Voz iz Magdaona kreće u 14.40. Treću klasu spavaćih kola unapred su nam online rezervisali drugari iz Indije, inače je to za strance gotovo nemoguća misija (iscrpno upustvo ovde). Kao jedini turisti, privlačimo pažnju na stanici. Otvoreni kupe ispostavlja se kao taman za nas šestoro, a uveče će tek biti bukvalno potaman kad se spuste ležajevi.
Putovanje vozom je nekako najviše po ljudskoj meri, bilo da pričamo o dužini nogu ili činjenici da se putuje mirno, bez trzaja, sa velikim prozorom ka okolnim predelima, pogledima upućenim jedni na druge. Kada neko dođe u goste (uđe u kupe), to je već događaj. Kad se svemu tome doda naramak „Politikinih zabavnika“, okolna crvenica i zelenilo slični onim na Kubi, vodene površine koje presecaju kopno i nisi siguran da li je u pitanju reka, jezero, kanal ili more, društvo u otvorenom kupeu i lokalci u okolini, čovek pomisli da mu na svetu baš ništa više ni ne treba.
U takvom stanju nas zatiču momci u crvenim uniformama, koji su doneli užinu pre večere. Usluga kao u avionu – u crvenim kutijicama brendiranim sa „Meals on wheels“ su sendvič, grickalice i slatkiš, a tu je i čaj, sve na crvenim poslužavnicima. Shvatiš da ti je možda baš to još bilo potrebno. Stočić uz prozor ima i pregradu za flašu vode, a tu je i glossy magazin najveće železnice na svetu. Nije teško biti komforniji od železnice u Srbiji, ali ovo je već bilo nesvakidašnje iskustvo za sve nas, koji smo imali potpuno drugačija očekivanja guglajući „going by train from Goa to Kerala“.
Vozovi možda nisu ganc čisti i novi, ali je sve udobno i funkcionalno. M. je jedan od najvećih fanova „Zabavnika“ koje znam, a podsetih se i zašto sam i ja među njima. U nekih desetak primeraka lista na kom smo odrasli, bilo je sigurno pet-šest tekstova koji imaju veze sa Indijom. Koji sat kasnije, stiže večera, hrana bolja nego u avionu, tu je sve, od supice do slatkiša. Nedugo zatim, dobijamo i sveže opranu posteljinu u papirnim džakovima. Dogovaramo sa kondukterom da nas probudi u pet, jer u Alapužu treba da stignemo oko 5.30 ujutru.
Pet sati. Mnogi od nas su tek oko tri-četiri uspeli da zaspu. Ustajem i vidim kako voz već polagano usporava, dakle uplovljavamo u Alapužu, a skoro cela ekipa i dalje nije isplovila iz sna. Kreće pakovanje u brzini, frka-panika, S. nešto petlja sa stvarčicama na ležaju i pakuje ih, brzo se izvlačim iz svog ležaja da bi oni iznad mene mogli da siđu, komična slika u kojoj svako u bunilu pokušava da se ubrza i snađe. M. iskače sa trećeg sprata, N. kreće da slaže „Zabavnike“, a voz je maltene već pristao. Nas četvoro smo nekako iskočili u mrkli mrak stanice na Alapuži. Voz zapravo skoro da nije ni stao, već je jako sporo prolazio kroz mesto neka dva minuta. Nedovoljno dugo da svi izađemo. Kroz mrak se prolama „N. zar ne vidiš, voz kreće“, ali N. to zaista u bunovnom stanju ni ne vidi, i dalje u kupeu. I tako su M. i on ostali u vozu. Sledeća stanica je sto i kusur kilometara dalje. A mi smo u potpunom mraku na peronu, među siluetama ljudi i zvucima jutarnje molitve iz obližnje džamije. Tek tad shvatamo da smo hiljadu kilometara daleko od Goe.
Varkala, Kerala
Krećemo lagano ka stanici, čikice sa rikšama nam prilaze, a mi kao nećemo da nas oderu, te full opremljeni sa torbama kao produžavamo peške kroz mrak ka gradu. Međutim, čikice su jako fine i traže 50 rupija za vožnju do grada. Iskrcavamo se u pet ujutru na prostranoj plaži, jer u gradu osim džamije ništa ne radi. Polako se razdanjuje, gomila ljudi već šeta, valjda u povratku sa molitve. Lokalci nas gledaju kao prave raspad bekpekere iz Evrope (možda jer to negde i jesmo, ili bar tako izgledamo), poneki idu čak sa ulice, prelazeći sto metara po pesku, da nas pitaju da li nam treba prevoz za backwaters, turističku atrakciju ovog kraja. Čopori kučića poludivljeg izgleda, poput dingosa, šetaju naokolo.
Za razliku od Goe, na ovoj plaži ima ljudi. I to u šest ujutru. Koji džogiraju. Stariji, mlađi, u šorcu ili pantalonama, nečemu što liči ili nimalo ne liči na sportsku opremu. Neki brzo hodaju mlatarajući rukama na karakterističan način, možda je to neki lokalni fazon, izgleda komično. Primećujemo da mnogi muškarci kao donji deo odeće nose nešto što liči na umotanu krpu. Kasnije ćemo saznati da je to mundu, tradicionalni komad odeće umotan na toliko misteriozan način, da svaki put zagledaš ljudima gaće kad prolaze, pokušavajući da shvatiš logiku uvezivanja. U obližnjem grmu na plaži neki momci vežbaju bacanje noža ka drvetu.
Oko sedam odlazimo do ulice, pokušavajući da nađemo neki bircuz koji nudi čaj ili kafu, i uspevamo. A u sedam ujutru, malo dalje na plaži, fudbalska utakmica – dvadesetak ljudi svih godina (od 15 do 55) u circa 7:00 igraju ozbiljan fudbal, uz svu viku i jurnjavu koje se podrazumevaju. Ne sećam se kad sam ikog uspeo da iscimam u sedam ujutru za nešto, osim možda bazen, a i to jedva može se dogovori. Odmah do fudbalera, ekipa koja igra kriket. Predivan prizor, odrasli ljudi koji se igraju. Bucko baca loptu, ekipa trči po plaži i delom nekom parkingu za njom. Tu smo već zaseli kod lokalca koji reče da služi kafu i čaj. To kad je rekao, kao da nas je Ganeša pogledala. Nekih dva i po sata kasnije, stižu N. i M. Seli su bili na voz natrag na sledećoj stanici, i eto, toliko je potrajalo. I nekih sat kasnije, eto nas u luci u kojoj pristaju brodići koji voze dalje kroz backwaters.
Backwaters su zaista back, u zaleđu grada, i čini ih ogromna mreža morskih rukavaca, reka i jezera koja zalazi duboko u kopno, nekih 900 kilometara. Ukrcavamo se na brodić, na kom nam kao dobrodošlicu stavljaju cvetne ogrlice i nude sokove od cvekle, đumbira i još nečeg osvežavajućeg, koji su u tom trenutku bili baš ono što nam je potrebno.
Kapetan i posada pričaju na malayalam (palindrom!) jeziku, izgovarajući reči brzo, neobuzdano i ritmično, proizvodeći zvuke nalik onim koje detlić pravi kad kljuca drvo. Ljudski razgovor koji podseća na zvuke iz prirode. I to je samo jedan od stotine jezika i narečja u ovoj zemlji.
Kako se udaljavamo od grada, pogled sve više počinje da nam se gubi u močvarama i pirinčanim poljima koja se prostiru u nedogled oko kanala. Uz braonkastu, slankastu vodu (kažu, nismo je probali) smenjuju se kućice, škole, katolički, hindu, pravoslavni i muslimanski hramovi, a ispred njih porodice, grupe dece u školskim uniformama, i njihova svakodnevnica koju možemo da posmatramo kao voajeri koji gvire ljudima kroz prozor. Voda je porodicama koje na njoj žive izvor života – u njoj se kupaju, iz nje direktno piju, u njoj peru veš i sudove.
Polako zalazimo u svet čitavih sela na vodi, koja svetle i puše se pred sumrak. Boje su toliko intenzivne pred zalazak sunca, da hipnotišu. Na svakom ćošku i skretanju pobodena je crvena zastava sa već izbledelim srpom i čekićem. Prizor u kom smo se našli time dobija dodatnu nadrealnu notu. Kerala je prva svetska državica u kojoj su komunisti svojevremeno, šezdesetih, došli na vlast putem izbora i i dalje imaju priličan uticaj.
Ova socijalistička država na jugu zemlje nudi najbolje uslove za život u Indiji. Po svim merilima i standardima osim mesečnih primanja – kvalitetu obrazovanja, zdravstva, pismenosti i životnom veku građana – pripada ‘razvijenom svetu’ i nadmašuje brojne evropske zemlje. Kako su tokom našeg boravka bili aktuelni izbori, na jednom od plakata Komunističke partije našla se i nasmejana žena sa hidžabom. „Pokrivena“ žena, pored čijeg lica se crvene srp i čekić. Indija je divna. Iskrcavamo se u selo i kratko šetamo pored zanatskih radnjica, okupirani grupom dečice.
Jutro na brodu. U čunovima pored nas prolaze ljudi sređeni za posao. Tip u beloj košuljici, sa aktn-tašnom, obrijan i sređen, u čamcu pere zube. Gomila brodova poput našeg, obloženi trskom i puni domaćih turista, barže sa džakovima riže. Doručak na brodu je preobiman (i preukusan), nešto našta nismo navikli u Indiji. Isplovljavamo, prolazimo pored bilborda na vodi, na kojim se smenjuju reklame kozmetike i izborni kandidati. Vraćamo se u grad.
Istog jutra, kolima nastavljamo ka krajnjem jugu, gradiću Varkala, poznatom po jednoj od najlepših i najopasnijih plaža u zemlji. Odvojena je od varoši nekih 15 minuta vožnje rikšom. Smešteni smo u bungalovima na hridu, stotinak metara iznad mora. Odatle se pruža pogled ka zamišljenoj Šrilanci, izgubljen u odsjaju sunca na površini gibajućih talasa. Po ko zna koji put u Indiji, otkrivamo novo parče raja, u kom smo opet među retkim strancima.
Na litici je uska uličica prepuna restorana, tezgi sa majicama, suvenirima i ćilimima. Već dva dana kasnije, poznajemo sve prodavce, ne zato što smo nešto kupovali, već zato što su nam se kao jednim od retkih, imućnih Evropljana uredno javljali. Neki od njih su prešli put od Kašmira do Kerale, zbog turista čiji je put avionom sa drugog kontinenta trajao kraće. „Znate, mi smo iz Srbije, nismo tako bogati“, objašnjavali smo nekim od ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nam prodaju nešto, istovremeno shvatajući da smo, što se rupija tiče, maltene milioneri koji imaju luksuz da lagodno putuju svetom.
Dva divna momka iz potpuno drugačijeg krajolika, udaljenih, hladnih planinskih krajeva, doneli su ćilime koje tokom cele godine pletu njihove rođake. Sa vrhova Kašmira u raj Kerale. Svakog dana od 10 ujutru do ponoći su u prodavnici, željno iščekujući početak turističke sezone. Ćilimi su toliko lepi da ih možeš samo ručno, nežno održavati, jer jedino takav tretman zaslužuju.
Silazak niz stene na ušuškanu plažu, ritmični šum talasa od kog ne čuješ ništa drugo oko sebe i koji ti na trenutke prođe pod noge, glas tete koja je osmislila pevajuću prodaju ananasa, najlepši ananas na svetu za deset dinara.
– Bjutiful meedam, bjuu-tiful mee-dam, njam njam njam, pajnapl. Bjutiful madame, bjuu-tiful ma-da-me, pevuši predivna, buckasta žena dok nam ljušti ananas. I ostaje sa nama, nastavlja pesmu sedeći na steni i gledajući nas kako jedemo. Slađa je od ananasa koji nam nestaje u ustima, a čini ti se da nisi ništa slađe od tog ananasa probao. I u svemu tome još razmišljaš kako je „njam njam“ i u dalekoj Indiji onomatopeja jedenja.
U Goi smo već usavršili tehniku plivanja među jakim talasima, koju smo ovde nastavili da primenjujemo u rvanju sa vodom. Čuvari plaže, dva malo starija tipa u plavim kostimima, dunu u zviždaljku i trče ka moru čim neko krene ka opasnijem delu uvalice, gde je struja izuzetno jaka i gde jedino iskusni surferi zalaze.
Pogled iz vode ka plaži, litici, kućama na vrhu, orlovima koji mirno nadleću ceo prizor, potpuno te obuzima, prepuštaš mu se, kao delu sveta gde ništa drugo osim tog raja ne postoji. Ljudi koje upoznaješ deluju manje opterećeno, iako sigurno imaju i veće probleme od većine ljudi iz zemlje iz koje dolazimo. Društvena paranoja Balkana u ovoj postavci deluje potpuno strano i nerazumljivo. (I to nije samo zato što smo na rajskoj plaži, hiljadama kilometara daleko).
Na litici je i kafana „Bohemian masala“, intimno mestašce puno
knjiga, časopisa, u okviru kog je organizovana i izložba radova lokalnih
i stranih umetnika. Upoznajemo menadžera, čoveka u šezdesetim godinama,
koji je do penzionisanja vodio muzej u najbližem velikom gradu, Kočiju.
Izgledom deluje mlađe skoro dvadesetak godina, okretan je i živahan, u
beloj košulji koja mu savršeno stoji. Ne prestaje da nam priča o Kerali,
susretima sa direktorima Tejta i velikih evropskih muzeja, detaljima
postavki u Pradu, vatikanskim muzejima.
– Kad ste poslednji put bili u Evropi?
– U Evropi? Nikad nisam bio van Indije. Nisam superbogat.
U Varkali smo se zadržali tri-četiri dana, da bismo potom produžili južnije ka Tiruvanantapuramu, odakle je bio planiran povratak u Mumbaj. NASTAVIĆE SE
