Kao na nekom orijentalnom Vudstoku, nesaglediva masa ljudi sedi na ćilimima, porodice uz kompletno posluženje obeduju i uživaju, kao kod kuće. Svaka porodica na zemlji kao nečiji dom u izlogu – osetiš atmosferu, interakcije, vidiš šta je na trpezi, kakvi su sudovi u kojim je hrana doneta, tu su i baka i unuci, i mladi par, i sestra od tetke. Prizor je neverovatan, ali od umora i gladi nismo bili kadri da mu se prepustimo.
Gradsko jezgro pustinjskog grada Jazda, lavirint zidina od naboja, jedno je od najstarijih na svetu. Pod njim se nalazi jedna od najvećih starih vodovodnih mreža, a njegove krovove krase antički „hvatači vetra“, koji stvaraju prirodnu ventilaciju u kućama. Poznat je i kao prestonica zoroastrijanizma, jedne od najstarijih religija na svetu i važna stanica na Putu svile.
òpiti (se)
1. zapasti u stanje omame, pijanstva od vina ili kojeg drugog pića; napiti se
2. (se čime) pren. zaneti se, oduševiti se, opajati se
Širaz
1. glavni grad provincije Fars u Iranu
2. vrsta crnog grožđa tamno plave boje
Bili smo u Teheranu i sve što smo dobili ne može da stane u jedan blog post.
U takvom stanju nas zatiču momci u crvenim uniformama, koji su doneli užinu pre večere. Usluga kao u avionu – u crvenim kutijicama brendiranim sa „Meals on wheels“ su sendvič, grickalice i slatkiš, a tu je i čaj, sve na crvenim poslužavnicima. Shvatiš da ti je možda baš to još bilo potrebno. Stočić uz prozor ima i pregradu za flašu vode, a tu je i glossy magazin najveće železnice na svetu. Nije teško biti komforniji od železnice u Srbiji, ali ovo je već bilo nesvakidašnje iskustvo za sve nas, koji smo imali potpuno drugačija očekivanja guglajući „going by train from Goa to Kerala“.
Doručkujemo sa pogledom na plažu, pučinu i krdo krava koje uživaju na pesku. Krava je ovde neko, a ne nešto. Moraš da je zamoliš da se skloni sa puta. Šeta gde hoće, uživa, odmara. Stopili smo se zajedno sa peskom, zvukom okeana, voćem i parotama koje nam se tope u ustima i ljutinom podsećaju da se vredi trgnuti povremeno iz zen moda u koji smo začas uplovili. Učimo da plivamo između talasa u kontinuitetu, voda nas nosi, možeš da zaroniš i slušaš talase iznutra, možeš da sa razdaljine gledaš raj pod palmama na obali. Imaš utisak da je zemlja na kojoj si tvoja, i to nema veze sa osećajem imovine, već pripadnosti.
Nismo skoro ništa očekivali od Rabata, a nakon 45 minuta vožnje fensi vozom stigli smo u predivan grad, u kome je sve nekako potaman. Nije preveliki, niti mali, takve je veličine da stvara utisak da se može obići za nekoliko dana. Ima evropsko kolonijalno nasleđe, kao i predivnu kazbu, stari grad. Sve je u balansu, što za Maroko nije baš karakteristično. Grad kakav bih preporučio za posetiti bilo kom prijatelju, mami i tati. Niko vas ne vuče za rukav na ulici. Prostrani bulevari sa drvoredima palmi i belim, osunčanim kolonijalnim zgradama. Rue de Yugoslavie je u širem centru, kao i u Marakešu. Stripovi Modesti Blejz mi padaju na pamet. Modesti je bila ovde.
Za razliku od Marakeša, u Tarudantu nema toliko turista i njima namenjenih sadržaja. Zanimljivo je osetiti da su lokalci zapravo iznenađeni posetiocima i videti kako žive neometani od gostiju. Kao u većini medina marokanskih gradova, i u Tarudantu su sva čula stalno živa i angažovana, bilo da do vas dopre miris isceđenih narandži, zaprege i motori koji neprestano nailaze i odande odakle misliš da je to nemoguće, ili ritmični zvuci narodne muzike iza ćoška.
Kako nisam imao leblebije, odlučih da ‘falafel’ napravim od prosa.
Proso je nekad bilo mnogo češće na trpezi u ovim krajevima, kažu razni internet izvori. Setiće se toga i stariji, ako ih pitate. U međuvremenu, proso je dobilo nezahvalno mesto u onom odeljku za ‘zdravu hranu’, gde ga nećete ni tako često naći. A jeste zdrava, zahvalna, jeftina namirnica, ukusna u raznim kombinacijama.