Arabijsko poluostrvo, prva stanica. Kapija ka istoku za mnoge putnike. Gubili smo se, spavali i lunjali po aerodromima u Dubaiju, Dohi, Amanu, Abu Dabiju, da bismo išli dalje, ka jugoistoku Azije ili Afrike… a sada, u pravcu Uzbekistana.
Ovog puta smo imali i predah u gradu, tj. dan i po u Abu Dabiju, verovatno najhumanijem mestu od gore pomenutih.
Bajram je, i na gradskoj plaži je mnogo više sveta no inače. Skoro sve momci, svi iz još istočnijih zemalja, verovatno radnici koji spavaju u barakama i rade po ceo dan ili noć, a danas im je jedan od retkih dana odmora.
Presrećni i uvaljani u pesak, bacaju se u plićak, poziraju, fotografišu. Nakon provoda na plaži, sledi tuširanje u malenom toaletu-kontejneru montiranom u blizini. Kao u nekoj fabrici, dve osobe po kvadratnom metru.
Nije bilo suncobrana, pa smo se podvukli pod uredno podšišanu krošnju drveta bliže ulici. Podne je, sunce je upeklo, i sa bulevara ne dopire nikakva buka.
Pored nas je grupa Filipinki na izletu, nude nam keks i nudle sa povrćem, a sa telefona ili nekog gedžeta slušaju muziku po kojoj prepoznajemo da smo generacija: od bojs bendova iz ‘90-ih, preko Prl džema i Ariema do neke američke gitarske muzike iz šoping molova.
Uživamo u hladu nakon šetnje po žegi koja nije surova kao letnja beogradska, u kupanju u moru, a zatim u milovanju zagasite narandžaste svetlosti na plaži, koje uvek traje prekratko.
Špartamo potom kroz široke, mirne avenije kojim isto tako lagano, bez nervoze klize ogromni džipovi. Ovde ih niko ne koristi za negu trauma i kompleksa. Sedamo u poštenu libansku kafanu na uglu – brkati gazda od 60 i neku je za kasom, sinovi i unuci na jedvitom engleskom hitro i ljubazno služe goste. Sve se razumemo. Na ekranu ide Bundesliga.
Kako smo seli, stižu salate, turšija, čorbe od sočiva i voda, na račun kuće. Sve što je potrebno da se nakon žege vratite u život i budete sposobni da poručujete dalje. Epilog – stomaci puni, a i srca.
Nakon toga, peške povratak u hotel, kroz pet kilometara ulica na kojim tek oko 10-11 uveče kreće da teče život… reke ljudi, automobila. Padamo u krevet i imamo jedva četiri sata sna, pre jurenja na let za Samarkand.
Sanjam kako u ruševini neke kuće tražim papirić na kom piše nešto što mi je važno. Nalazim ga i piše nešto tipa ‘potraga za smislom’.
Spokojno i nadrealno
Vodiči i blogovi naplašiše nas pregledom na aerodromu u Samarkandu, ispitivanjem i birokratijom iz sovjetskog doba, popunjavanjem dugačkih formulara, prijavom lekova koje smo poneli i slično. Ništa od toga se nije desilo.
Aerodrom deluje novo, uglačano i pusto. Preveliko za količinu letova – naš je stigao u devet, sledeći je tek u tri. Skoro svi pristižu iz zemalja nekadašnjeg SSSR-a.
Policajci sede besposleno, radi jedna prodavnica u koju niko ne zalazi, kafić italijanskog naziva sa đelatom i espresom, kako već valjda mora u današnjem svetu da bi izgledao kao svet, i dva najtraženija šaltera – jedan za menjanje novca, drugi za SIM kartice. Pred njima su se slili svi ljudi iz aviona.
Date dve novčanice, a dobijete butku koja ne može da stane u novčanik i koju gledate kako što pre da stanjite. 50.000 mu dođe oko 500 dinara, teško je zamisliti da postoji manja novčanica od hiljadarke, a i valuta se zove onako kako smo svi nekad zvali hiljadarku – som.
Naš smeštaj je ‘hotel’, a zapravo kuća lokalnog slikara i njegove porodice. Popločano dvorištance u sredini, okruženo prijatno svežim, čistim i jednostavnim sobama, kao na selu. Gazda Bekzod je smiren čovek u sedmoj deceniji života, hladnokrvan i skrovit, ali ne i zatvoren.
To shvatite negde nakon treće interakcije. Goste tretira kao prijatelje ili rodbinu koja svraća svaki dan. Savetuje nas da idemo odmah na pilav (plov) koji je ovde nacionalne jelo, jer se kafane mahom zatvaraju posle dva, pa otvaraju tek uveče. Prolazimo pored niza prodavnica odeće i obuće, starih lada i novijih ševroleta, i izbijamo na glavni korzo, pun ljudi.
Melanž lokalaca i turista koji su mahom nešto stariji, iz drugih delova Uzbekistana ili susedstva. Većina turista je iz Rusije, a prođe i poneki bekpeker iz zemalja EU. Nedelja je posle praznika, i iako je šetačka zona krcata, neobično je tiho. Nema glasne muzike, bilborda ili znakova koji veštačkom svetlošću zalaze u lični prostor. Atmosfera je kao u provincijskom gradiću u Srbiji, samo su znamenitosti fantastičnije.
Korzo nosi ime Islama Karimova (prvog, višedecenijskog autoritarnog predsednika zemlje), smešten je u nabujalom zelenilu. Parovi i grupe prolaze na četvorociklima, deca na biciklima, mladi radnici na starinskim kolicima za bebe u žurbi guraju vruć domaći hleb, koji sija kao dukat i ima ulubljenje u sredini, pa liči na veliku krofnu ili glazirano jastuče. Ulicom se nižu restorani, galerije i prodavnice suvenira, lutkica uzbečkih deka i baka, prelepih tanjira, tekstila.
Ljudi ovde izgledaju pitomo, smireno. Lica prolaznika kao da ne odaju previše osećanja, niti veliko zadovoljstvo, niti tugu. Ne žive u raskoši, ali može se reći i da žive, jer okolne građevine izgledaju – kao iz bajke, drugog vremena koje je tu i dalje prisutno, natopljeno istorijom i pričama naroda o kojim ne znamo gotovo ništa.
Zato nam je Uzbekistan ‘egzotičan’, iako s druge strane blizak, jer takođe predstavlja spoj slovenskih i turskih uticaja (između ostalih).
I sa tim malim znanjem o ovoj zemlji smo verovatno ispred dobrog dela građana sveta, koji su možda čuli za Samarkand zahvaljujući Dizniju ili pak priči o Putu svile… i tu se često završava poznavanje ovog dela planete i civilizacije.
Iako na fotografijama džamije, palate, medrese i druge velike građevine deluju skoro kao persijske, uživo je dojam da samo liče – a zapravo odišu drugačijim tonom. Velike, kao od marcipana ili oker tkanine prošarane tirkiznim i crnim tačkastim linijama, ukazuju na lepotu, ali i neku vrstu praktičnosti, više na matematiku no na mistiku.
Sitni ornamenti i simetrično zamršeni detalji i boje su i ovde prisutni, kao u Persiji, ali su manje izdašno prosuti po zidovima, kao da su ređe i ‘pametnije’ raspođeni, pa je time njihov efekat naglašeniji, na gore pomenutoj zidnoj trikotaži. Less is more. Gledajući ih, čovek je manje preplavljen lepotom no u Iranu, ona je ovde uzdržanija i ‘dozirana’, kao što i narod deluje.
To su moji prvi utisci, možda su pogrešni jer sam video samo fasade zgrada, kao i ljudi.
Zašli smo u nekoliko prelepih, mirnih dvorišta, u kojim su krov samo krošnje već procvetalih trešanja i radosnih ptica. Melanž lica i naroda sa korza ogleda se i u hrani koja nam je doneta za ručak – ruski boršč i blini, patlidžan i povrće sa korijanderom kao iz Arabije, “ši” čorba puna zelja kao sa našeg ili turskog podneblja, domaći sokovi, čajevi, ajran i čolap – osvežavajući jogurt sa mirođijom i nanom.
Pred kraj dana videli smo Registan, i ostali zatečeni prizorom. Najpoznatiju građevinu Samarkanda, a i Uzbekistana, čine tri veličanstvene medrese (islamske škole). T. i S. su bile unutra i doživele ‘panični napad lepote’ – izašle su potpuno opijene, kao da su ošamućene utiscima jedva uspele da se dogegaju napolje.
Mi smo se divili spolja, štedeći srce i dušu za ono što nas čeka u sutrašnjoj poseti, da mogu da podnesu svu tu lepotu.
Iza fasada
Naša soba gleda na bašticu sa nekoliko dudova, koje gazda Bekzod voli da trebi i gricka ujutru, dok je ispred kuće još hlad. Deli ih sa decom koja se igraju već od sedam ujutru, a izveo je i nas da probamo, kad smo već uspavani zakasnili na doručak.
Nakon doručka u gradu, otišli smo u obližnju Bibi hanim džamiju. Nedelja je podne, ulica je zakrčena ljudima pristiglim iz svih krajeva grada i zemlje. I vojnici su dobili otpust. Džamija svojom veličinom kao da predstavlja kapiju, ulaz u centar grada. Motivi na fasadi su elegantni, kao što je bio i prvi utisak, a takvi su i u unutrašnjosti. Iznenađuju i osvežavaju crteži drveća i biljaka na zidovima, kao i zvezda na svodovima. Iz džamije izlazimo pravo na pijacu, Siob bazar.
Zalazimo u deo sa slatkišima i suvim voćem i prepuštamo se veštini prodavaca koji nude preukusnu alvu sa pistaćima i u sto drugih varijanti, najkrupnije i najslađe suvo grožđe koje je i izgledom drugačije od onog za koje znamo, suve kajsije sa orasima, semenke kajsije koje je teško prestati jesti, sušenu dinju umotanu u pletenicu, peglanu suvu šljivu…
Proizvodi su savršeno aranžirani i predstavljeni, a na nekim tezgama rade i deca koja jedva da su tinejdžeri. Pijaca je mnogo urednija i čistija od bilo koje beogradske. Sledi deo sa začinima, čajevima i semenima, pa povrće i voće, turšija u stotinu kombinacija… Sve izgleda ukusno, sveže i primamljivo.
U središtu pijace, na verandi iznad tezgi je čajkana koju nismo mogli zaobići. Puna lokalaca koji ispijaju čajeve (u celoj zemlji kao da postoje dve vrste – zeleni i crni) i ručaju već iza podneva…
Na sto se iznosi po pet hlebova, kao da svaka osoba pojede jedan. Ljudi prilježno odlamaju komade hleba, srču čorbe i skidaju šašljik sa noževa na kojim je nanizan. Neki jedu sa sofre, neki na običnom stolu, porodice sa sela sa sve bakom, dekom i unucima, mlađi urbani parovi iz grada. Srče se i lagda, supa sa nudlama. Ako poručite čaj u Samarkandu, znajte da nećete dobiti šolju, već uvek ceo bokal. Tako smo se napojili za ceo dan.
Krenuli smo ka Hazrat-hizr džamiji, za koju kažu da je jedna od najlepših u gradu. Nastala je u 8. veku, Džingis Kan ju je sravnio 500 godina kasnije, pa je renovirana u prošlom stoleću. Nadgleda grad sa brdašca na kojem je muslimansko i jevrejsko groblje, kao i obližnji kompleks Šah-i-zind. Brdo su nekad naseljavali zoroastrijanci, pre dolaska muslimana u ove krajeve.
Džamija je manja i nekako kompaktna, kao maketa koju možete staviti u džep, jarkih boja i ornamenata, sa neverovatno lepim svodovima. Prolazimo verandom na kojoj desetine ljudi sedi i moli se, koncentrišući se na molitvu u gunguli raje iz cele zemlje.
Groblje do nje izgleda svečano – na spomenicima su dominantni veliki portreti ljudi. Deluje kao da ih tako bolje upamtiš, kada nečiji lik ili ceo trup dominira na kamenu. Nekim sa visokim zvanjima pišu i zanimanja koja su obavljali… vrač, doktor, profesor, akademik, rabotnik u kulturi…
Nakon tamnosivog pejzaža, izbijamo na izložbu boja i ornamenata koji žele da vas očaraju, zasene sve što ste videli dotad, uvuku i umrse u svoje svodove, šare i oblike. Šah-i-zind, avenija mauzoleja koji se nižu jedan za drugim, svaki sa drugačijim dizajnom. Šah-i-zind znači ‘Grob živog kralja’ i hram je Kusama, rođaka proroka Mohameda. Kusam je u ove krajeve doneo islam u 7. veku, a mauzoleji su posvećeni porodici i slugama Amira Timura, tursko-mongolskog osvajača i osnivača dinastije Timurida, koja je vladala ovim prostorima od 14. veka. Neke mauzoleje radio je majstor iz Širaza – persijski motivi su brzo prepoznatljivi.
Kompleks je krcat, avenijom se polako pomera buljuk ljudi sa telefonima u vazduhu. Ko ne drži telefon i slika, taj pozira, neki su obučeni za fotografisanje, u tirkiznim i antracit bojama, sličnim onim na fasadama. Čitave grupe lokalaca, iz Italije, Slovenije, Kine… teško je opisati sve čemu možete svedočiti ovde, a fotografije ne dočaravaju ni upola doživljaj uživo. Napojeni lepotom, odlazimo kući da predahnemo pre posete Registanu.
Ako je Šah-i-zind kompresovana lepota na brdašcetu kraj groblja, Registan je kao odzipovan fajl, na ogromnom platou, na kojem se gledaju tri gigantske medrese, i svaka priča svoju priču.
Prizor postaje stvaran tek kad mu se približite. Dotad deluje kao prikaza, bajka projektovana u 3D-u, utvrđenje sa druge planete. Možda na to navode i romantični motivi zvezda na medresi astronoma Ulukbega, ili zoroastrijanski crteži lavova, kao iz sazvežđa.
Svaka medresa iza fasade krije još lepše, umirujuće dvorište, predivne nizove kućica, koji su pak izdati prodavcima, pa se kompleks ne može u potpunosti videti i osetiti.
Tip nam u prolazu za sedam dolara po osobi nudi da nas odvede na vrh minareta u sumrak. To nije dečkić sa idejom za zaradu, već čovek u odelu koji kao da je zaposlen u kompleksu. Produžili smo dalje.
U jednoj od medresa je i veličanstvena teget zlatna džamijica… Dve bake su nam prišle i zamolile da se slikamo zajedno, kao i nešto ranije cela porodica.
Nakon posete vanzemaljskoj stanici staroj pet-šest vekova, odlazimo na potpuno drugačije mesto. Ruski deo grada, restoran Karimbek, koji svetlošću obasjava čitav blok, a u kojem stotine ljudi obeduje i dešava se svadba istovremeno. Kelneri trče s kraja na kraj da uzmu i iznesu porudžbine, jelovnik je knjiga teška dva kilograma i među stotinu jela ima jedno 10 bez mesa. Do nas za dugačkim stolom već treći-četvrti sat nekoliko sedih glava na smenu jede šašljik i ispija votku, a niko ne deluje pijano. Posle su im stigle kugle sladoleda, nakon čega su nastavili sa organskom votkom…
I za kraj dana opet nešto skroz drugačije – bluz bar u kojem pijem najbolji marokanski čaj poslužen van Maroka. Presimpatična kelnerica govori najbolji engleski koji smo dotad čuli u Uzbekistanu, u kojem smo se najčešće sporazumevali na slovenskim jezicima. “Nikad nisam bila u Americi, engleski znam iz muzike i filmova sa titlovima”. Zvuči poznato, zar ne?
Sledeća stanica – Buhara, oko 300 kilometara ka zapadu, blizu Turkmenistana.
FOTO GALERIJA:
