Tag

mitrovac

Browsing

Najtiše mesto na svetu. Jedno od, sigurno. Tiho skoro kao ona šuma u kojoj je palo drvo i to niko nije čuo ni video, pa time, drvo nije ni palo.

Velika voda, osvežavajuća a dovoljno topla za kupanje krajem juna, čista kao pijaća, pod rukom gusta kao more, a nije slana. Pa je u redu i ako progutaš malo usput.

Pod njom je varoš za koju je tamo početkom ‘80-ih odlučeno da će biti potopljena, kako bi nastalo hidroakumulaciono Zaovinsko jezero. Dok plivam, razmišljam kako je tu negde još malo dalje i dublje možda ostatak neke kućice ili seoske pošte. Voda koja u Srbiji najviše podseća na more oivičena je brdima u čijem temelju je često kamen, krečnjak ili neki sediment.

Jedno od brda blizu mesta na kom sam zadenuo peškir ‘odškrinuto’ je kao u operaciji, a ova se zove kamenolom, te imaš utisak da se zapravo i kupaš u ogromnom rudarskom kopu. Jedan od retkih zvukova su kamioni koji prevoze kamen. Iznad ove plažice je mostić sa kog nas tokom pauze posmatraju radnici u kamenolomu. Znoje se u kombinezonima, čizmama i sa kacigama na glavama i gledaju nas besposlene u gaćama kako se baškarimo na plaži.

S druge strane je most koji spaja Mitrovac, poslednju veću, turističku varoš sa prodavnicom i deo ka Bosni, u kom je nekoliko zamrlih seoca raštrkanih po brdima iznad jezera. U njima živi poneki starac, porodica koja decu u školu šalje u Bajinu Baštu, a parče ovog raja i tišine ugrabe i turisti, poput nas, utekli od gradske buke.

Zaovinsko jezero

Okolna brda, šume, valovi četinara, od jela do igličastih omorika, vrhovi sa kojih ih vidite dokle pogled seže, kao i obližnju Bosnu… možete ih istraživati i u njima uživati beskonačno, čini mi se. I povrh i nakon svega osvežiti se, sprati prašinu, znoj i bubice iz šume u jezeru.

Čudim se kako ovde nema više ljudi. Kako ovo more usred valova šuma nije opšte poznato? I mi smo za njega saznali skoro u 40-oj. Možda jer nema organizovanih tura. Možda jer ima samo jedan kafić kilometrima i nema prodavnice nigde.

Ljudima iz grada, poput nas, koji se brane od bujice informacija, a zavisni su od njih, naviknuti na buku i vrevu, ovo mesto je šok.

U njegovoj tišini puštamo sokove iz svojih duša da teku, preispitujemo ih, mešaju se sa vodom, suncem, odzvanjanjaju u tišini, odjekuju u rukavcima jezera odbijajući se od brda. Gradska buka i bes, nakupljene i potisnute emocije, ovde se raspršavaju po rukavcima. Bešumno, samo mi to čujemo. Tek nešto glasnije od onog drveta palog u šumi.