, valovi četinara, od jela do igličastih omorika, vrhovi sa kojih ih vidite dokle pogled seže, kao i obližnju Bosnu… možete ih istraživati i u njima uživati beskonačno, čini mi se. I povrh i nakon svega osvežiti se, sprati prašinu, znoj i bubice iz šume u jezeru.
Čudim se kako ovde nema više ljudi. Kako ovo more usred valova šuma nije opšte poznato? I mi smo za njega saznali skoro u 40-oj. Možda jer nema organizovanih tura. Možda jer ima samo jedan kafić kilometrima i nema prodavnice nigde.
Ljudima iz grada, poput nas, koji se brane od bujice informacija, a zavisni su od njih, naviknuti na buku i vrevu, ovo mesto je šok.
U njegovoj tišini puštamo sokove iz svojih duša da teku, preispitujemo ih, mešaju se sa vodom, suncem, odzvanjanjaju u tišini, odjekuju u rukavcima jezera odbijajući se od brda. Gradska buka i bes, nakupljene i potisnute emocije, ovde se raspršavaju po rukavcima. Bešumno, samo mi to čujemo. Tek nešto glasnije od onog drveta palog u šumi.
Od Ko Pi Pija do Ko Lante deli vas sat vremena vožnje. Nešto kao od Zemuna do Vidikovca, samo mnogo udobnije. I tek što ste se navikli na utrobu katamarana, jave vam da je plovidba gotova. A za tako kratko vreme stigne se na dosta drugačije mesto – koliko se uopšte mogu razlikovati dva susedna ostrva. Dok vas na Pi Piju na mini doku dočekuju izdavači smeštaja, vodiči tura i nosači torbi, na Lanti se iskrcavate tik ispred prodavnice pred kojom na motorima lokalaca odmaraju petlovi. I poneko momče se ponudi da vas poveze.
U srcu ostrva su šumovita brdašca, dom slonova, makaki majmuna i raznih Evropljanima malo poznatih vrsta. Opasana su putevima, a oni su opasani prašnjavim i peskovitim predelima prošaranim kolibicama za posetioce ostrva i tek ponekim hotelom. Ostrvo je dosta veće od Pi Pija, i mnogo manje naseljeno ljudima.
I dok na Pi Piju bežite od infrastrukture ka preostaloj netaknutoj prirodi, ovde je često obrnuto – pokušavate da u prostranstvu puteva, šuma i plaža nađete hladovinu u čijoj je blizini neka prodavnica ili kafe jer nije retkost da kilometrima unaokolo nema znakova civilizacije. Na ostrvu (bili smo zapravo na zapadnom, Lanta Yai) su dva gradića, ili tačnije rečeno sela, Saladan, ujedno i glavna luka, i Lanta Old Taun.
Smešteni smo u kolibi koja kao da je od šperploče, a u čijoj sredini, posred sobice raste drvo. Zidovi su toliko tanki da deluje kao da prostor delimo sa obližnjim francuskim parom sa nemirnim detetom. U okolini je još nekoliko kolibica sa sličnim smeštajem, neki su možda malo luksuzniji, ali na prvi pogled Lanta, ili ovaj njen deo, deluje kao mirno, opuštajuće mesto za goste koji nisu zahtevni jer se zapravo nalaze u parčetu raja i nije im mnogo više od toga potrebno. Saundtrek za ovu postavku – uglavnom rege, koji izbija iz skoro svakog lokala i hostela. Nekoliko večeri pre no što smo došli nastupala je lokalna rege legenda Job2Do… koliko smo bili srećni kad smo ugledali plakat, toliko smo se smorili kad smo videli da je koncert prošao.
Pedeset metara od kolibe je nepregledna, ravna obala, dugačka plaža sa mirnom, čistom vodom idealnom za plivanje. Zbog načina ulaska u vodu, postepenog menjanja njene dubine, ali i opuštene atmosfere koja se iz sela kolibica prelila na plažu, sve me je podsetilo na Jadran. Tome je doprinela i ekipa – ovde nisu samo očekivani laid back hipsteri iz Evrope, tu su i veće grupe ljudi generacije njihovih roditelja, iz Italije, Izraela, Poljske… Kao da je formirana komuna onih koji su tu već neko vreme – svi se znaju i druže. Iako je plaža prilično popunjena, to nije toliko slučaj sa vodom, dovoljno je da zamahnete nekoliko puta i već ste potpuno sami.
Vrhunac atmosfere na plaži je u doba zalaska sunca. „Sad ćeš da vidiš plavi zrak ponovo“, reče neki stariji tip iza nas, koji deluje kao da je tu bar dva meseca, a završava neko peto ili šesto pivo. Ništa nam nije bilo jasno, a onda je pred zalazak sunca preko neba preleteo zrak plave svetlosti, poput plave duge koja se pojavila i brzo nestala.
Da nismo čuli najavu malo pre toga, verovatno ne bismo bili sigurni da li je ono što smo videli stvarno.
Pomislio sam kako će nas u kućici od šperploče u kojoj raste drvo nešto izesti tokom noći, međutim od bubica i paukova ni traga ni glasa. Bilo ih je mnogo više u utegnutijim smeštajima. Jedino nas je na dasci WC šolje ujutru dočekao – puž golać.
Motor ili bicikl su idealni za istraživanje ostrva, pošto organizovanog javnog prevoza nema. Kako nismo imali ni jedno ni drugo, da bismo stigli do najstarijeg naselja na Lanti, uzeli smo tuk tuk. Vozač je shvatio da za turu do sela koje je na drugom kraju ostrva ipak treba snažnija i brža mašina, pa nas je dovezao do svojih kola, kojim smo onda nastavili.
Lanta Old Taun nekada je bio luka i komercijalni centar, a danas ga praktično čini jedna ulica oivičena starim drvenim kućama, koje su zbog turista delom pretvorene u prodavnice i restorane. Možete da kupite prelepe rukotvorine ljudi koji tu žive i podržite ih, a možete i da za 200-300 dinara imate jedan od najukusnijih i po telo i dušu najboljih obroka na svetu, npr. domaći kari i sok od marakuje. Prave ih nasmejana lokalka i njena ćerka, od onog što raste u njihovoj blizini.
Jako malo ljudi živi ovde i verujem da je turizam jedan od bitnijih izvora zarade, iako ovo ostrvo, a pogotovo ovo seoce, ne pohodi ni približno toliko turista koliko neka druga mesta. U selu se nalazi jedan kineski hram, jer su Kinezi često bili oni koji su gradili trgovinske centre širom Tajlanda. Sat vremena je dovoljno da gvirnete u svaki ćošak Lanta Old Tauna.
U selu je nekad živela značajna populacija Čao Lej naroda (ljudi mora, bukvalno prevedeno), koje često nazivaju i Sea Gypsies. Nekada polunomadski narod indo-maležanskog porekla, bili su prvi stanovnici Ko Lante, pre oko pet vekova.
Polunomadski znači da su imali stalan dom i stanište na kopnu, ali su stalno bili u pokretu u potrazi za hranom, posebno za vreme sušne sezone. Između ostalog, poznati su po tome što su kao dobri poznavaoci mora predvideli nadolazeći cunami u drugim delovima Tajlanda 2004. godine i spasili veliki deo stanovništva tako što su na vreme otišli u brda.
Danas pored njih u Lanta Taunu žive potomci kineskih trgovaca, a desetak kilometara južnije od sela je i ribarsko naselje Čao Lej ljudi, međutim već je padao mrak i bilo vreme da tražimo prevoz za povratak.
Dok na Pi Piju u plažnim i ostalim barovima sviraju aktuelni svetski hitovi, na Lanti vladaju rege i rok klasici. U baru preko puta kolibice lokalci su svirali Nirvanu i Rejdiohed sa najslađim mogućim izgovorom jezika koji uglavnom samo podseća na engleski – svaka treća reč uopšte nema nikakvo značenje – što je i razumljivo za ljude čiji se jezik toliko razlikuje i kojima je sigurno teško da nauče engleski. Bend je super navežban i svira punim srcem.
Nakon četiri-pet dana uživanja u maloj hipi komuni svih uzrasta i povetarcu na plaži, bilo je vreme za duži put na sever – pravac Chang Mai.
Jedanaestog septembra smo izašli iz bajke i našli se na poznatom mestu posle skoro dve nedelje, sa utiskom da su prošla bar dva meseca. Čudno nam je bilo da je napolju lepo vreme, da je sve čisto, u smislu jasnih kontura, nedostatka dodatnih detalja, ornamenata i zvukova. Kao da je neko pritisnuo ‘mute’ dugme i 1000 nadražaja za čula sveo na ukupno možda pet, prebacio milione boja u monochrome mod, sklonio sve one ljude, vozila, buku, nepravilnosti i fine detalje na slikama u prolazu.
Sa krova naše mini-kule-hostela (sobice su nabijene tako da ih ima što više, pa ni nemaju prozore) u daljini se vidi grad u smogu i, jedva, obrisi planina koje ga okružuju. Tamo ćemo da idemo posle doručka, ko zna šta nas čeka, pomislih. Nekoliko minuta kasnije, sivo-suve planine su skoro nestale u oblaku smoga koji se podigao iz grada. O Teheranu nisam znao skoro ništa. Zamišljao sam haos i gužvu. O njemu sam slušao davno u vestima, pominjale su ga balkanske krimi-vođe kao simbol nečeg lošeg što dolazi sa istoka, a jedan bend koji sam voleo u osnovnoj je spevao pesmu o američkim pilotima nad Iranom i nazvao je “Tehran”: “Warrior, the time bomb’s About to go What will you feel Will you ever wonder If the man that’s in your sights Ever kissed his girl goodbye”.
Doručak
je onaj na koji smo navikli – krem sir, krastavac, paradajz, puter i
preukusni džemovi od šargarepe i od dinje kao jedina razlika. Pored
toga, u Iranu svaki region ima svoje, specifične hlebove, koji po obliku
podsećaju na ono što često nazivamo tortiljom. Pljosnati su, dugački,
široki i preukusni, možeš da ih savijaš i cepkaš. Gosti hostela mogu da
uzmu i nešto dodatno iz frižidera i ostave pare u otvorenoj kutiji. Niko
ne proverava da li si i koliko ostavio, ili možda i nešto uzeo.
Da li ćemo i kako izdržati pod hidžabima i u obaveznim pantalonama na
35+, dugo smo se premišljali, a sad je bio trenutak da se konačno izađe
u punoj opremi. I nije bilo tako strašno, kažu devojke. Beogradska
vlaga ipak teže pada nego nekoliko stepeni više u gradu u blizini
pustinje. Ulica u kojoj je hostel u nastavku postaje kaldrmasta, na lep i
uređen način. Nismo očekivali takvu lepotu, mir i osećaj Mediterana u
komšiluku. Ljudi šetaju opušteno, ne zagledaju nas, oni baš
ljubopitljivi fino i zainteresovano pitaju odakle smo i počnu da
razgovaraju sa nama uz obavezno “Welcome to Iran”. Svi sa kojima smo
pričali su veoma prijatni i otvoreni. I da, ne pominju Đokovića jer
verovatno nemaju ni gde da čuju za njega.
Iako nam je šahova Golestanpalata
(Palata cveća) bila maltene iza ćoška, jedva smo pronašli ulaz i
odjednom se našli u rajskom vrtu u kom vladaju zvuci krošnji preko kojih
povremeno pređe povetarac. Svaka zgrada kojom je prostrani park oivičen
je priča za sebe, kao i svaki mozaik kojim su zgrade ukrašene… I to tek
kada nakon prvog utiska lepote i simetrije ctreža priđeš bliže i
izgubiš se u detaljima. U Iranu je sve u prelepim detaljima, kojih nigde
ne manjka, naprotiv. Ulazimo u wind tower
čiji su zidovi i plafon u sitnom mozaiku sačinjenom od ogledala. Omanja
vrata u zgradi, koja naizgled skromno stoje u uglu, usred raskoši,
zapravo imaju najsitnije moguće ornamente koji smo upijali narednih
deset minuta. Teško je zadržati pogled i prepustiti se, a ne izvaditi
odmah foto-aparat.
U vrtu pijemo kafu i ružinu vodicu, posluženu tako da se estetski
uklopi u okolinu. Njen ukus istovremeno osvežava i skoro pa omamljuje
lepotom. Prosto se pitaš zašto tako neki napitak nije rasprostranjen po
celom svetu, a ne oni manje ukusni, koje imaš na dohvat ruke u svakom
selu svakog kontinenta. Kao i većina monarha, šah je voleo raskoš, kojom
je i obasipan sa svih strana sveta, pa su u palati izloženi komadi
nameštaja, posuđa i nakita pristigli od kraljice Viktorije, iz Rusije,
Nemačke… Mesto je takvo da tu možete ostati čitav dan i upijati mir i
lepotu. Iranci tako nešto i rade. Svaka prilika i skoro svako mesto se
koriste za piknik – dovoljan je ćilim, čaj i oni koje voliš.
Odlazimo do obližnjeg Homeini trga,
na kom je uličica sa hranom i tezgama sa rukotvorinama. Uličnim
kuvarima smo iz nekog razloga jako zabavni, zovu nas da ih fotkamo,
poziraju, a potom nam služe kašk bademdžan
– preukusnu pastu od dimljenog patlidžana (bademdžan) sa pistaćima,
orasima i sušenim lukom, prelivenu jogurtom jakog ukusa. Božanstven
ulični ručak uz islamsko pivo sa jabukom, po ceni od 1000 dinara za nas
šestoro. U tom trenutku srećemo i prve turiste – dvojicu zajapurenih
Kruševljana, jedan je u 40-im, a drugi u skoro 60-im godinama, koji već
10 dana špartaju planinama koje okružuju Teheran. Oduševljeni su
prirodom, ljudima, hranom.
Upućuju nas na Fardowsi trg gde mogu da se zamene pare po najboljem
kursu. Međutim, menjačnice ne rade, ali dva nasmejana tipa sede na ćošku
i zovu nas u svoj ‘lokal’. Nakon pregovaranja na nemuštom jeziku i
umiranja od smeha, dobijamo i pristojan kurs. Sedamo u taksi i pravac
čajkana (čajdžinica) Azari, jedna od najpoznatijih i najstarjih u gradu.
Lokal je prepun. Imućniji Iranci su tu porodično, slave se rođendani,
puše se šiše u izdvojenoj prostoriji, a bend se sprema da nastupi.
Nakon 20 minuta čekanja, smeštaju nas na ogromnu sofru tačno ispred
bine, imamo utisak da smo u centru pažnje cele kafane, možda zato što i
jesmo bukvalno u centru i što smo jedini turisti. Sofra (na koju se
popneš, nakon
što se izuješ) ima skoro 20 kvadrata, okolo su “normalni” stolovi i
stolice. Imamo utisak da smo u lokalnoj Skadarliji, samo što u ovoj sede
skoro samo lokalci. Konobari u narodnim nošnjama donose čajeve,
gurabije, mini tulumbe, pa potom tanjire sa voćem – preukusne breskve
(ili su to kajsije) šeftelije, nektarine, banane, mini krastavce. Nakon
prvog benda, na binu izlazi lokalna zvezda, harizmatični pevač od čijeg
glasa smo se naježili. Lice mu je izoperisano i zategnuto, pa emocije
tek povremeno mogu da se pročitaju dok peva. Muzika starih instrumenata
nam nije strana, kao ni hrana ni nasmejani ljudi koji pevaju uglas,
verovatno zbog velike spojnice zvane Otomansko carstvo. Hrana i piće se
ne naplaćuju standardno, već se računa vreme koje si proveo sedeći,
uživajući u muzici i hrani i piću koje ti donose čim zafali.
U jednom trenutku do nas seda stariji Iranac sa tri ćerke naših
godina. Objašnjavaju nam da su izvele tatu na večeru, druželjubive su i
vesele, pevaju non stop, potom se slikaju sa nama, a jedna od njih,
Bahar (iliti “proleće”) nama momcima pravi zalogaje sa hlebom,
patlidžanom i začinskim biljem i šalje nam svakom ponaosob da probamo.
Devojke su dobile kompliment da su “lepe kao Iranke”, verovatno “nema
dalje” što se komplimenata tiče.
Imali smo sreću da stignemo u Teheran za “njihov” vikend, koji je
zapravo četvrtkom i petkom. Petak je dakle ekvivalent nedelje, pa smo
nakon doručka sutradan zapucali na Jomeh bazaar,
iliti buvljak koji se petkom organizuje u garaži na nekoliko spratova.
Ulazimo u grotlo ljudi i robe, koje zapravo nije tako haotično, sve je
dosta uređenije od buvljaka na koje smo navikli. Stare fotke naoružanih
Iranki, ploče, prelepo posuđe, odeća, rukotvorine. Usred gužve se kao
osveženje služi predivan “do” (kao ajran, razvodnjeni jogurt) sa ružinim
laticama, suvim grožđem i krastavcem. Nakon ispijanja, može da se šeta
bar još dva sata. I usred gužve, na površini tog napitka u ogromnom
zemljanom sudu je umetničko delo, mozaik latica ruže i iseckane nane.
U
jednom trenutku smo se zapričali i zadržali ispred tezge jednog usnulog
deke, koji je potom ustao i na čistom British engleskom nam se obratio ‘Would you please stop blocking my shop?’.
Izašli smo iz zgrade kad nam se definitivno zavrtelo u glavi od
razgledanja, upijanja atmosfere i kupovine. Odlazimo na predah do mesta
gde je najbolji espreso u gradu (i stvarno je super), ali utiscima
vladaju zapravo sok od nara i ribizle, posluženi slani sir koji liči na
sjenički i gricka se uz listove nane, komorača i praziluka. Inače se
začinsko bilje često konzumira sveže, i u restoranima služi na gomili u
korpama.
Prolazimo pored nekadašnje ambasade SAD, ogromnog utvrđenja išaranog amaterskim anti-američkim muralima. Odlazimo u Šar park
na predah i ručak. Parkovi u Teheranu, kojih inače ima 800, ostavljaju
utisak maltene svetih mesta posvećenih predahu. Persijanci su poznati po
svojim baštama,
čiji je stil uticao na mnoge širom sveta, a mnogi od njih su pod
zaštitom Unesko-a. Šar (Centralni) park je ogroman, pun porodica sa
decom na ćilimima. Sve je usporeno, tiho i prijatno.
Teheran vikendom uopšte nije haotičan, osim delimično u saobraćaju.
Prelaženje ulice je priča za sebe – kao u kompjuterskoj igrici, samo što
nemaš nekoliko života. Pravilo je da jednostavno izbegavaš vozila jer
ti skoro niko neće stati, držiš se svoje grupe ili jednostavno pratiš
lokalce. Nakon parka, taksista nas vozi u severni kraj grada, do
hostela-kulturnog centra “See you in Iran“.
Toliko je raspoložen za priču na basic engleskom i komunikaciju putem
Google Translate-a da smo se vozili 45, umesto pet minuta. U jednom
trenutku je stao nasred kružnog toka kako bi završio rečenicu i potom
umirao od smeha. Sever Teherana je moderniji, zgradice su kao u NBG
blokovima, a park u kom smo proveli veče prepun mladih u izlasku. Bilo
šta slično klabingu ovde ne postoji.
Do
narednog odredišta, Širaza, ima oko 1000 km, te odlučujemo da ipak
idemo avionom, nešto skupljim od autobusa. Pitali smo nasmejanog momka
iz hostela da nam kupi kartu, pošto naše kartice ne funkcionišu u Iranu: – Imate Asaman Air u 8 sati, 15 evra je karta. Nego, jel znate da kod nas avioni često padaju? – Da? – Svaka tri-četiri meseca, zakucaju se negde u brdima. Zbog sankcija
kompanije ne mogu da uvoze delove, ali dve kompanije se snalaze i
prošvercuju nekako, njima avioni manje padaju. – Koje su to kompanije? – Iran i Mahan Air, evo ima Iran Air za 20 evra u 9. – A jel ti putuješ avionom po Iranu? – Naravno, haha. Živim u Iranu, ovde je linija između života i smrti tanka.
U avionu Iran Air-a smo za pomenutu cenu (koju određuje Vlada) dobili i klopu i veoma udobno smo sleteli u Širaz.
