Muskat je samo kapija ove zemlje. Kako se iz prestonice krećemo ka zaleđu, zalazimo dublje u njeno srce, pravimo prvi potpuni ugriz i još jače počinjemo da osećamo njen ukus. Planine postaju masivnije i surovije, zemlja još suvlja, a bele, skladne kuće bisernije i belje, narušavajući svojom pravilnom formom razbarušeni pejzaž.
Nizva je najveći grad u unutrašnjosti severnog Omana. Zemljano utvrđenje u njegovom središtu sagrađeno je pre oko 400 godina na temeljima koji potiču iz 12. veka, kao admistrativni centar imama. Pod tvrđavom teče potok, a ispostaviće se, i ispred nje, nakon kiša ili kada voda nabuja sa okolnih planina. Naime, ispred tvrđave je plato za parking veličine fudbalskog terena, što deluje čudno – nije baš da ovde dolaze desetine turističkih autobusa svakodnevno. Dan kasnije smo shvatili zašto je plato tako velik, kada je postao prekriven vodom, koja je nekad toliko obilna da parking pretvara u rečno korito.
Iznenadne poplave su česte u Omanu, naročito u zimskoj sezoni, kao posledica pljuskova, ciklona ili slivanja vode sa vrhova. Zato su sve doline koje mogu brzo biti ispunjene vodom na putevima dobro obeležene, a odvodi pažljivo uređeni. Iako se dešava da ’flash floods’ unište imovinu ili odnesu ljudske živote, ukroćena voda je u pustinjskim predelima dragocena.
Oman je poznat po svojim vadijima (wadi), dolinama ili suvim rečnim koritima koja se napune vodom tokom kišne sezone ili iz planinskih izvora, i pretvaraju u oaze života – za ljude, sve druge životinje, kao i biljke. Prizori prirodnih bazena kristalno čiste vode oivičene palmama usred kršovitih planina i kanjona privlače i mnogobrojne turiste. Ovoj digresiji ću se vratiti nešto kasnije.
Smešteni smo u predivnom kutku zemljane zgrade usred tvrđave Nizva. Nasmejani domaćini nas dočekuju urmama koje se umaču u tahini i čajem. Ukusna, hranljiva i okrepljujuća dobrodošlica. U lavirinte zemljanih kasaba smo se zaljubili u Maroku i Nizva je novi susret (iako hiljadama kilometara daleko). Glad za istraživanjem i upijanjem svakog ćoška i kućnog detalja, ljudi i njihovih interakcija, može da drži budnim do jutra. Nizva ima nekoliko uređenih sukova (pijaca-lavirint) u kojim se prodaju lokalni proizvodi, pa tako postoji suk sa urmama, suk sa voćem, povrćem i slatkišima, suk sa grnčarijom, začinima i rukotvorinama, a i poseban deo gde ljudi petkom prodaju i razmenjuju koze.
Završili smo na večeri u uličnoj prčvarnici, među 20-ak italijanskih planinara koji su nam ljubazno ponudili mesto za svojim plastičnim stolom. Spremaju se za uspon na Džebel Šams, najviši vrh Omana (oko 3000m), koji je ponekad prekriven snegom. Preukusno sočivo, riža, povrće i ceđeni sokovi za manje od 1000 dinara za nas dvoje – cene su osetno manje, kako se odmaknete od prestonice.
Izgubili smo se u urma-suku među 10 vrsta ove voćke, različite mekoće i slatkoće. Ulja od svih biljaka koje možete da zamislite ili pak ne, kao melem za verovatno sve što možete da zamislite, takođe. Ljubazne deke, vlasnici radnji i njihovi unuci koji pomno, zainteresovano prate za koje se to lokalne proizvode zanimaju Evropljani.
Naše gladne oči i srca bi sve nepoznate ili manje poznate mirise i ukuse da upiju. Zaspali smo, prijatno umorni od toga.
U PLANINSKOJ AULI I OAZI
„Huseine, jagodice moja! Kako si nam se proveo za Novu godinu?“, razbudio nas je umiljeni glas gospođe koja telefonom verovatno priča sa detetom, iz sobe do nas u osam ujutru. Super je čuti poznat jezik u kutku koji deluje tako udaljeno od naših krajeva.
Zaputili smo se ka Misfatu al Abrijinu, planinskoj varoši na oko 1000 metara nadmorske visine. Omanska sela opstaju i živa su, usred pustinje i krševitih planina. Misfat (ostatak naziva je po plemenu Al Abri koje ovde živi) je odličan primer za to – na padinama planina i u kotlini, spretnim i stalnim navodnjavanjem putem tradicionalnog falaj sistema isklesanog u stenama, nastala je oaza od koje živi celo selo, u kojoj rastu palme banana i urmi, ali i nar, mango, papaje i razni citrusi. Iznad njih, seljani žive u starim kućama od blata. Osim poljoprivrede i stalnog bavljenja ovim terasama palmi i voća, neki od njih zarađuju i od turizma, nudeći smeštaj ili planinarske ture po obližnjim vrhovima.
Sreli smo nekoliko ljudi u radovima, tokom našeg spuštanja kroz navodnjenu džunglu palmi sve do krševitog dna kotline, koje se u određenim periodima godine puni vodom. Iznad nas, ivice planina gube se u oblacima. Elementi – zemljane kućice i nabujalo zelenilo kao nezvan gost na podlozi od stenovitih planina čine nestvaran prizor. Upoznajemo momka koji nas upućuje da ne propustimo selo Al Hamra, u podnožju planine. Kaže da je među mnogim zemljanim kućama jedna uređena kao „muzej života u Omanu“ i da je vredi posetiti.
U Al Hamri nas u lutanju selom zaustavlja lokalac i nudi nam da pratimo njegova kola kako bismo došli do kuće koju tražimo. Nakon što nas je do nje doveo, rekao je da u obližnjoj nudi smeštaj, pa nas je, između ostalog, zato dopratio. Fer i ljudsko pojašnjenje ove dobrodošlice.
Al Hamra deluje kao zemljani ghost town, ostavljen pre nekoliko decenija. U svemu tome je zanimljivo što u pojedinim kućama zapravo neko živi, a iznenade i pokoja prodavnica i frizerski salon. „Muzej“ je kuća preuređena tako da turistima predoči kako izgleda ili je izgledao lokalni život. I ovako turistička iskustva su sasvim dobra u kraju u kojem ih inače baš i nema, za upoznavanje sa ljudima i njihovim običajima. Od seoskih baka i vodiča smo saznali kako nastaju ulja, parfemi, hleb, kreme za kožu.
Pri povratku u Nizvu, zastali smo u restoranu pored puta. Lokal vode ljudi koji su u Oman stigli bežeći od rata u susednom Jemenu. Nose kapice u bojama jemenske zastave i kao da su sitniji i nešto svetlije puti od Omanaca. Sporazumeli smo se sa jednim od njih koji zna nešto engleskog i probali nešto što liči na picu (kao regularna, samo sa testom koje je slatkasto – nije loše uopšte) i saudijski topli sendvič (sa povrćem, kačkavaljom, ali i narom). Ne toliko zdrava večera, ali je vredelo saznati čime ljudi utoljavaju glad, kad je u Jemenu mirno.
PUT NA ISTOK
Sutradan ujutru se opraštamo sa Nizvom i krećemo put Sura, ribarskog grada i luke na istočnoj obali, iz kog možete da maštate šta li rade preko okeana, u Iranu, Pakistanu ili Indiji. Put vijuga nekoliko stotina kilometara kroz mesta na obodu pustinje. Surove tamne stenovite gromade, poneka kamila koja žvaće žbun ili prepreči put, ne obazirući se na retki saobraćaj, i mi. Kratka pauza za osveženje u gradu Ibra, još jednom vekovnom središtu trgovačkih puteva, a zatim pravac Vadi Bani Halid. Sa jedne strane puta su dine, sa druge suva zemlja prošarana žbunjem.
Ovaj vadi sačinjen je od bazena vode koja izgleda kao najčistije more, oivičene stenama. U njegovoj blizini je omanja varoš, no zajedno su se (jedno drugom) našli usred stenovitog masiva u potpunoj zabiti. U januaru, voda je poput banjske, toplija od spoljašnjih 25 stepeni. Kupači dobijaju i besplatan piling i masažu od proždrljivih ribica, raspoloženih da grickaju ljudsku kožu (iste one čija se ’usluga’ naplaćuje u nekim zemljama).
Nakon predaha u vadiju, nastavljamo kroz kamenite predele, braon Al Hadžar planine sa roze proplancima, obojenim zracima sunca koje zalazi. Prolazimo periferijom Sura i izbijamo na sami ćošak, najistočniju tačku Omana i kapiju omanskog zaliva, mestašce Ras Al Had. Poznato je po nepreglednim plažama i prirodnom rezervatu u blizini, u kojem ugrožene zelene morske kornjače legu jaja.
Gugl mape nas vode van asfalta, na zemljano prostranstvo, koje se ka okeanu pretvara u pesak. Potpuni je mrak, izlazimo iz kola i pokušavamo da pronađemo kućicu koju smo rezervisali. Jedino svetlo je u radnjici u okviru džamije, u kojoj simpatični debeljuškasti momak prodaje kućne potrepštine – skoro svaka veća džamija ima ovakvu prodavnicu, jer je u centru sela. Nije čuo za smeštaj koji tražimo. Nailazimo na jednu od retkih kuća u kojoj je upaljeno svetlo i odlučujemo da uđemo, pa kud puklo. Spolja deluje kao sklepani bunkerčić, a unutra kao da se otvorio portal u hotel sa pet zvezdica. Izgleda da je to naš smeštaj.
Ujutru nas budi huk vetra i grupa dugodlakih kozica koje šetaju plažom. Na putu ka okeanu, srećemo više ovih šarmantnih životinjica nego ljudi. Pejzaž u kojem smo se našli velik je kao 10 fudbalskih terena (stalna poređenja ovog tipa, od tipa koji je bio dva puta na utakmici…). Po njemu je razbacano tek nekoliko kuća, jedna veća i jedna „priručna“ džamija (kućica sa megafonom i istaknutim polumesecom), nekoliko ribarskih koliba i čamaca. Kao da smo sami na svetu, zamrznuti u prostoru i vremenu.
Voda izgleda prelepo, ali su talasi suviše snažni za kupanje. Duž plaže nailazimo na nasukane bodljikave i napuhane ribice – nismo sigurni da li ih je izbacio okean ili ribari iz svojih mreža. Odlazimo do uvale u kojoj se neukrotivi okean pretvorio u baricu, u kojoj je kupanje moguće. Družimo se sa rodama i čapljama. Koliko one nama deluju nesvakidašnje u tom trenutku, mi verovatno još egzotičnije izgledamo lokalcima – iz svakog automobila i kamiona koji prolaze dovikuju nam ’Hau ar juuu?’.
’Centar’ sela podseća na crnu Afriku – trotoara nema, kuće su raštrkane po neravnoj, razbarušenoj zemlji, tu je i poneka radnjica. U jednoj smo kupili namirnice za pripremu gozbe – rižu, pokoji začin i pasulj u konzervi.
Prijalo nam je nekoliko dana u ovoj mirnoj oazi usred ničega. Pakujemo se i krećemo ka Vadiju Šab, udaljenom sat-dva vožnje ka severu.
Prevoze nas čamcem do mesta odakle se kreće na jednočasovni hajk, na putu ka vadiju. Po prvi put smo se našli u pravom kanjonu, obgrljeni stotinama metara visokim stenama. Vadi Šab je popularan i kod lokalaca i među turistima, pa u oazi uklesanoj u planinama srećemo ljude sa raznih strana sveta – od marokanskih momaka, preko indijskih porodica i izgorelih, istetoviranih bekpekera do skandinavskih penzionera.
Šetnja nije u potpunosti lagana, jer je potrebno preći preko nekoliko stena, od kojih su neke klizave, ali uz međusobnu ispomoć, put do laguna je zanimljiv hajk. Dovoljno dug da se srodite sa okolinom i zaboravite na sve ostalo, a ne predugačak.
Na kraju ste nagrađeni kristalno čistom vodom, u tri bazenčića koji se nastavljaju jedan za drugim kroz kanjon. Završavaju se suženjem između stena, taman tolikim da vam glava ostane iznad vode, dok ulazite u pećinu sa vodopadom. Zvuči kao da je neko napravio ovaj ‘akvapark’. Prelep susret sa planetom Zemljom.
Krećemo nazad pre mraka, kako bismo produžili dalje ka Muskatu.
Poslednji dan u Omanu provodimo na plaži Jiti, 30-ak kilometara udaljenoj od centra. Jedini kupači su turisti (jedan par iz Evrope i mi), dok lokalci uživaju piknikujući u hladovinama svojih 4×4 vozila. Zanimljivo je kako džipovi deluju gotovo prirodno, a ne bahato u ovom ambijentu, dok ih ljudi lagano voze po pesku, što običnim kolima verovatno ne bi mogli. Opuštenost i blagost je moguća, podsetili smo se u Omanu.
