U Kazablanci se nismo dugo zadržavali. Takav je grad – velik, haotičan i evropski. Kome to još treba, iz takve sredine smo pobegli, a ova sadrži sve njene karakteristike, samo što je gungula na širokim bulevarima veća no što možete da zamislite. Utekli smo zlim taksistima koji su u 11 (il nas beše 12?) zblanutih turista videli plen za opelješiti i odlučili da peške pronađemo prvi od dva stana u kojim ćemo prespavati. Nisu nam pomogli ni lokalci koji spokojno srču espreso ni mape na telefonu, ali jeste Gugl, pomoću kog smo pronašli piceriju u našoj ulici, a potom i dotičnu ulicu, ha.

Do drugog stana smo otišli taksijem koji je stajao manje od 10 evra, jer je bio uključen taksimetar. Nešto kasnije, ekipa je upala kod tipa koji nije palio taksimetar, i uzeo im bar tri puta više love. Tako stvari stoje u Kazablanci. Tako je i u mnogim drugim krajevima sveta, samo što su ovde ti loši maniri nekako naglašeniji. A to me podseti na Srbiju.

Drugi stan aka naš smeštaj bio je blizu džamije i početka jedine lepote ovog grada – plaže dugačke ceo dan hoda i široke 10 minuta peške, na kojoj kao da je stalno zalazak ili izlazak sunca, jer se u vremenu između ne dešava bogznašta. Tokom dana nema gotovo nikog, a popodne i predveče u oblaku peska i vazduhu koji kao da ključa zbog prelamanja sunčevih zraka vidite siluete u okršaju oko lopte, porodice na pikniku, lokalne momčiće koji izvode salto, bacaju pogled na otkrivena tela retkih Evropljanki.

Plaža počinje nakon džamije Hasan II, najveće u Africi. Kralj ju je navodno sagradio jer je gradu nedostajala znamenitost. Minaret je nešto viši od 200 metara, građevina je i dalje relativno nova, te deluje kao da je od marcipana. Ispred nje je plato veličine fudbalskog igrališta.

Pri planiranju puta u Maroko, Kazablanci je dovoljno posvetiti dan ili dva. Čisto da iskoristite dobar wi fi, okupate se u savremenijoj tuš kabini i spavate na potpuno čistoj posteljini, u slučaju da vam te stvari nedostaju. Ima ih i drugde u Maroku, samo ih ovde ima više.

Baš takav nam je bio smeštaj – čist, moderan, a mavarske detalje su zamenili evropski. Zvuči kao kliše, ali je tako. U kraju ujutru sa svih strana izbija dim iz pekara i miris koji budi apetit. Na obližnjoj pijaci, pored voća i povrća, možete kupiti žive kokoške, u kavezima.

Dečica nose kockaste torbe veće od njih. I dalje mi to deluje čudno, kao da će se u nekom trenutku preturiti. Kao što mi i dalje ponekad izgledaju čudno ljudi koji idu ulicom i pričaju telefonom koristeći hands-free set.

Još jedna napomena – Kazablanka je zbog svoje veličine i jedan od opasnijih gradova. U mračnim sukovima Marakeša u dva ujutru je bezbednije nego na šetalištu pored plaže pune prodavnica u Kazablanci, kažu lokalci. Momak u kiosku nas je posavetovao da uzmemo taksi, umesto da prošetamo desetak minuta do kuće.

Ujutru smo se zaputili ka železničkoj stanici, a odatle u Rabat, prestonicu. Nismo skoro ništa očekivali od Rabata, a nakon 45 minuta vožnje fensi vozom stigli smo u predivan grad, u kome je sve nekako potaman. Nije preveliki, niti mali, takve je veličine da stvara utisak da se može obići za nekoliko dana. Ima evropsko kolonijalno nasleđe, kao i predivnu kazbu, stari grad. Sve je u balansu, što za Maroko nije baš karakteristično. Grad kakav bih preporučio za posetiti bilo kom prijatelju, mami i tati. Niko vas ne vuče za rukav na ulici. Prostrani bulevari sa drvoredima palmi i belim, osunčanim kolonijalnim zgradama. Rue de Yugoslavie je u širem centru, kao i u Marakešu. Stripovi Modesti Blejz mi padaju na pamet. Modesti je bila ovde.

Prolazimo ’beverli hils’ deo sa drvoredima i ulazimo u stari grad, u kom je ogromna tržnica. Lavirint u kom jake boje ćilima i odsjaj posuđa odvlače pažnju, u kom se, naravno, lako izgubiš. U svakoj prodavnici bismo ostali po sat vremena i otkrivali stare fotografije i rukotvorine, ali moramo da projurimo, nažalost. Taj žal je najžaliji na ovakvim putovanjima. Ali, zbog njega znaš i da ćeš se vratiti.

Kad se podigne pogled u tom lavirintu, otkriju se i predivne, stare kućice. Osvežavamo se uz napitak od bambusa. Stabljika se gura u mašinu, a na drugom kraju se pretvara u šejk, kao u crtaću.

Sa tržnice ulazimo u kazbu, kasabu, kako volite. A ovaj deo sa belim-akvamarin ljupkim kućicama brzo opčini. Trči, vidi, obiđi, slikaj, povedi drugog da vidi i onaj tamo ćošak. Liči na Šefšauen. Naša velika grupa se već uhodala, brzo se krećemo i stižemo da upijemo i čuvamo utiske.

Najveći car na svetu ručno pravi valjda najbolju oranžadu na svetu za nas dvanaestoro. Nožićem iz jednog poteza ljušti svaku narandžu, ubacuje je u gvozdenu presu, gura, cedi, sipa i kači duguljastu izrezbarenu koru da visi kao trofej ili ukras na stolu. Sve za nekih 40 dinara po osobi. Častimo ga i produžavamo ka oker delu kasabe, u okviru kog je veliki vidikovac.

Delovi centra, industrijska zona, a dole plaža i tik pored nje groblje. Neverovatna scena – suncobrani, šlaufi, kafići i skoro goli ljudi odmah pored onih potpuno obučenih, koji su došli da obiđu grob najmilijih.

A šta je bilo bolje nakon šetnje po najvećem suncu, nego baciti se u more.

Jurimo nazad na voz za Kazablanku, odakle ujutru idemo ka Marakešu.

Galerija, tu pred vama:

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Put ka Tarudantu nagoveštava početak pustinje. Suvoća zemlje i jedne je dine biljke koja na njoj uspeva (argan) kao da se oseti u nozdrvama. Srećemo stado koza. Nestvaran prizor desetine mrkih životinjica koje su visoko u krošnjama argana u potrazi za hranom. Neke su okružile podnožja drveća, kao da su pored pojila. Čoban nam je odobrio foto-sesiju, koze nisu zamerale takođe.

Tarudant je dugo bio baza iz koje su lokalci napadali Agadir (dok je pomenuti bio pod vlašću Portugalaca). Neki ga zovu mini-Marakešom. Trgovinski je centar u ovom delu zemlje. Na ulazu u grad, dočekuju nas visoke zidine boje zemlje kojom smo putovali, koje su od nje i napravljene pre otprilike pet vekova. Visina valjda znači da dolazimo u veću varoš.

Za razliku od Marakeša, ovde nema toliko turista i njima namenjenih sadržaja. Zanimljivo je osetiti da su lokalci zapravo iznenađeni posetiocima i videti kako žive neometani od gostiju. Kao u većini medina marokanskih gradova, i u Tarudantu su sva čula stalno živa i angažovana, bilo da do vas dopre miris isceđenih narandži, zaprege i motori koji neprestano nailaze i odande odakle misliš da je to nemoguće, ili ritmični zvuci narodne muzike iza ćoška.

Na glavnom trgu grupa momaka u beloj narodnoj nošnji. Plešu, pevaju i tapšu sa nečim što liči na limene verzije kastanjeta u rukama i na nogama. Stotinak ljudi sede i prate priredbu, kao da je koncert ili predstava u pitanju. Ispijaju čaj lagano i aplaudiraju, čitave porodice uparađene u najlepšim haljinama. Sve njih opslužuje jedan jedini konobar. U svečanoj, zelenoj svilenoj haljini, sa izrazom lica dobrice i nosom zbog kog podseća na Iznoguda, migolji se sa tacnom i sve postiže.

Scenu posmatramo sa vrha obližnje kuće, gde smo dobili tažin sa barenim povrćem. Povrće se dugo kuva u kupolastom zemljanom sudu, obično sa mesom (što kod našeg jela nije bio slučaj). Za moj ukus, tažin najčešće kao da nije dovoljno začinjen, iako bi trebalo da sadrži i kumin, i kurkumu, i štošta aromatično. Drugar Mustafa nam pokazuje tehniku sipanja čaja sa visine, kojom nastaje pena karakteristična za lokalne čajeve.

Predveče napuštamo grad. Krećemo ka Tagazutu, odakle ćemo ujutru nastaviti ka Esauiri.

***

Iako na mapi ne izgleda mnogo udaljena, do Esauire (ili Esaure) je potrebno bar nekih pet sati vožnje. Karte za većinu buseva su već rasprodate, te nas je kod jedinog kontejnera u Tagazutu (koji mu dođe kao glavno mesto za sastati se) pokupio lokalni rashodovani, polumračni, “tagazut-trans”. Bio je prepun, tako da smo nas jedanaestoro morali da se raštrkamo kojekude.

Sedeo sam sa Ismailom, mesarom iz Esauire. Prijateljski nastrojen, krupan momak, pričamo na francusko-engleskom. Voli Esauiru, a voleo bi i da dođe u Evropu, u kojoj nikad nije bio. Ne podnosi marokanskog kralja i nema simpatije prema lokalnim političarima. Nisam imao dužeg kontakta sa lokalcima i bilo mi je zanimljivo da prvi put čujem mišljenje o čoveku čija slika je na svakom dirhamu (da, na svim apoenima), na svakoj pumpi u pustinji.

Put vijuga uz Atlantik i magične, napuštene predele peščanih dina i okeana, obasjanih zalazećim suncem. Na pauzi kupujemo neko gazirano piće sa ukusom kokosa i ananasa koje nas oduševljava. Ponadali smo se da smo otkrili neki lokalni izum, ali nas je sićušni, poznati logo opovrgao. Rančevi su nam puni preukusnog avokada kupljenog u Tarudantu za otprilike 20 dindži komad. Mislim da bez njega nije mogao da prođe nijedan doručak u Maroku.

Nakon smeštaja u skoro napuštenim brdima, u Esauiri nas je dočekala trospratnica u centru starog grada, cela samo za nas.

Esauira lako prirasta srcu. Bajkoviti, beli ne-tako-stari grad kao fatamorgana stoji na poluostrvcetu, sa svih strana izložen jakim vetrovima sa pučine. Nastao je negde u 19. veku, nakon što je sultan pozvao arhitektu odgovornog za izgled jezgra Marseja da konstruiše srce Esauire. Iako na ne tako velikoj površini, medina sadrži za marokanske pojmove široke ulice, oivičene belim zgradama i između njih mrežu stotine sukova u kojim su domovi lokalaca. Iz ovih polumračnih lavirinata povremeno istrče deca sa loptom, odajući onima koji su tek stigli da među vijugavim hodnicima ne vreba drekavac i sl, već sve vrvi od života.

Kuća u kojoj smo se obreli je bila toliko nov doživljaj za nas da smo je jedno dva sata razgledali, pretraživali prostorije, divili se detaljima. Kao i većina ovdašnjih građevina, nema krov i odozgo izgleda kao pravougaonik sa rupom u sredini, kroz koju svetlost ulazi i dopire sve do suterena. Smestili smo se i dovikivali jedni druge sa terasa svake od soba. Nameštaj je jako star, očuvan, na mestima ukusno oslikan. Sa poslednjeg sprata, pogled doseže do horizonta Atlantika, preko isprepletanih prljavo belih vrhova zgrada, na kojim mestimično rastu satelitske antene, kavezi sa golubovima (koji će kasnije okončati kao lokalni specijalitet, slatka pastilja sa golubjim mesom). Prostrti ćilimi i veš jedini odstupaju od sivo-belo-plavog kolorita. „Krov“ naše zgrade, kao stvoren za kafu i vino, ujutru i uveče.

Širina sukova u Esauiri čini da šetnja kroz medinu bude manje haotična nego u većini drugih gradova. Da li zbog arhitekture ili količine turista, u Esauiri se oseća dašak Evrope. U sukovima su beskrajni redovi radnjica sa lokalnim specijalitetima od testa, kvalitetnom lokalnom odećom, knjigama, začinima. Svaka radnjica kao svet za otkriti, maltene. Iz medine se izlazi pravo na dugačku, široku plažu i novi, kolonijalni deo grada, koji može da liči i na neko veće mesto u Crnoj Gori.

Zbog jakog vetra, Esauira je dobro poznata ljubiteljima surfa širom sveta, kao jedno od najboljih i ujedno jeftinih mesta za surfovanje. Vetrovi i morske struje utiču na more, koje vrlo brzo (p)ostaje ledeno i dobija mutnu, rečnu boju. Imali smo sreće, bilo je moguće kupati se. Plaža je prepuna ljudi, prodavaca „srećnih kolačića“ (od kojih nam fakat nije bilo ništa), prodavaca krofni (sa korpom krofni na glavi, African style).

Nažalost, nismo dovoljno dugo ostali u Esauiri. Imam utisak da bih u ovom gradu mogao ostati mnogo duže. Imali smo 12 dana na raspolaganju, i 11 gradova koje smo isplanirali da obiđemo.

Ujutru smo produžili ka Kazablanci.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

„Vidi se iz aviona“, govorili smo za nešto što je očigledno, negde u doba dok smo se još igrali žmurke.

A iz aviona se videlo da dolazimo u zemlju u kojoj nije samo topografija različita od dobro nam poznate. Susret sa, za većinu nas novom kulturom, mogao se predosetiti i na nekoliko hiljada metara visine.

Ogoljene planine su braon-sivkaste boje. Ne odaje teksturu, nije odmah jasno da li je to što vidimo kamen, zemlja ili neki materijal za koji ne znamo. Na obroncima su razbacane kuće, boje tla na kom se nalaze. U stvari, izgledale su kao da su iz njega izrasle, kao nekakva prirodna tvorevina koja je poprimila oblik staništa.

Činjenica jeste da su napravljene baš od zemlje na kojoj su, a tek ćemo saznati da je tako u celoj zemlji. Neko od putnika je procedio „ko li ovde živi…“. Odgovor je stigao nešto kasnije.

Nakon više od 20 sati puta, čekanja na terminalu u Budimpešti i kroasana od pet evra u industrijskom gradiću-susedu Brisela, umorni i time podložniji „kulturnom iznenađenju“ dolaska u Maroko, nismo bili ni svesni realnosti. Bila je svedena na iščekivanje tuša, sigurnosti i odmora.

U smeštaj smo stigli nakon jednočasovnog intro filma o Maroku, gledanog iz udobnosti “dačije”. Od aerodroma u Agadiru do Tagazuta, sela koje će nam biti baza za dalje istraživanje, vozio nas je vlasnik rent-a-car agencije Mohamed, glavom i bradom (i dišdašom). Probijali smo se kroz nalete prašine i gungule ljudi, tik uz tezge sa bodljikavom smokvom (figue de barbarie, plod kaktusa), školskim priborom, komadima mesa i voćem čije su boje dodatno oživljavale peščano-zemljani krajolik. Za nama se okreću ljudi, koji se od prašine brane umotavanjem u haljinei marame.

Mnogima od nas je u tom trenutku jedina poznata stvar, u nelagodi “kulturnog iznenađenja” u kojoj nam je skoro sve novo, bila činjenica da je septembar, da deca kreću u školu, te sa roditeljima kupuju sveske, lenjire i velike kockaste torbe.

„Ako noću neko pokuca na vrata, ne otvarajte. Popnite se na krov i pričajte odozgo sa tom osobom. To se verovatno neće desiti, ali da znate, za svaki slučaj“, rekao je L, Mohamedov kolega i naš vodič, nakon što nas je kroz potpuni mrak brda iznad Tagazuta dovezao do kuće i predao nam očigledno ručno izrađeni ključ smeštaja za nas jedanaestoro. Komad gvožđa dovoljno je velik da potaman stane u futrolu, tik uz napravu iz hiljadu godina dalje budućnosti (foto-aparat), ili da se njim npr. možemo odbraniti od stranca koji bi provalio u kuću.

Kućica u kojoj smo se zatekli je tipičan berberski dom od naboja, okrečen u divne nijanse plave i bele, koje prizivaju miris mora, samo ih te večeri nismo videli. Vrata od soba su nešto viša od jednog metra i izgledaju kao ulazi u obore, u kojim je plafon bar duplo viši (ili samo tako izgleda). U čvoru baldahina svezanog iznad našeg kreveta zatekli smo mali prirodnjački muzej lokalnih insekata, koji su tu skončali. U polumraku se nazire da je kuća lepa, ali deluje napušteno, kao da su poslednji gosti bili tu pre nekoliko meseci. Iz vizure naše situacije, izgledala je kao mesto zločina.

U knjizi koju smo zatekli pored kreveta nalazimo smotan džoint. Tu je i gomila surferskog štiva, magazina, tu su daske, odelo za surf, odmah do krznene torbe i berberske haljine sa kukuljicom.

Tagazut je poznat kao odredište surfera koji uzbuđenje slično surfanju traže i van vode. Naravno, tu su i jeftin smeštaj i druge pogodnosti. Popularnim ga je učinila hipi ekipa, koja je ‘60-tih godina prošlog veka (svetu) otkrila ove krajeve.

Realnost nam je još nudila:

1. tuš na koji čeka nas 11, u kupatilu koje podseća na mini hamam, a za toplu vodu je potrebno uključiti neku veliku mašinu u dvorištu,
2. odmor u posteljini sa peskom surfera, na koju otpadaju komadi trske sa plafona,
3. sigurnost drvenih vrata i velikog gvozdenog ključa, u
4. staroj kući iz koje se preko pet-šest brda ogoljenog krša nazire okean. To za okean smo saznali tek ujutru, kao i još mnogo štošta.

Plafoni u sobama postoje, ali kuća nema krov. Zahvaljujući napuštanju ušuškanosti zapadne civilizacije, neki od nas su zaista bili pomalo uplašeni, pa je tako nekakvo kamenje već bilo nagurano na ulazna vrata, kao dodatna zaštita od upada uljeza (koji, jel, vrebaju u brdima:).

Neki od nas su znali da će prvobitno iznenađenje i strah sigurno ujutru biti zamenjeni lagodnošću, a iznenađenje će dobiti prijatnu notu, kad se probudimo naspavani posle skoro dva dana puta. Ali, velika je razlika između znati i osećati.

– Na Trip Advisor-u je pisalo da ima wi-fi.
– Da, vidiš modem gore, zaboden u dimnjak koji ne funkcioniše?
(Nestvaran prizor modema koji svetluca, i iznad njega zvezdano nebo, zvezdano kakvo može biti samo u brdima)
– Da, da.
– Mogu da odem do sela da ga napunim internetom, pa da vam donesem.
– Ok, ne moraš ga puniti internetom, nije neophodno.

Jutro, Tagazut

Tagazut (Thagazout) je ribarsko-surfersko seoce, kako piše u turističkim vodičima, u blizini Agadira, jednog od retkih marokanskih gradova na Atlantiku u kojem ima velikih „rizort“ hotela i zabavnih sadržaja mahom namenjenih turistima. Smešten je u delu zemlje gde je okean najtopliji i najpitomiji, i sa svojim hotelima i belim, novim zgradama podignutim posle zemljotresa ‘60-tih koji je sravnio grad, čini ne baš tipičan prizor u ovom delu Maroka.

Jutra u brdima su sveža i obavijena maglom, a tako je i u ovim afričkim, blizu okeana. Sa „krova“ su se videli domovi nekolicine komšija, poneko magare i radnik u prolazu. Bilo je toliko hladno da sam pomislio i da nema ništa od kupanja. Pola sata kasnije, krio sam se od sunca koje je osvetlilo pogled na okean. Slamnati šeširi i glave umotane u maramu su nešto što se ovde podrazumeva. Sunca je bilo i pre pojave religije.

Kolima nam je bilo potrebno desetak minuta da se spustimo do sela. Jedna od prvih odrednica bila je Tagarat Ankrim, aka Paradise Valley, dolina u Atlas planinama u koju se slivaju planinske rečice i pretvaraju je u lagunu sa prirodnim bazenima tirkizne vode, oivičenu stenama i šumarcima palmi.

Društvo nam pravi Mustafa, Mohamedov mlađi brat, super snalažljivi, fini momak. U brdima u kojim nema mnogo saobraćajnih znakova i odrednica (ili su samo na arapskom), pomoć je bila više nego dobrodošla.

Prolazimo prašnjave, lunarne predele ogoljenih Atlasa, u kojim najčešće (ili jedino) uspeva argan, endemska vrsta slična bademu. Argan rađa i na više od 50 stepeni i često je jedina hrana lokalnih koza, koje mukice nemaju šta drugo da jedu, te su naučile i da se penju po drveću ne bi li došle do obroka.

Od argana se pravi ulje koje je na ceni zbog blagotvorenog dejsta na kožu i kosu. Tradicionalni proces proizvodnje podrazumeva da plod argana prođe kroz digestivni trakt koze, i tako bude najlakše očišćen od tvrde opne. Zatim se proberu plodovi iz kozjeg izmeta, i ceđenjem nekih 30 kilograma dobija se litar ulja. U Maroku je bar pet puta jeftinije no u Evropi.

Zašli smo u klisuru obraslu palmama. Čudesan spoj predela koji podsećaju na površinu Meseca, šuma palmi i plavo-zelenih laguna među stenama. Bazeni su dubine dva do tri metra, što ne sprečava lokalce, a i turiste, da u njih skaču sa petnaestak metara visokih litica.

Atmosfera je „porodična“, kao na Adi – na steni se krčka ručak u tažinu (kupolasta zemljana posuda karakteristična za ove krajeve), pored nas jedan momak klanja, a njegovi drugari se razmeću u skakanju na glavu u plićak. U nekim delovima, rajska dolina se pretvara u “paradajz dolinu”, zbog ostavljenih otpadaka i ostataka hrane.

Nažalost, nismo imali vremena da zađemo dalje u planine, u potragu za vodopadima. Ručali smo u restoranu-skrovištu u šumi, gde se povrće u tažinu dinsta na vatri i suncu, dok skroz ne smekša. Društvu se najviše dojmio yam, slatki krompir brašnaste strukture. Za stolom pored nas nekoliko studentkinja iz Bruklina i njihov profesor, koji je deo radnog veka proveo u Mostaru.

U marokanskoj rajskoj zabiti upoznati nekog sa druge strane okeana, kome je Mostar poznat koliko i tebi Bruklin, čini se da zbog toga postoje ovakva putovanja.

Omanji centar Tagazuta u večernjim časovima živi u oblaku roštiljskog dima i saobraćajnih isparenja. Autobusi i motori neprestano pronalaze načine da se proguraju kroz gomile ljudi na ulici. Imena restorana svetle, obraćajući se turistima, u nastojanju da im približe osećaj doma („Tenerife“, „West Coast“, itd).

Sutra ujutru smo nakon doručka shvatili da nismo sami u planinskom riadu – u baštici kuće smo otkrili dve veće kornjače. Bili smo spremni za sledeće stanice – Tarudant i Esauiru.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

•