Od Ko Pi Pija do Ko Lante deli vas sat vremena vožnje. Nešto kao od Zemuna do Vidikovca, samo mnogo udobnije. I tek što ste se navikli na utrobu katamarana, jave vam da je plovidba gotova. A za tako kratko vreme stigne se na dosta drugačije mesto – koliko se uopšte mogu razlikovati dva susedna ostrva. Dok vas na Pi Piju na mini doku dočekuju izdavači smeštaja, vodiči tura i nosači torbi, na Lanti se iskrcavate tik ispred prodavnice pred kojom na motorima lokalaca odmaraju petlovi. I poneko momče se ponudi da vas poveze.
U srcu ostrva su šumovita brdašca, dom slonova, makaki majmuna i raznih Evropljanima malo poznatih vrsta. Opasana su putevima, a oni su opasani prašnjavim i peskovitim predelima prošaranim kolibicama za posetioce ostrva i tek ponekim hotelom. Ostrvo je dosta veće od Pi Pija, i mnogo manje naseljeno ljudima.
I dok na Pi Piju bežite od infrastrukture ka preostaloj netaknutoj prirodi, ovde je često obrnuto – pokušavate da u prostranstvu puteva, šuma i plaža nađete hladovinu u čijoj je blizini neka prodavnica ili kafe jer nije retkost da kilometrima unaokolo nema znakova civilizacije. Na ostrvu (bili smo zapravo na zapadnom, Lanta Yai) su dva gradića, ili tačnije rečeno sela, Saladan, ujedno i glavna luka, i Lanta Old Taun.
Smešteni smo u kolibi koja kao da je od šperploče, a u čijoj sredini, posred sobice raste drvo. Zidovi su toliko tanki da deluje kao da prostor delimo sa obližnjim francuskim parom sa nemirnim detetom. U okolini je još nekoliko kolibica sa sličnim smeštajem, neki su možda malo luksuzniji, ali na prvi pogled Lanta, ili ovaj njen deo, deluje kao mirno, opuštajuće mesto za goste koji nisu zahtevni jer se zapravo nalaze u parčetu raja i nije im mnogo više od toga potrebno. Saundtrek za ovu postavku – uglavnom rege, koji izbija iz skoro svakog lokala i hostela. Nekoliko večeri pre no što smo došli nastupala je lokalna rege legenda Job2Do… koliko smo bili srećni kad smo ugledali plakat, toliko smo se smorili kad smo videli da je koncert prošao.
Pedeset metara od kolibe je nepregledna, ravna obala, dugačka plaža sa mirnom, čistom vodom idealnom za plivanje. Zbog načina ulaska u vodu, postepenog menjanja njene dubine, ali i opuštene atmosfere koja se iz sela kolibica prelila na plažu, sve me je podsetilo na Jadran. Tome je doprinela i ekipa – ovde nisu samo očekivani laid back hipsteri iz Evrope, tu su i veće grupe ljudi generacije njihovih roditelja, iz Italije, Izraela, Poljske… Kao da je formirana komuna onih koji su tu već neko vreme – svi se znaju i druže. Iako je plaža prilično popunjena, to nije toliko slučaj sa vodom, dovoljno je da zamahnete nekoliko puta i već ste potpuno sami.
Vrhunac atmosfere na plaži je u doba zalaska sunca. „Sad ćeš da vidiš plavi zrak ponovo“, reče neki stariji tip iza nas, koji deluje kao da je tu bar dva meseca, a završava neko peto ili šesto pivo. Ništa nam nije bilo jasno, a onda je pred zalazak sunca preko neba preleteo zrak plave svetlosti, poput plave duge koja se pojavila i brzo nestala.
Da nismo čuli najavu malo pre toga, verovatno ne bismo bili sigurni da li je ono što smo videli stvarno.
Pomislio sam kako će nas u kućici od šperploče u kojoj raste drvo nešto izesti tokom noći, međutim od bubica i paukova ni traga ni glasa. Bilo ih je mnogo više u utegnutijim smeštajima. Jedino nas je na dasci WC šolje ujutru dočekao – puž golać.
Motor ili bicikl su idealni za istraživanje ostrva, pošto organizovanog javnog prevoza nema. Kako nismo imali ni jedno ni drugo, da bismo stigli do najstarijeg naselja na Lanti, uzeli smo tuk tuk. Vozač je shvatio da za turu do sela koje je na drugom kraju ostrva ipak treba snažnija i brža mašina, pa nas je dovezao do svojih kola, kojim smo onda nastavili.
Lanta Old Taun nekada je bio luka i komercijalni centar, a danas ga praktično čini jedna ulica oivičena starim drvenim kućama, koje su zbog turista delom pretvorene u prodavnice i restorane. Možete da kupite prelepe rukotvorine ljudi koji tu žive i podržite ih, a možete i da za 200-300 dinara imate jedan od najukusnijih i po telo i dušu najboljih obroka na svetu, npr. domaći kari i sok od marakuje. Prave ih nasmejana lokalka i njena ćerka, od onog što raste u njihovoj blizini.
Jako malo ljudi živi ovde i verujem da je turizam jedan od bitnijih izvora zarade, iako ovo ostrvo, a pogotovo ovo seoce, ne pohodi ni približno toliko turista koliko neka druga mesta. U selu se nalazi jedan kineski hram, jer su Kinezi često bili oni koji su gradili trgovinske centre širom Tajlanda. Sat vremena je dovoljno da gvirnete u svaki ćošak Lanta Old Tauna.
U selu je nekad živela značajna populacija Čao Lej naroda (ljudi mora, bukvalno prevedeno), koje često nazivaju i Sea Gypsies. Nekada polunomadski narod indo-maležanskog porekla, bili su prvi stanovnici Ko Lante, pre oko pet vekova.
Polunomadski znači da su imali stalan dom i stanište na kopnu, ali su stalno bili u pokretu u potrazi za hranom, posebno za vreme sušne sezone. Između ostalog, poznati su po tome što su kao dobri poznavaoci mora predvideli nadolazeći cunami u drugim delovima Tajlanda 2004. godine i spasili veliki deo stanovništva tako što su na vreme otišli u brda.
Danas pored njih u Lanta Taunu žive potomci kineskih trgovaca, a desetak kilometara južnije od sela je i ribarsko naselje Čao Lej ljudi, međutim već je padao mrak i bilo vreme da tražimo prevoz za povratak.
Dok na Pi Piju u plažnim i ostalim barovima sviraju aktuelni svetski hitovi, na Lanti vladaju rege i rok klasici. U baru preko puta kolibice lokalci su svirali Nirvanu i Rejdiohed sa najslađim mogućim izgovorom jezika koji uglavnom samo podseća na engleski – svaka treća reč uopšte nema nikakvo značenje – što je i razumljivo za ljude čiji se jezik toliko razlikuje i kojima je sigurno teško da nauče engleski. Bend je super navežban i svira punim srcem.
Nakon četiri-pet dana uživanja u maloj hipi komuni svih uzrasta i povetarcu na plaži, bilo je vreme za duži put na sever – pravac Chang Mai.
Ko Pi Pi. Pričali su mi o tom mestu, epitomu magije (tajlandskih) plaža, ostrva, prirode. Pominje se i u filmovima i mitologizuje kao jedno od najlepših mesta na svetu. Mirna i društvo su tu bili pre nekoliko godina i sad je htela i mene da odvede. Međutim, za razliku od pre nekoliko godina, Pi Pi je postao masovno posećen. Toliko da su zabranili posetu jednoj od plaža. Naš brod bio je verovatno jedan od 50 koji su pristali tog dana na mulo nevelikog ostrva. Konačno, more.
Smešteni smo u kućici ušuškanoj 200-tinak metara iza plaže. Željni
ulaska u vodu, otišli smo do najbliže, odmah do doka. Iako se kupate
među naređanim čamcima, voda je besprekorno lepa i čista, bar tako
deluje… pored toga što deluje i isceljujuće, naročito nakon tri dana
vlage Bangkoka. Preko dela ostrva u kom smo smešteni je pre nekih 15
godina prošao cunami, koji je zbrisao sve sa sobom, tako da su znaci za
eventualnu evakuaciju i poželjne pravce kretanja svuda po ostrvu.
Iako na ostrvo pristiže neverovatna količina ljudi svakodnevno, to se
ne primeti u gužvi na uličicama, a ponajmanje na plažama. Jedino
logično objašnjenje do kog smo mogli da dođemo je da veliki deo njih ide
na dnevne ili višednevne izlete brodićima oko Pi Pija i drugih okolnih
otočića, na snorkeling i slično. Što se nas tiče, super.
Neki
delovi ostrva su izgleda i materijala posebnog za ovaj deo sveta –
izgledaju kao gigantske hridi ili stenovita brda, na vrhovima obrasla
šumom. Čine predivne, osobene oblike na morskom horizontu – niko ne bi
očekivao da nešto takvo nastane. Neobično bi izgledala u društvu bilo
kojih brda na svetu, ali su lepa za sebe, samosvojna. Gledate ih i
zagubite se u njihovoj osobenosti. Vuče vas uobičajena želja za
fotografisanjem (koja je u poslednjoj deceniji postala automatska, odmah
vadite telefon-aparat), ali ovde je nekako obuzdana željom da samo
gledate, i upijate. I izvadite telefon samo povremeno, da napravite
fotografiju čisto kako biste umirili anksioznost da ćete neki prizor
možda zaboraviti. Šume na pomenutim vrhovima-tronovima tih brda su
prebivalište i igralište majmunčića. A u otvoru-pećini na dnu jednog od
njih žive ljudi. Ulaz je drugima zabranjen, navodno – vidite njihovo
mini pristanište za čamac, napravljeno od stabala i otvor koji se unutra
širi u pećinu, u kojoj neko obitava. Stene i more su im dom, a do
civilizacije na Pi Piju ih deli 40-ak minuta veslanja.
Imajući sve opisano na umu, bilo je potpuno očekivano što smo
poželeli da se popnemo na uzvišenja na ostrvu koja su dostupna pešacima.
Jedno od njih je vidikovac sa kog je Pi Pi pogledom dostižan. Šta je
masovni turizam doneo? Sad se „ulazak“ na vidikovac naplaćuje.
Zapucali
smo kroz uličice ostrvskog gradića, oivičene restoranima, prodavnicama i
lokalima namenjenim turistima, kroz gužvu grupa ljudi sa svih strana
sveta, od velike količine turista iz Kine (nova “viša srednja klasa”) i
Rusije, preko sveže izgorelih plavokosih Evropljana i Amerikanaca, a
čuli smo i neki jugoslovenski jezik u prolazu. Na kraju puta, slede
izuzetno strme stepenice ka vrhu. Nekoliko stanica na usponu, osim što
služe za predah, pružaju sve lepši i opsežniji pogled na ostrvo. Plaćamo
pomenutu ulaznicu u prirodu i pogled sa vidikovca. Dovoljan je da
potvrdi želju da tu negde i ostanete, u lepoti usred mora, zaboravite na
dosta toga što ste dotad znali o svetu i životu.
I gde bismo dalje odatle? Videli smo na mapi plaže na drugom kraju
ostrva, pitali lokalca da li se može kroz šumu do tamo, i nakon što je
potvrdio, krenuli preko brda ka moru sa druge strane (do tih plaža se
obično ide brodićima). Ubrzo je stigla nagrada za našu želju za
istraživanjem – već posle 20-ak metara, naišli smo na ananas koji raste
pored puteljka kroz šumu. Još uvek nije sazreo,
crvenkaste je boje i stoji kao poklon ili kruna na svojim zelenim
stabljikama. Nije ni čudo što je nekad smatran voćem kojeg su u Evropi
bili dostojni samo kraljevski dvorovi. Put nas dalje vodi kroz selo,
pored razbacanih kuća sa malenim imanjima. Srećemo grupe kokošaka i
ponekog seljaka. Kokoške su ovde, i u jugoistočnoj Aziji uopšte, mnogo
mršavije nego one koje smo navikli da viđamo u Evropi. Zapravo, shvatiš
koliko ove ovde „normalno“ izgledaju, a one na koje si navikao su ti
onda pomalo komično dežmekaste. Ono što ovdašnje i one iz naših krajeva
pak imaju zajedničko je svakako potreba da odbrane svoje piliće, što je
ovde učinila jedna od njih kad smo krenuli da fotografišemo njene mlade.
Ljudi u brdima uglavnom imaju kućice od dasaka, poneka je od čvršćeg
materijala. Kreću se motorima, ostavljajući za sobom oblake prašine.
Put dalje vodi pored turističkog naselja u nastanku – red lepih
drvenih kuća, poput onih u nekad dobrostojećim američkim predgrađima iz
filmova. Sledi nešto gušći red domova lokalaca. Pred njima rastu banane,
papaja, mango, u pozadini ljudi spremaju ručak, leže na krevet-dušecima
iznetim ispred kuće i uživaju u mirnom protoku vremena na ostrvu.
Pokoje dete prođe jureći za loptom.
Nakon
sat vremena šetnje preko brda po jačem suncu, sledi nagrada na kraju
puta, koji finalno zavijuga ka širokoj plaži u čijem zaleđu je još
nekoliko kućica seljaka. Prizor iz sna – pokoja previsoka palma, jedan
napušteni bunar, bar trista metara peska oivičenog brdima. Na plaži –
skoro niko. Možda dva-tri para skrivena u hladu manga i kokoške
pomenutih žitelja ostrva koje lunjaju naokolo, tražeći šta da kljucnu na
pesku. Smeštamo se pod jedno od drveća, sa osmehom klimamo glavom
grupici ljudi pod drvetom malo dalje od nas. Oko nas šeta nešto više
kokošaka, a onda shvatamo i zašto – iza nas je na zemlji ogromni plod
kokosa. Kljucaju ga redom, smenjuju se kao na pojilu. Isprva deluje
čudno da kokoška jede kokos, a onda pomisliš kako postoji i ta komična
semantička veza (kokoš-kokos, jel), a potom i kako se nalaziš zapravo u
postojbini kokošaka, kojim je kokos, sasvim logično, hrana. Ta vrsta o
kojoj uglavnom razmišljamo kad treba da jedemo, pored nas (zbog nas) je
najčešći stanovnik planete. Potiče iz jugoistočne Azije i najviše
evolutivnih promena je pretrpela, prilagođavajući se čoveku.
Jedan od petlova se, nakon što je ljubomorno branio svoju poziciju
nad kokosom-pojilom, popeo na obližnji panj, propeo na nožice i
kukurikom pozvao ostale pernate sužitelje ovog komada plaže da dođu i
počaste se.
Pred
nama je snolik prizor vode. Hodamo kroz početni plićak, i počinju da
nas prate jata žuto-crnih ribica, koje posle prvog dana i ne izgledaju
više toliko egzotično, kad shvatite da su ovde jednostavno „obične“
ribice. Među njima se nađe i pokoje tirkizno-bordo-braon stvorenje. Žele
da se druže – dok hodamo, idu oko nas, ako stanemo, one najsmelije
pokušavaju da nas gricnu. Otplivao sam 10-ak metara da vidim da li će i
dalje ići za mnom – i eto ih nakon nekoliko sekundi. Zagnjurite glavu i
prepustite se bojama oko vas. Nema šta da vas ometa u tome, nema okolnih
zvukova zbog kojih biste inače morali da zaronite kako biste ih
eliminisali i čuli zvuke dubina mora.
Plaža se inače zove Loh Moo Dee. Nakon nekoliko sati, preko
brdašca smo kroz manje turističko naselje došli do jedne od popularnijih
i najdužih plaža na ostrvu, Long Beach-a, a odatle potom polako kroz
šumu natrag do gradića i smeštaja (nekih još sat vremena šetnje). Osećaj
ovakvog istraživanja i kretanja po ostrvu jednako je lep onom koji ste
imali nakon dugog dečijeg dana igranja napolju sa drugarima, kad je sve
novo, neistraženo i zanimljivo. Usred smo ostrva kojim vlada masovni
turizam, ali od njega nije teško skloniti se. Najneverovatniji delovi Pi
Pija zahtevaju samo malo truda i otkrivanja.
Veče u gradiću. Pomenute uličice oivičene restoranima blizu obale
nude dašak civilizacije onima (ima li ih?) kojima to nedostaje. Ponuda
je toliko široka da smo naišli i na nekoliko vrsta kavurme (!) na meniju
jednog restorana koji sebe naziva mediteranskim. No, kad smo već u
zemlji sa hranom koja najviše prija telu i duhu na svetu, razne vrste
karija svako veče ne mogu nikako da dosade. Čak i kad pomisliš da će
tako biti.
U
povratku kući, srećemo lokalne momke koji pod svetlom bandera sa doka
pecaju ribu „na laks“ (držeći najlon u ruci), kao i njihovi vršnjaci u
Crnoj Gori ili već bilo kom drugom delu planete.
Put preko brda nas je ponukao da se i sutra zaputimo tim pravcem, ali
ka plaži na drugom kraju ostrva. To je značilo i da opet platimo „ulaz“
u prirodu. Krenuli smo užim puteljkom, prateći poneku drvenu tablu koja
pokazuje da kroz gustiš šume, u delu u kom se put gubi, postoji
mogućnost da na kraju izbijemo na Phak Nam uvalicu i plažu.
Samopouzdanje stečeno pohodom od dan ranije polako je počelo da se osipa
kako je spust postao uži, strmiji, a komarci i slična stvorenja su
počela da se zanimaju za naše gole noge i druge delove tela. Spust je
postao takav da bi mu dobro došle planinarske patike, a ne japanke koje
su usled uzbuđenja i znojenja nogu počele da postaju klizavo tle, koje
će ti pre pomoći da se strmekneš, no da se održiš na nogama. Pritom smo
oboje „okićeni“ kao jelke, torbama i drangulijama za plažu… Glupi
turisti, pomislili kako mogu da budu avant-turisti.
Srećemo
jedan skandinavski par koji se vraća uzbrdo. Ne deluju srećno, uopšte.
Potpuno su mokri, žele da se vrate i odu na neku drugu plažu… ali kažu
da ima još malo do mora. Mirna u jednom trenutku proklizava i pada, ali
se brzo uspravila. Malo nezgodniji pad i zaista možete da se surduknete
tako da to uopšte nije bezopasno. Manično se prskamo sprejem protiv
bubica. Skidam konačno japanke i mnogo bolje i stabilnije se osećam na
svojim fenomenalno ravnim tabanima, čija površina konačno dobija svoju
svrhu. Toliko sam uzbuđen da bilo kakve kamenčiće i nešto što može da
nažulja ne osećam. Ubrzo se pojavljuje nešto što liči na improvizovane
stepenice i izbijamo na plažu.
Na ovo parče peska ljudi skoro isključivo dolaze čamcima ili
turističkim brodićima. Tu je jedna grupa mladih Francuza, nekoliko
Kineza i mi. I poneki majmun. U pozadini plaže je gigantski, prazan
restoran. Skoro kao kantina, velik i napušten kao oni iz hotela na
jugoslovenskoj obali. Sugeriše da su tu nekad bile, ili možda i dalje
dolaze, i veće grupe ljudi. Voda je naravno predivna, a u daljini pogled
seže ka Bamboo ostrvu.
Shvatamo da uskoro treba krenuti i polako natrag, jer nas čeka dug
put. Međutim, ne ide nam se natrag kroz šumu. Pokušavamo da vidimo koje
su druge opcije. Lokalac čamdžija se pojavljuje svakih sat-dva. Dočekali
smo ga, ali je tražio sumanuto puno novca za u suštini kratku vožnju do
Long Beach-a, sa kog bismo mogli kopnom da se vratimo u kolibicu za sat
vremena. U međuvremenu, voda se tokom popodneva povukla i izgleda da
možemo i preko vlažnog kamenja da peške stignemo do te plaže. Nismo
sigurni u to, ali krećemo sa grupom studenata iz Francuske. Uspevamo –
taj dan je na kraju podrazumevao dosta hodanja, neizvesnosti u
istraživanju raja ostrva. Što smo tražili, to smo i dobili (i bilo je
predivno na kraju).
Jednog
od poslednjih dana, odlučili smo se za luksuzniju varijantu – da
unajmimo čamdžiju i vidimo obližnje ostrvce Ko Pi Pi Le, dom jedne od
najpoznatijih plažica na svetu, Maja plaže, koja je od nedavno zatvorena
za posete turista, zbog narušavanja njene flore i faune. Plaža i njena
okolina su prelepi. Osećaš se žalosno, a istovremeno ti je drago što
možeš da joj se diviš samo sa razdaljine. Iskočili smo u tamno tirkizni
kristalni tečni svet u zalivu. Čamdžija je nehajno bacio malo hleba oko
nas, kako bi privukao ribice, ali nam i napomenuo da ovde ima „bejbi
šarks“. Mislili smo kako samo želi da nam ronjenje i kupanje učini još
malo uzbudljivijim. Međutim, prevarili smo se.
Usred jata raznobojnih lepotica, primetimo i po koju osamljenu
duguljastu ribu dugačkog nosa, oblika poput kuhinjskog noža. Lunja sama,
kao da je ignorisana od društva zbog svog specifičnog izgleda. Deluje
nemoguće ispratiti je. A onda najednom susretnemo neke veće, oblikom
više poznate komade. Da, „male“ ajkule od po metar-dva dužine, koje
mirno krstare blizu dna. Samo smo lagano krenuli natrag ka čamcu… kao
ok, ali ipak ćemo mi na sigurno.
Međutim,
istinski neverovatno mesto nas je čekalo sa druge strane Maja zaliva.
Ulaz u Pile lagunu je uzan, a potom iza ćoška ugledate ogromni bazen
mlečno bele boje, okružen gigantskim hridima obraslim šumom, sa početka
priče. Imali smo neviđenu sreću da ljudi i čamaca skoro da nije ni bilo.
Ova laguna je jedno od najneverovatnijih mesta na svetu na kojem smo
bili. Vreme zastane. I sve ostalo. Mir, u tom trenutku bar momenat i
izgled netaknutosti, voda kao blago zamućena bela u plićim delovima, a
tirkizna u dubljim, ježevi sa crno-belim bodljama (!), na koje motrite
da vam ne taknu stomak dok plivate. Vreme u raju je ograničeno. Nakon
pola sata smo morali da krenemo natrag.
Nakon nekoliko dana na Ko Pi Piju, ukrcavamo se u brod ka znatno manjem, laid-back ostrvu na sat vremena vožnje preko puta, Ko Lanti.
Bangkok, kraj januara. Vreva i vrelina u okolini Kaosan rouda,
glavnog korza za bekpekere u potrazi za hranom, suvenirima i zabavom
koja im je dovoljno bliska, a opet egzotična i nova. Majici otežalih od
vlage, osećamo lakoću jer smo oslobođeni bilo kakvih obaveza, otvoreni
za istraživanje. U Tajlandu smo bili pre osam godina i prizori su nam
poznati, ali su vidljive i promene. Turistička infrastruktura je još
besprekornija, cene su malo više, a i ekonomski standard. Nekad je bilo
teško kupiti hleb (jer se skoro ne upotrebljava u ovom delu sveta), sada
se može naići i na pokoju pekaru (otprilike koliko i na vegetarijanska
mesta u Beogradu). Sleteli smo mrtvi umorni i dogovorili se da prošetamo
sat-dva i odemo na spavanje. No, kako već biva, zbivanja na Kaosan
roudu i okolini su nam čula držala budnim mnogo duže i na kraju smo
uspeli da prepešačimo bar 15 kilometara, ako je verovati softveru na
telefonima. Zahvaljujući umoru smo lako i zaspali. Inače bismo,
nenaviknuti na vlagu, noćnih 30+ stepeni i zvuke motora pod prozorom,
verovatno noć proveli budni, u znoju.
Smeštaj nam je na jednom od brojnih kanala na kojim je košnica
megalopolisa izgrađena. Iako voda ne deluje privlačno, prija doručkovati
na terasi iznad nje. Sa obe strane obale je čitava kanal-varoš kućica i
niskih zgrada, naselje-mikrosvet za sebe, posebno kad je reč o načinu
života. Preko puta nas, žena nekakvom hvataljkom skida mango sa drveta,
pored kog se na žici suši veš. Malo dalje uz kanal, čovek se kupa u
prljavoj vodi. Posle smo shvatili da zapravo razapinje mrežu za ribe.
Ljudi
žive od onog što im je pred i u kućama, koje su skoro sve istovremeno i
trgovine ili zanatske radnje. Tako dok kupujete vodu ili voće u
prodavnici koja je ujedno i nečiji dom, imate prozor u prizore života u
kraju Na Banglampo. Starac vam pakuje ono što ste kupili, u pozadini
njegova unuka puzi po podu, ćerka gleda televizor. Ne koristimo nikakve
mape ili vodiče, već šetamo uz vodu i uživamo u gvirenju u živote ljudi,
u njihove jutarnje rituale u i ispred kuće. S druge strane kanala,
stariji par sedi za stolom i upija jutro uz neko voće, do njih je na
mušemi sitno iseckano meso koje se suši na suncu. Iscepkano je na, za
evropske i balkanske standarde, veoma tanušne zalogaje. Uz vodu je i
mini hram, i kafana u kojoj dobrim delom sede i lokalci, što nije čest
slučaj u srcu grada koji je centar za dalje otkrivanje ovog dela planete
(i već nekoliko godina najposećeniji grad na svetu).
Izbijamo pravo na jedan od više od 400 bankoških vatova. Spas od sunca i vrućine tražimo u hladovini hrama. Na njegovim zidovima je opisan razvoj budističkog monaha, od sotapane, koji je oslobođen od sumnje u Budu i vezanosti za rituale, do arahanta,
potpuno probuđene osobe, oslobođene senzualnih želja, loše volje,
taštine, nemira, neznanja, želje za materijalnim i nematerijalnim
preporodom. Prolazimo pored redova statua Bude. Svaka ima drugačiji,
veoma verno prikazan, smireni izraz lica. Imaš utisak da si u društvu
nekih smirenih ljudi, pa tako i deluju na tebe.
Pod drvetom u dvorištu hrama je kafić u kom sede veoma mladi monasi,
zagrnuti zagasito narandžastim komadima odeće i rade ono što rade
milioni njihovih vršnjaka iz ostatka sveta – piju neku vrstu kafenog
napitka iz papirne čaše i gledaju u svoje smartfone. Pomislio sam kako
je to zanimljiv prizor za fotografisanje, ali nije bio baš trenutak da
izvadim aparat. Kasnije sam saznao da u Tajlandu roditelji šalju decu „u
monahe“ bar na nekoliko meseci (poput odlaska u vojsku), između ostalog
zato što i kasnije imaju neke pogodnosti u društvu, te to što ovi momci
nose uniformu monaha ne mora da znači da su prosvećeni mistici
oslobođeni zavisnosti od društvenih mreža.
Lutamo
dalje i nailazimo na Vat Saket, „hram Zlatne planine“, smešten na vrhu
šumovitog brda dekorisanog cvećem i statuama životinja. Brdo je delo
ljudskih ruku, a hram je izgrađen u doba Ajutaje (14-17. vek). Put ka
vrhu vodi pored gigantskih gongova. Nisam mogao da propustim da udarim u
skoro svaki od izvora dečijeg oduševljenja. Umesto očekivanog plehanog
zvuka, čuo se najdublji mogući bas. Fascinantno. U hramu postoje
ormarići sa napisanim nazivima dana na sebi. Ne znam čemu tačno služe,
možda se u njima čuvaju stvari vernika, ili nešto što je potrebno za
molitvu? Gugl mi nije dao odgovor.
Odlazimo u Kinesku četvrt, u kojoj se haos multiplikuje – provlačimo
se između tezgi sa hranom i tezgi sa hranom pretvorenih u restorane
(dodavanjem jedne ringle i dva stola i stolice, za kojim se nekako
smeste čitave porodice). Prljavština, zagađenost, uzan prostor i ostalo
što bi moglo zasmetati nekom na zapadnoj hemisferi ovde nije važno –
hrana je ukusna, jeftina i najčešće, dosta zdravija od one u zemlji iz
koje dolazite.
Kroz prolaz levo ulazimo u kineski hram, prepun ljudi. Kineski
novogodišnji praznici su u toku, počinje godina svinje, pa je dekorisan
slatkim crtežima prasića, ali i pomalo zastrašujućim statuama bude.
Posetioci nemaju izraze lica ljudih obuzetih mislima ili verskim
obredima, već više deluje kao da su u poseti vikend-okupljanju
sunarodnika – fotografišu se, poslužuju hranom i pićem. Iza sledećeg
ćoška je velika prodavnica ploča, kaseta i starih audio uređaja.
Pomislio sam kako je to neko zanimljivo retro-hipstersko mesto, ali su
me uskoro opovrgle još dve-tri slične radnje. Ploče i kasete su se negde
vratile, a odavde izgleda nisu ni odlazile.
Iz
haosa Čajnatauna u potrazi za rekom i zelenilom ulazimo u Malu Indiju,
mikro naselje oko indijske pijace i izbijamo na Čao Praju, najveću reku u
zemlji, masu zaprljane vode koja vijuga kroz Bangkok, vodeći brojne
građane i turiste kroz razne krajeve grada. Na reci je izuzetno gust
saobraćaj brodova koji pripadaju javnom prevozu, a koji vas za nekoliko
novčića može veoma brzo prebaciti na potpuno drugi kraj grada.
Vožnja uvek donosi nešto novo, bilo da je to susret sa raznolikim
ljudima iz svih klasa, krajeva grada, zemlje i sveta u gunguli na brodu,
ili uvid u sve što se kreće ogromnom arterijom metropole, kao i u
raznolike krajeve i građevine na njenim obalama – od novog, luksuznog
šoping mola, do rivalskih hramova koji se gledaju sa obe strane reke.
Bogatstvo doživljaja, uz malo potrošenog novca, a i brzo stignete gde
ste naumili.
Izbili
smo u deo grada uokviren visokim zgradama, kroz koji vodi put ka
velikom Lumpino parku, ’Central parku’ Bangkoka. Na ulici skoro da nema
dece – tih dana su bila oslobođena škole zbog lošeg kvaliteta vazduha, o
kom je izvestio dobar deo svetskih medija. Kad smo pogledali nivoe u
aplikacijama koje prikazuju kvalitet vazduha u gradovima širom sveta,
nije bilo mnogo razlike između Bangkoka i Beograda.
U Bangkoku nema mnogo zelenila, a ni mira na ulicama, što ne znači da
na njima ne možete naći ili očuvati lični mir. Iako se oko vas stalno
nešto kreće sa svih strana, zaokuplja vam čula, provlačite se kroz uzane
prostore – nemate utisak da vas iko ugrožava. Ne primećujete nervozu i
bahatost na ulicama, neprimerenu buku, pa ni očaj u držanju ili izrazu
lica ljudi. Iako se saobraćaj odvija kao da u njemu ne postoje gotovo
nikakva pravila, ipak deluje bezbednije preći ulicu ovde no u Srbiji –
niko ne vozi divljački i uvek će vas propustiti da prođete.
Ipak, prijao je odlazak u park. Po strukturi i krajolicima, Lumpino
podseća pomalo na njujorški Central park, s tim što iz ovdašnjih jezera
izlaze i po obali komotno šetkaju komodo zmajevi. Ne morate im baš
prilaziti veoma blizu, možete ih dobro videti i fotkati i sa razdaljine.
U
okolini parka slavi se moderan svet – gigantski šoping molovi iz kojih
izlazite na stanice skaj trejna, kojim za daleko više novca no brodovima
možete da se krećete po gradu. Svaka druga osoba nosi masku protiv
zagađenja. Dijapazon modela je širok – neke su zgodno uklopljene sa
drugim delovima odeće i asesoarima, neke su skuplje i imaju bolje
filtere (modeli za rudare, koje smo posle videli u prodavnici). U gužvi
metroa okruženi ste okicama koje vire iznad maski i pomno prate šta se
zbiva na telefonima.
Uveče, u kraju
Banglampo pokušavamo da nađemo mesto u kafiću u kom se svira džez, ali
su hip lokalci i pokoji turista zauzeli sve stolice. Odlazimo u susedni
hipsterski lokal na domaće kraft pivo. Gazda kafane deluje kao opasni
metalac, koji bi po imidžu i i izgledu lako mogao da prođe kasting za
neki Rodrigezov film. Sa ponosom nam pokazuje disk svog bivšeg benda,
ali se ne usuđuje da nam pusti da ga čujemo, iako je osim nas bila još
samo jedna gošća u kafani.
Ako bi Bangkok bio radio, na njemu biste mogli da čujete dosta
modernih, preproduciranih hitova i bitova, koji su vam sigurno odnegde
poznati; 15 odsto galopirajućeg metala; džeza u tragovima, koliko i hip
hopa na lokalnom jeziku. Preovladavala bi umirujuća tradicionalna muzika
ovih krajeva, ili nešto poput Mesiv ateka. Ostalo bi mesta da radio
talase popunite i onim što vi čujete.
Osim retkih parkova, potpuni mir u Bangkoku možete naći i u hramovima
i muzejima. Pošto nam je ulaz u glavnu turističku atrakciju, Grand
Palace, bio skup, odlučili smo se za Narodni muzej i Vat Po hram. Muzej
je vredan posete jer daje uvid u bližu i dalju istoriju Tajlanda i
Indokine. Osim statue ležećeg Bude dugačke skoro 50 metara, koja
simbolizuje ulazak Bude u nirvanu, Vat po je magično lep – unutar hrama i
u njegovim baštama možete se izgubiti i provesti bar pola dana.
Tri dana vreline i vlage su bili dovoljni – bilo nam je potrebno more. Spremamo se za let za Krabi i odlazak na jedno od izvikanih, ali i dalje prelepih ostrva, Ko Pi Pi.
