Na putu – putohleb

Na putu 25 Maja, 2023

Samarkand: spokojno i nadrealno

Arabijsko poluostrvo, prva stanica. Kapija ka istoku za mnoge putnike. Gubili smo se, spavali i lunjali po aerodromima u Dubaiju, Dohi, Amanu, Abu Dabiju, da bismo išli dalje, ka jugoistoku Azije ili Afrike… a sada, u pravcu Uzbekistana.

Ovog puta smo imali i predah u gradu, tj. dan i po u Abu Dabiju, verovatno najhumanijem mestu od gore pomenutih.

Bajram je, i na gradskoj plaži je mnogo više sveta no inače. Skoro sve momci, svi iz još istočnijih zemalja, verovatno radnici koji spavaju u barakama i rade po ceo dan ili noć, a danas im je jedan od retkih dana odmora.

Presrećni i uvaljani u pesak, bacaju se u plićak, poziraju, fotografišu. Nakon provoda na plaži, sledi tuširanje u malenom toaletu-kontejneru montiranom u blizini. Kao u nekoj fabrici, dve osobe po kvadratnom metru.

Nije bilo suncobrana, pa smo se podvukli pod uredno podšišanu krošnju drveta bliže ulici. Podne je, sunce je upeklo, i sa bulevara ne dopire nikakva buka.

Pored nas je grupa Filipinki na izletu, nude nam keks i nudle sa povrćem, a sa telefona ili nekog gedžeta slušaju muziku po kojoj prepoznajemo da smo generacija: od bojs bendova iz ‘90-ih, preko Prl džema i Ariema do neke američke gitarske muzike iz šoping molova.

Uživamo u hladu nakon šetnje po žegi koja nije surova kao letnja beogradska, u kupanju u moru, a zatim u milovanju zagasite narandžaste svetlosti na plaži, koje uvek traje prekratko.

Špartamo potom kroz široke, mirne avenije kojim isto tako lagano, bez nervoze klize ogromni džipovi. Ovde ih niko ne koristi za negu trauma i kompleksa. Sedamo u poštenu libansku kafanu na uglu – brkati gazda od 60 i neku je za kasom, sinovi i unuci na jedvitom engleskom hitro i ljubazno služe goste. Sve se razumemo. Na ekranu ide Bundesliga.

Kako smo seli, stižu salate, turšija, čorbe od sočiva i voda, na račun kuće. Sve što je potrebno da se nakon žege vratite u život i budete sposobni da poručujete dalje. Epilog – stomaci puni, a i srca.

Nakon toga, peške povratak u hotel, kroz pet kilometara ulica na kojim tek oko 10-11 uveče kreće da teče život… reke ljudi, automobila. Padamo u krevet i imamo jedva četiri sata sna, pre jurenja na let za Samarkand.

Sanjam kako u ruševini neke kuće tražim papirić na kom piše nešto što mi je važno. Nalazim ga i piše nešto tipa ‘potraga za smislom’.

Spokojno i nadrealno

Vodiči i blogovi naplašiše nas pregledom na aerodromu u Samarkandu, ispitivanjem i birokratijom iz sovjetskog doba, popunjavanjem dugačkih formulara, prijavom lekova koje smo poneli i slično. Ništa od toga se nije desilo.

Aerodrom deluje novo, uglačano i pusto. Preveliko za količinu letova – naš je stigao u devet, sledeći je tek u tri. Skoro svi pristižu iz zemalja nekadašnjeg SSSR-a.

Policajci sede besposleno, radi jedna prodavnica u koju niko ne zalazi, kafić italijanskog naziva sa đelatom i espresom, kako već valjda mora u današnjem svetu da bi izgledao kao svet, i dva najtraženija šaltera – jedan za menjanje novca, drugi za SIM kartice. Pred njima su se slili svi ljudi iz aviona.

Date dve novčanice, a dobijete butku koja ne može da stane u novčanik i koju gledate kako što pre da stanjite. 50.000 mu dođe oko 500 dinara, teško je zamisliti da postoji manja novčanica od hiljadarke, a i valuta se zove onako kako smo svi nekad zvali hiljadarku – som.

Naš smeštaj je ‘hotel’, a zapravo kuća lokalnog slikara i njegove porodice. Popločano dvorištance u sredini, okruženo prijatno svežim, čistim i jednostavnim sobama, kao na selu. Gazda Bekzod je smiren čovek u sedmoj deceniji života, hladnokrvan i skrovit, ali ne i zatvoren.

To shvatite negde nakon treće interakcije. Goste tretira kao prijatelje ili rodbinu koja svraća svaki dan. Savetuje nas da idemo odmah na pilav (plov) koji je ovde nacionalne jelo, jer se kafane mahom zatvaraju posle dva, pa otvaraju tek uveče. Prolazimo pored niza prodavnica odeće i obuće, starih lada i novijih ševroleta, i izbijamo na glavni korzo, pun ljudi.

Melanž lokalaca i turista koji su mahom nešto stariji, iz drugih delova Uzbekistana ili susedstva. Većina turista je iz Rusije, a prođe i poneki bekpeker iz zemalja EU. Nedelja je posle praznika, i iako je šetačka zona krcata, neobično je tiho. Nema glasne muzike, bilborda ili znakova koji veštačkom svetlošću zalaze u lični prostor. Atmosfera je kao u provincijskom gradiću u Srbiji, samo su znamenitosti fantastičnije.

Korzo nosi ime Islama Karimova (prvog, višedecenijskog autoritarnog predsednika zemlje), smešten je u nabujalom zelenilu. Parovi i grupe prolaze na četvorociklima, deca na biciklima, mladi radnici na starinskim kolicima za bebe u žurbi guraju vruć domaći hleb, koji sija kao dukat i ima ulubljenje u sredini, pa liči na veliku krofnu ili glazirano jastuče. Ulicom se nižu restorani, galerije i prodavnice suvenira, lutkica uzbečkih deka i baka, prelepih tanjira, tekstila.

Ljudi ovde izgledaju pitomo, smireno. Lica prolaznika kao da ne odaju previše osećanja, niti veliko zadovoljstvo, niti tugu. Ne žive u raskoši, ali može se reći i da žive, jer okolne građevine izgledaju – kao iz bajke, drugog vremena koje je tu i dalje prisutno, natopljeno istorijom i pričama naroda o kojim ne znamo gotovo ništa.

Zato nam je Uzbekistan ‘egzotičan’, iako s druge strane blizak, jer takođe predstavlja spoj slovenskih i turskih uticaja (između ostalih).

I sa tim malim znanjem o ovoj zemlji smo verovatno ispred dobrog dela građana sveta, koji su možda čuli za Samarkand zahvaljujući Dizniju ili pak priči o Putu svile… i tu se često završava poznavanje ovog dela planete i civilizacije.

Iako na fotografijama džamije, palate, medrese i druge velike građevine deluju skoro kao persijske, uživo je dojam da samo liče – a zapravo odišu drugačijim tonom. Velike, kao od marcipana ili oker tkanine prošarane tirkiznim i crnim tačkastim linijama, ukazuju na lepotu, ali i neku vrstu praktičnosti, više na matematiku no na mistiku.

Sitni ornamenti i simetrično zamršeni detalji i boje su i ovde prisutni, kao u Persiji, ali su manje izdašno prosuti po zidovima, kao da su ređe i ‘pametnije’ raspođeni, pa je time njihov efekat naglašeniji, na gore pomenutoj zidnoj trikotaži. Less is more. Gledajući ih, čovek je manje preplavljen lepotom no u Iranu, ona je ovde uzdržanija i ‘dozirana’, kao što i narod deluje.

To su moji prvi utisci, možda su pogrešni jer sam video samo fasade zgrada, kao i ljudi.

Zašli smo u nekoliko prelepih, mirnih dvorišta, u kojim su krov samo krošnje već procvetalih trešanja i radosnih ptica. Melanž lica i naroda sa korza ogleda se i u hrani koja nam je doneta za ručak – ruski boršč i blini, patlidžan i povrće sa korijanderom kao iz Arabije, “ši” čorba puna zelja kao sa našeg ili turskog podneblja, domaći sokovi, čajevi, ajran i čolap – osvežavajući jogurt sa mirođijom i nanom.

Pred kraj dana videli smo Registan, i ostali zatečeni prizorom. Najpoznatiju građevinu Samarkanda, a i Uzbekistana, čine tri veličanstvene medrese (islamske škole). T. i S. su bile unutra i doživele ‘panični napad lepote’ – izašle su potpuno opijene, kao da su ošamućene utiscima jedva uspele da se dogegaju napolje.

Mi smo se divili spolja, štedeći srce i dušu za ono što nas čeka u sutrašnjoj poseti, da mogu da podnesu svu tu lepotu.

Iza fasada

Naša soba gleda na bašticu sa nekoliko dudova, koje gazda Bekzod voli da trebi i gricka ujutru, dok je ispred kuće još hlad. Deli ih sa decom koja se igraju već od sedam ujutru, a izveo je i nas da probamo, kad smo već uspavani zakasnili na doručak.

Nakon doručka u gradu, otišli smo u obližnju Bibi hanim džamiju. Nedelja je podne, ulica je zakrčena ljudima pristiglim iz svih krajeva grada i zemlje. I vojnici su dobili otpust. Džamija svojom veličinom kao da predstavlja kapiju, ulaz u centar grada. Motivi na fasadi su elegantni, kao što je bio i prvi utisak, a takvi su i u unutrašnjosti. Iznenađuju i osvežavaju crteži drveća i biljaka na zidovima, kao i zvezda na svodovima. Iz džamije izlazimo pravo na pijacu, Siob bazar.

Zalazimo u deo sa slatkišima i suvim voćem i prepuštamo se veštini prodavaca koji nude preukusnu alvu sa pistaćima i u sto drugih varijanti, najkrupnije i najslađe suvo grožđe koje je i izgledom drugačije od onog za koje znamo, suve kajsije sa orasima, semenke kajsije koje je teško prestati jesti, sušenu dinju umotanu u pletenicu, peglanu suvu šljivu…

Proizvodi su savršeno aranžirani i predstavljeni, a na nekim tezgama rade i deca koja jedva da su tinejdžeri. Pijaca je mnogo urednija i čistija od bilo koje beogradske. Sledi deo sa začinima, čajevima i semenima, pa povrće i voće, turšija u stotinu kombinacija… Sve izgleda ukusno, sveže i primamljivo.

U središtu pijace, na verandi iznad tezgi je čajkana koju nismo mogli zaobići. Puna lokalaca koji ispijaju čajeve (u celoj zemlji kao da postoje dve vrste – zeleni i crni) i ručaju već iza podneva…

Na sto se iznosi po pet hlebova, kao da svaka osoba pojede jedan. Ljudi prilježno odlamaju komade hleba, srču čorbe i skidaju šašljik sa noževa na kojim je nanizan. Neki jedu sa sofre, neki na običnom stolu, porodice sa sela sa sve bakom, dekom i unucima, mlađi urbani parovi iz grada. Srče se i lagda, supa sa nudlama. Ako poručite čaj u Samarkandu, znajte da nećete dobiti šolju, već uvek ceo bokal. Tako smo se napojili za ceo dan.

Krenuli smo ka Hazrat-hizr džamiji, za koju kažu da je jedna od najlepših u gradu. Nastala je u 8. veku, Džingis Kan ju je sravnio 500 godina kasnije, pa je renovirana u prošlom stoleću. Nadgleda grad sa brdašca na kojem je muslimansko i jevrejsko groblje, kao i obližnji kompleks Šah-i-zind. Brdo su nekad naseljavali zoroastrijanci, pre dolaska muslimana u ove krajeve.

Džamija je manja i nekako kompaktna, kao maketa koju možete staviti u džep, jarkih boja i ornamenata, sa neverovatno lepim svodovima. Prolazimo verandom na kojoj desetine ljudi sedi i moli se, koncentrišući se na molitvu u gunguli raje iz cele zemlje.

Groblje do nje izgleda svečano – na spomenicima su dominantni veliki portreti ljudi. Deluje kao da ih tako bolje upamtiš, kada nečiji lik ili ceo trup dominira na kamenu. Nekim sa visokim zvanjima pišu i zanimanja koja su obavljali… vrač, doktor, profesor, akademik, rabotnik u kulturi…

Nakon tamnosivog pejzaža, izbijamo na izložbu boja i ornamenata koji žele da vas očaraju, zasene sve što ste videli dotad, uvuku i umrse u svoje svodove, šare i oblike. Šah-i-zind, avenija mauzoleja koji se nižu jedan za drugim, svaki sa drugačijim dizajnom. Šah-i-zind znači ‘Grob živog kralja’ i hram je Kusama, rođaka proroka Mohameda. Kusam je u ove krajeve doneo islam u 7. veku, a mauzoleji su posvećeni porodici i slugama Amira Timura, tursko-mongolskog osvajača i osnivača dinastije Timurida, koja je vladala ovim prostorima od 14. veka. Neke mauzoleje radio je majstor iz Širaza – persijski motivi su brzo prepoznatljivi.

Kompleks je krcat, avenijom se polako pomera buljuk ljudi sa telefonima u vazduhu. Ko ne drži telefon i slika, taj pozira, neki su obučeni za fotografisanje, u tirkiznim i antracit bojama, sličnim onim na fasadama. Čitave grupe lokalaca, iz Italije, Slovenije, Kine… teško je opisati sve čemu možete svedočiti ovde, a fotografije ne dočaravaju ni upola doživljaj uživo. Napojeni lepotom, odlazimo kući da predahnemo pre posete Registanu.

Ako je Šah-i-zind kompresovana lepota na brdašcetu kraj groblja, Registan je kao odzipovan fajl, na ogromnom platou, na kojem se gledaju tri gigantske medrese, i svaka priča svoju priču.

Prizor postaje stvaran tek kad mu se približite. Dotad deluje kao prikaza, bajka projektovana u 3D-u, utvrđenje sa druge planete. Možda na to navode i romantični motivi zvezda na medresi astronoma Ulukbega, ili zoroastrijanski crteži lavova, kao iz sazvežđa.

Svaka medresa iza fasade krije još lepše, umirujuće dvorište, predivne nizove kućica, koji su pak izdati prodavcima, pa se kompleks ne može u potpunosti videti i osetiti.

Tip nam u prolazu za sedam dolara po osobi nudi da nas odvede na vrh minareta u sumrak. To nije dečkić sa idejom za zaradu, već čovek u odelu koji kao da je zaposlen u kompleksu. Produžili smo dalje.

U jednoj od medresa je i veličanstvena teget zlatna džamijica… Dve bake su nam prišle i zamolile da se slikamo zajedno, kao i nešto ranije cela porodica.

Nakon posete vanzemaljskoj stanici staroj pet-šest vekova, odlazimo na potpuno drugačije mesto. Ruski deo grada, restoran Karimbek, koji svetlošću obasjava čitav blok, a u kojem stotine ljudi obeduje i dešava se svadba istovremeno. Kelneri trče s kraja na kraj da uzmu i iznesu porudžbine, jelovnik je knjiga teška dva kilograma i među stotinu jela ima jedno 10 bez mesa. Do nas za dugačkim stolom već treći-četvrti sat nekoliko sedih glava na smenu jede šašljik i ispija votku, a niko ne deluje pijano. Posle su im stigle kugle sladoleda, nakon čega su nastavili sa organskom votkom…

I za kraj dana opet nešto skroz drugačije – bluz bar u kojem pijem najbolji marokanski čaj poslužen van Maroka. Presimpatična kelnerica govori najbolji engleski koji smo dotad čuli u Uzbekistanu, u kojem smo se najčešće sporazumevali na slovenskim jezicima. “Nikad nisam bila u Americi, engleski znam iz muzike i filmova sa titlovima”. Zvuči poznato, zar ne?

Sledeća stanica – Buhara, oko 300 kilometara ka zapadu, blizu Turkmenistana.

FOTO GALERIJA:

Na putu 26 Februara, 2022

LAGUNA, KRŠ, KANJON, PUSTINJA. KOLONA A – SEVERNI OMAN

Muskat je samo kapija ove zemlje. Kako se iz prestonice krećemo ka zaleđu, zalazimo dublje u njeno srce, pravimo prvi potpuni ugriz i još jače počinjemo da osećamo njen ukus. Planine postaju masivnije i surovije, zemlja još suvlja, a bele, skladne kuće bisernije i belje, narušavajući svojom pravilnom formom razbarušeni pejzaž.

Nizva je najveći grad u unutrašnjosti severnog Omana. Zemljano utvrđenje u njegovom središtu sagrađeno je pre oko 400 godina na temeljima koji potiču iz 12. veka, kao admistrativni centar imama. Pod tvrđavom teče potok, a ispostaviće se, i ispred nje, nakon kiša ili kada voda nabuja sa okolnih planina. Naime, ispred tvrđave je plato za parking veličine fudbalskog terena, što deluje čudno – nije baš da ovde dolaze desetine turističkih autobusa svakodnevno. Dan kasnije smo shvatili zašto je plato tako velik, kada je postao prekriven vodom, koja je nekad toliko obilna da parking pretvara u rečno korito.

Iznenadne poplave su česte u Omanu, naročito u zimskoj sezoni, kao posledica pljuskova, ciklona ili slivanja vode sa vrhova. Zato su sve doline koje mogu brzo biti ispunjene vodom na putevima dobro obeležene, a odvodi pažljivo uređeni. Iako se dešava da ’flash floods’ unište imovinu ili odnesu ljudske živote, ukroćena voda je u pustinjskim predelima dragocena.

Oman je poznat po svojim vadijima (wadi), dolinama ili suvim rečnim koritima koja se napune vodom tokom kišne sezone ili iz planinskih izvora, i pretvaraju u oaze života – za ljude, sve druge životinje, kao i biljke. Prizori prirodnih bazena kristalno čiste vode oivičene palmama usred kršovitih planina i kanjona privlače i mnogobrojne turiste. Ovoj digresiji ću se vratiti nešto kasnije.

Smešteni smo u predivnom kutku zemljane zgrade usred tvrđave Nizva. Nasmejani domaćini nas dočekuju urmama koje se umaču u tahini i čajem. Ukusna, hranljiva i okrepljujuća dobrodošlica. U lavirinte zemljanih kasaba smo se zaljubili u Maroku i Nizva je novi susret (iako hiljadama kilometara daleko). Glad za istraživanjem i upijanjem svakog ćoška i kućnog detalja, ljudi i njihovih interakcija, može da drži budnim do jutra. Nizva ima nekoliko uređenih sukova (pijaca-lavirint) u kojim se prodaju lokalni proizvodi, pa tako postoji suk sa urmama, suk sa voćem, povrćem i slatkišima, suk sa grnčarijom, začinima i rukotvorinama, a i poseban deo gde ljudi petkom prodaju i razmenjuju koze.

Završili smo na večeri u uličnoj prčvarnici, među 20-ak italijanskih planinara koji su nam ljubazno ponudili mesto za svojim plastičnim stolom. Spremaju se za uspon na Džebel Šams, najviši vrh Omana (oko 3000m), koji je ponekad prekriven snegom. Preukusno sočivo, riža, povrće i ceđeni sokovi za manje od 1000 dinara za nas dvoje – cene su osetno manje, kako se odmaknete od prestonice.

Izgubili smo se u urma-suku među 10 vrsta ove voćke, različite mekoće i slatkoće. Ulja od svih biljaka koje možete da zamislite ili pak ne, kao melem za verovatno sve što možete da zamislite, takođe. Ljubazne deke, vlasnici radnji i njihovi unuci koji pomno, zainteresovano prate za koje se to lokalne proizvode zanimaju Evropljani.

Naše gladne oči i srca bi sve nepoznate ili manje poznate mirise i ukuse da upiju. Zaspali smo, prijatno umorni od toga.

U PLANINSKOJ AULI I OAZI

„Huseine, jagodice moja! Kako si nam se proveo za Novu godinu?“, razbudio nas je umiljeni glas gospođe koja telefonom verovatno priča sa detetom, iz sobe do nas u osam ujutru. Super je čuti poznat jezik u kutku koji deluje tako udaljeno od naših krajeva.

Zaputili smo se ka Misfatu al Abrijinu, planinskoj varoši na oko 1000 metara nadmorske visine. Omanska sela opstaju i živa su, usred pustinje i krševitih planina. Misfat (ostatak naziva je po plemenu Al Abri koje ovde živi) je odličan primer za to – na padinama planina i u kotlini, spretnim i stalnim navodnjavanjem putem tradicionalnog falaj sistema isklesanog u stenama, nastala je oaza od koje živi celo selo, u kojoj rastu palme banana i urmi, ali i nar, mango, papaje i razni citrusi. Iznad njih, seljani žive u starim kućama od blata. Osim poljoprivrede i stalnog bavljenja ovim terasama palmi i voća, neki od njih zarađuju i od turizma, nudeći smeštaj ili planinarske ture po obližnjim vrhovima.

Sreli smo nekoliko ljudi u radovima, tokom našeg spuštanja kroz navodnjenu džunglu palmi sve do krševitog dna kotline, koje se u određenim periodima godine puni vodom. Iznad nas, ivice planina gube se u oblacima. Elementi – zemljane kućice i nabujalo zelenilo kao nezvan gost na podlozi od stenovitih planina čine nestvaran prizor. Upoznajemo momka koji nas upućuje da ne propustimo selo Al Hamra, u podnožju planine. Kaže da je među mnogim zemljanim kućama jedna uređena kao „muzej života u Omanu“ i da je vredi posetiti.

U Al Hamri nas u lutanju selom zaustavlja lokalac i nudi nam da pratimo njegova kola kako bismo došli do kuće koju tražimo. Nakon što nas je do nje doveo, rekao je da u obližnjoj nudi smeštaj, pa nas je, između ostalog, zato dopratio. Fer i ljudsko pojašnjenje ove dobrodošlice.

Al Hamra deluje kao zemljani ghost town, ostavljen pre nekoliko decenija. U svemu tome je zanimljivo što u pojedinim kućama zapravo neko živi, a iznenade i pokoja prodavnica i frizerski salon. „Muzej“ je kuća preuređena tako da turistima predoči kako izgleda ili je izgledao lokalni život. I ovako turistička iskustva su sasvim dobra u kraju u kojem ih inače baš i nema, za upoznavanje sa ljudima i njihovim običajima. Od seoskih baka i vodiča smo saznali kako nastaju ulja, parfemi, hleb, kreme za kožu.

Pri povratku u Nizvu, zastali smo u restoranu pored puta. Lokal vode ljudi koji su u Oman stigli bežeći od rata u susednom Jemenu. Nose kapice u bojama jemenske zastave i kao da su sitniji i nešto svetlije puti od Omanaca. Sporazumeli smo se sa jednim od njih koji zna nešto engleskog i probali nešto što liči na picu (kao regularna, samo sa testom koje je slatkasto – nije loše uopšte) i saudijski topli sendvič (sa povrćem, kačkavaljom, ali i narom). Ne toliko zdrava večera, ali je vredelo saznati čime ljudi utoljavaju glad, kad je u Jemenu mirno.

PUT NA ISTOK

Sutradan ujutru se opraštamo sa Nizvom i krećemo put Sura, ribarskog grada i luke na istočnoj obali, iz kog možete da maštate šta li rade preko okeana, u Iranu, Pakistanu ili Indiji. Put vijuga nekoliko stotina kilometara kroz mesta na obodu pustinje. Surove tamne stenovite gromade, poneka kamila koja žvaće žbun ili prepreči put, ne obazirući se na retki saobraćaj, i mi. Kratka pauza za osveženje u gradu Ibra, još jednom vekovnom središtu trgovačkih puteva, a zatim pravac Vadi Bani Halid. Sa jedne strane puta su dine, sa druge suva zemlja prošarana žbunjem.

Ovaj vadi sačinjen je od bazena vode koja izgleda kao najčistije more, oivičene stenama. U njegovoj blizini je omanja varoš, no zajedno su se (jedno drugom) našli usred stenovitog masiva u potpunoj zabiti. U januaru, voda je poput banjske, toplija od spoljašnjih 25 stepeni. Kupači dobijaju i besplatan piling i masažu od proždrljivih ribica, raspoloženih da grickaju ljudsku kožu (iste one čija se ’usluga’ naplaćuje u nekim zemljama).

Nakon predaha u vadiju, nastavljamo kroz kamenite predele, braon Al Hadžar planine sa roze proplancima, obojenim zracima sunca koje zalazi. Prolazimo periferijom Sura i izbijamo na sami ćošak, najistočniju tačku Omana i kapiju omanskog zaliva, mestašce Ras Al Had. Poznato je po nepreglednim plažama i prirodnom rezervatu u blizini, u kojem ugrožene zelene morske kornjače legu jaja.

Gugl mape nas vode van asfalta, na zemljano prostranstvo, koje se ka okeanu pretvara u pesak. Potpuni je mrak, izlazimo iz kola i pokušavamo da pronađemo kućicu koju smo rezervisali. Jedino svetlo je u radnjici u okviru džamije, u kojoj simpatični debeljuškasti momak prodaje kućne potrepštine – skoro svaka veća džamija ima ovakvu prodavnicu, jer je u centru sela. Nije čuo za smeštaj koji tražimo. Nailazimo na jednu od retkih kuća u kojoj je upaljeno svetlo i odlučujemo da uđemo, pa kud puklo. Spolja deluje kao sklepani bunkerčić, a unutra kao da se otvorio portal u hotel sa pet zvezdica. Izgleda da je to naš smeštaj.

Ujutru nas budi huk vetra i grupa dugodlakih kozica koje šetaju plažom. Na putu ka okeanu, srećemo više ovih šarmantnih životinjica nego ljudi. Pejzaž u kojem smo se našli velik je kao 10 fudbalskih terena (stalna poređenja ovog tipa, od tipa koji je bio dva puta na utakmici…). Po njemu je razbacano tek nekoliko kuća, jedna veća i jedna „priručna“ džamija (kućica sa megafonom i istaknutim polumesecom), nekoliko ribarskih koliba i čamaca. Kao da smo sami na svetu, zamrznuti u prostoru i vremenu.

Voda izgleda prelepo, ali su talasi suviše snažni za kupanje. Duž plaže nailazimo na nasukane bodljikave i napuhane ribice – nismo sigurni da li ih je izbacio okean ili ribari iz svojih mreža. Odlazimo do uvale u kojoj se neukrotivi okean pretvorio u baricu, u kojoj je kupanje moguće. Družimo se sa rodama i čapljama. Koliko one nama deluju nesvakidašnje u tom trenutku, mi verovatno još egzotičnije izgledamo lokalcima – iz svakog automobila i kamiona koji prolaze dovikuju nam ’Hau ar juuu?’.

’Centar’ sela podseća na crnu Afriku – trotoara nema, kuće su raštrkane po neravnoj, razbarušenoj zemlji, tu je i poneka radnjica. U jednoj smo kupili namirnice za pripremu gozbe – rižu, pokoji začin i pasulj u konzervi.

Prijalo nam je nekoliko dana u ovoj mirnoj oazi usred ničega. Pakujemo se i krećemo ka Vadiju Šab, udaljenom sat-dva vožnje ka severu.

Prevoze nas čamcem do mesta odakle se kreće na jednočasovni hajk, na putu ka vadiju. Po prvi put smo se našli u pravom kanjonu, obgrljeni stotinama metara visokim stenama. Vadi Šab je popularan i kod lokalaca i među turistima, pa u oazi uklesanoj u planinama srećemo ljude sa raznih strana sveta – od marokanskih momaka, preko indijskih porodica i izgorelih, istetoviranih bekpekera do skandinavskih penzionera.

Šetnja nije u potpunosti lagana, jer je potrebno preći preko nekoliko stena, od kojih su neke klizave, ali uz međusobnu ispomoć, put do laguna je zanimljiv hajk. Dovoljno dug da se srodite sa okolinom i zaboravite na sve ostalo, a ne predugačak.

Na kraju ste nagrađeni kristalno čistom vodom, u tri bazenčića koji se nastavljaju jedan za drugim kroz kanjon. Završavaju se suženjem između stena, taman tolikim da vam glava ostane iznad vode, dok ulazite u pećinu sa vodopadom. Zvuči kao da je neko napravio ovaj ‘akvapark’. Prelep susret sa planetom Zemljom.

Krećemo nazad pre mraka, kako bismo produžili dalje ka Muskatu.

Poslednji dan u Omanu provodimo na plaži Jiti, 30-ak kilometara udaljenoj od centra. Jedini kupači su turisti (jedan par iz Evrope i mi), dok lokalci uživaju piknikujući u hladovinama svojih 4×4 vozila. Zanimljivo je kako džipovi deluju gotovo prirodno, a ne bahato u ovom ambijentu, dok ih ljudi lagano voze po pesku, što običnim kolima verovatno ne bi mogli. Opuštenost i blagost je moguća, podsetili smo se u Omanu.

Na putu 22 Januara, 2022

Muskat – slika i zvuk. Ukus i dodir mirisa

Možda sam bio peti osnovne kada sam od jednog dosta dragog komšije na poklon dobio njegovu kolekciju markica. Neke su prikazivale zanimljive pejzaže i događaje iz prošlosti, neke su bile trouglastog ili romboidnog oblika, a neke iz zemalja i gradova za koje sam tad prvi put čuo. Oman, Manama, Umm al Qiwain. Jesu to uopšte zemlje? Gde se tačno nalaze? Markice su bile iz sedamdesetih, kada je u Omanu postojalo svega nekoliko škola, bolnica i kilometara puta.

Prošle godine smo, nakon dana i nedelja provedenih u kući koja je postala i kancelarija, tražili gde bismo mogli da odemo i potpuno zaboravimo na sve što se dešava. Saznali smo da se do Omana može doći lou kost letovima preko Emirata. Iz filmova Žaka Kustoa smo znali da je more u Omanu predivno. Godinu dana kasnije, krenuli smo u Muskat preko Dubaija i Abu Dabija.

GROZNICA NOVOGODIŠNJE VEČERI

Aerodrom u Dubaiju, pola sata pred Novu godinu. Torbe čekamo skoro sat vremena. Isto toliko putujemo metroom na drugi kraj grada, odakle polaze autobusi za Abu Dabi, u kom treba da prespavamo i sutra uveče letimo za Muskat. Samo da sednemo i dremnemo na tih sat i po, i u smeštaju smo.

Dok su vatrometi u daljini i dalje simulirali slavlje, na opusteloj bus stanici negde oko 1-2 ujutru šofer nam saopštava da naša fascikla puna odštampanih i uredno složenih PCR testova, osiguranja i viza u tom trenutku ne vredi mnogo i da ne može da nas pusti u autobus.

– Danas su uvedena nova pravila u Abu Dabiju. Ne vredi jučerašnji test iz vaše zemlje, morate da se testirate ovde ponovo.

– Zar nije potrebno da test bude star do tri dana? Niko nam ništa nije pomenuo na aerodromu.

– Ni ne znaju ništa u Dubaiju, ovo su pravila drugog emirata, Abu Dabija.

Razgovaramo sa još nekoliko šofera, policajaca, putnika. I zaista, osim vozača koji imaju dodira sa Abu Dabijem, niko skoro ništa ne zna. Pokušavamo da uhvatimo vaj faj nekog obližnjeg hotela i proverimo da li nešto nedostaje u našoj onlajn prijavi. Odlazimo do najbližeg urgentnog centra, gubimo se u lavirintu hodnika kako bismo saznali da rezultati ipak stižu za 24 sata, što nam je kasno, a i da test nije tako jeftin kao što nam je rekao vozač. Vraćamo se na betonski plato sa kog polaze autobusi. Shvatamo da moramo da prespavamo i gledamo koji od hotela preko puta izgleda najskromnije i najzapuštenije.

Tek nakon što nas je uhvatio san, budi nas alarm u zgradi hotela. O čemu se radi? Nemamo pojma. Već nam deluje da pomalo počinjemo ludimo. Napolju je pljusak i munje se prolamaju nebom. U polusnu, i to nam je čudno, ali nismo sigurni zbog čega. Prva kiša u poslednje četiri godine, saznali smo sutra.

Jutarnji PCR obavljamo u šoping molu, drajv tru test. Rezultati su ok. Opusteli plato na kom smo nekoliko sati ranije pokušali da uđemo u autobus sada vrvi od ljudi, mahom iz jugoistočne Azije i Afrike, u redovima koji vijugaju stotinama metara. Uspeli smo da uđemo u autobus i stignemo na aerodrom. Let kasni sat vremena, imamo sreće. Za 45 minuta smo se našli na potpuno drugačijem mestu.

VREME PROTIČE SPORO. MIRISI NOSE BRŽE I DALJE

Prespavali smo u hotelčiću iznad indijskog restorana na obodu Ruvija, dela Muskata koji nazivaju i „Malom Indijom“. Kasnije smo shvatili da uopšte nije mala, a i saznali da Indusi ovde žive već skoro dva veka – pre nešto više od 200 godina, Omansko carstvo obuhvatalo je i današnji Pakistan i Zanzibar. Nismo očekivali da će put u Oman značiti i tako blizak susret sa Indijom i podsaharskom Afrikom.

Šetamo da obližnje Mutre, starijeg dela grada u kojem je smeštena luka, a i suk (ukratko: pijaca-lavirint) koji privlači najviše pažnje ne tako brojnih turista.

Kao da smo u uspavanom ribarskom selu. Tako je mirno i prijatno, teško je zamisliti da je kroz ovu luku, na jednoj od najvažnijih istorijskih pomorskih ruta, prošlo hiljade trgovačkih brodova koji su spojili mirise i ukuse udaljenih kultura i naroda, u proteklih dve hiljade godina.

Pejzaž sa kojim smo se susreli dominiraće većinom zemlje – elegantne, niske bele zgrade čine naselja prostrta u dolinama stenovitih, braon-sivih oštrih planina, povremeno presečena nadrealnim prizorom oaza palmi. Sve u ovoj slici je potaman, skromno, a istovremeno očaravajuće. Lepota postignuta kroz jedostavnost, bez ukrasa i bilo kakvih preterivanja, opija dugo i snažno.

Sve je čisto i uređeno sa pažnjom. Kao skromniji stan pažljivih starijih domaćina, koji ga besprekorno održavaju i vode računa o svakom detalju. Nema megalomanije, samohvale i rasipništva kao u obližnjim Emiratima, nema kičastih ispada. Sve je funkcionalno i smisleno, povremeno zablistaju biseri lokalne arhitekture, poput zgrade Opere, Nacionalnog muzeja, sultanove palate ili jednostavno, kuće pored puta.

Zablistaju i doslovce, jer su često sačinjeni od belog, uglačanog mermera. Prelepe, niske zgrade iza kojih izviru palme, na horizontu surih i suvih planina, magična su razglednica iz ovog dela planete.

Ako bismo joj dodali zvuk, bio bi tih i umirujuć. Kao stalno nedeljno jutro. Saundtrek Mutre su galebovi, povetarac, povremeni automobil koji lagano prolazi i pozivi na molitvu iz džamije.

Podne je već prošlo i bilo je krajnje vreme da nešto po prvi put pojedemo. Seli smo u jedan od otprilike pet restorana u turističkom srcu Muskata i poručili ’arapski doručak’. Kafa je sa kardamomom i šafranom, poslužena sa urmama. Arome koje u trenutku izmene stvarnost i odnesu te na neko drugo mesto, iako se ne pomeraš, ovde su sveprisutne – u šoljici kafe, spoju ovde nerazdvojnih ukusa urme i kafe, arapskom bobu koji se jede za doručak tako što se u njega umoči začinjeni hrskavi hleb. Nakon svega toga, osvestiš koliko si srećan i zahvalan što imaš čulo mirisa i ukusa.

U suku dominira miris frankinsensa, odnosno tamjana, koji je i danas veoma važan u životu ljudi u Omanu. Nekoliko hiljada godina unazad, ovde se koristi kao lek za sve. Nekad je bio cenjeniji od zlata i jedan od glavnih izvora prihoda u ovom delu sveta, iz kog je potekla trgovina tamjanom.

Jedan od najfinijih i najskupljih na svetu dobija se od aromatične smole tamjanovog drveta sa juga Omana.

Tamjan je i parfem čiji dim se širi sukom (parfumare – to smoke through), ovde možete kupiti i kreme i ulja od tamjana, pa i sladoled sa njegovim ukusom. Primena je, blago rečeno, prilično sveobuhvatna i sveprožimajuća.

Pored tamjana i keramičkih posuda za njegovo paljenje, u suku u Mutri možete kupiti kvalitetne šalove i pašmine koje vam prodavci nutkaju da opipate i osetite, zlato i nakit, urme raznolikih vrsta, mekoće i slatkoće, minijature, ćilime… Izazivaju poremećaj tzv. turističke ravnoteže (ovo sam upravo smislio) između želje da sve poneseš sa sobom i prihvatanja činjenice da si tek na početku puta i da ne znaš šta te još sve očekuje.

Haljina je ovde narodna nošnja, takoreći. Muškarci nose duge bele dišdaše i lepe kapice, dekorisane jednostavno i skromno, u skladu sa okolinom. Sudeći po broju radnji, najčešći ’mali biznis’ su krojačke radnje. Ni u jednom delu sveta ih nismo videli ovoliko. Logično je – ako već stalno nosiš haljinu, onda je mnogo važno da ti bude po meri. Šivenje odeće je toliko sveprisutno, da su radnje sa onom na koju smo navikli, ’gotovom odećom’, retke i posebno naznačene – readymade garments.

Kako su svi u uniformnoj odeždi, posebna pažnja posvećuje se detaljima koji mogu biti različiti – izboru kapa, marama, frizura, šminke i brada. Berberin sa besprekorno oblikovanom i nijansiranom bradicom, a čini mi se i diskretnim ajlajnerom, me doziva da mi dotera ono što naspram njegove frizure predstavlja najobičniji žbun na glavi, ali i obrve. Nisam bio baš spreman na tretman već prvog dana, iako me je mnogo toga izazivalo.

Izlazimo iz suka i u obližnjem ’Coffee shop’-u (sve radnje i lokali imaju natpis i na engleskom) kupujemo kafu i čaj, koji je, razume se, takođe aromatičan. Coffee shop može da zvuči pretenciozno, zapravo je u pitanju bircuz na ćošku, ispred koga sedi grupica starijih muškaraca, ispija čaj i kafu i bistri svakodnevnicu.

Može se reći – prefinjenija varijanta ispijanja piva ispred dragstora – samo su odeća i držanje dostojanstveniji (neko bi rekao i piće). Jedan od staraca ustaje i saopštava nam da nas časte kafom i čajom, da ne moramo da platimo.

Kafa je dobra, ali čaj kao da je osmišljen da bude lek za iscrpljujuću vrućinu Arabije – začinjen kardamomom, šećerom i mlekom, razbuđuje kako ispiješ gutljaj i daje snagu za još bar 10 kilometara pešačenja i upijanja okoline.

Kao i u skoro svakoj arapskoj zemlji, nijedan običaj ili propis nije slučajan – kape i marame na glavi štite od sunca, isto kao i lagani dugi rukavi i haljine, čaj, kafa i urme održavaju na nemilosrdnim zracima. Imamo sreće da u ovo doba godine sunce miluje na prijatnih 24-5 stepeni.

Na kornišu (keju), povetarac nas miluje mirisima mora. Šetaju porodice, džogiraju ljudi svih uzrasta, ali nije gužva. Prelazimo nekoliko kilometara do starog dela grada, koji zapravo izgleda potpuno novo. Redovi belih, mermernih administrativnih zgrada, a zatim trg na kojem su Nacionalni muzej i sultanova palata. Sve je toliko uglačano i čisto, da imamo utisak da smo upali u pejzaž nacrtan u Autocad-u. Ljudi skoro da nema na ulici u večernjim satima, prođe tek poneki automobil.

TAKSI NA URME

Jutro. Taksista sede, duge brade u dišdaši i njegov drugar (ili, recimo, zet) Indus sede napred, nas dvoje smo pozadi. Vijuga savršeno ravnim saobraćajnicama, koje se izdižu iznad grada u dolini. Dugo nismo videli jamboliju, koja ovde dominira enterijerom, a auto je negde naših godina i spektakularno, komično štrokav, kao da nikad nije opran iznutra.

Ostavlja nas ispred Kraun plaze u Kurmu, skupljem delu grada u kojem su privatne škole i ambasade, gde treba da pokupimo rent a kar. Pre plaćanja, otvara gepek u kojem je velika bela molerska kofa. Pokrivena folijom i do vrha puna urmi sa susamom, iz njegovog sela. Urme su ovde važnije gorivo svakodnevnice od benzina.

Golom rukom odlama skoro kilo slepljenih urmi, umotava ovaj teški komad slasti u foliju sa vrha i daje nam kao poklon. Jeli smo ih skoro svaki dan i u Beograd doneli verovatno više od polovine.

Kako često biva, rent a kar agencija nema taj najmanji i najjeftiniji auto koji smo tražili, te nam za istu cenu daje veće vozilo. Beli ’Nisan sani’, prava mašina za Arabiju, kakvu voze po selima na obodu pustinje.

Oman je skupa zemlja, ali se kola mogu iznajmiti po cenama koje su slične onim u Evropi, a litar benzina košta oko 60 dinara. Kad se uzme u obzir i da međugradski autobuski prevoz skoro ne postoji, za bilo kakav obilazak zemlje i gradova, auto je obavezan.

Momak iz agencije nas savetuje da zanemarimo plažu u Kurmu, koja je jedna od najpopularnijih u Muskatu, i odemo na nešto udaljeniju plažu Gubra.

Prolazimo pored niske bisera arapske arhitekture – zgrada ambasada, konzulata, kao i zgrade Opere. Sultan Kabus, za vreme čije vladavine je u proteklih pola veka svako selo u pustinju dobilo put, škole i ambulante, bio je ljubitelj klasične muzike.

Plaža – prostrana i čini se beskonačno duga, sa još troje-četvoro ljudi na horizontu. Jedini smo ušli u more, u odeći pokrivenih ramena i kolena, iako nam niko ne bi zamerio ni da smo bili obučeni po evropskim standardima. Lokalci u plaži uživaju tako što dođu kolima i piknikuju u njihovom hladu. Spremni smo za put od nešto više od 1000 kilometara po severu zemlje. Sledeća stanica – Nizva.

Na putu 22 Juna, 2021

Najtiše mesto na svetu

Najtiše mesto na svetu. Jedno od, sigurno. Tiho skoro kao ona šuma u kojoj je palo drvo i to niko nije čuo ni video, pa time, drvo nije ni palo.

Velika voda, osvežavajuća a dovoljno topla za kupanje krajem juna, čista kao pijaća, pod rukom gusta kao more, a nije slana. Pa je u redu i ako progutaš malo usput.

Pod njom je varoš za koju je tamo početkom ‘80-ih odlučeno da će biti potopljena, kako bi nastalo hidroakumulaciono Zaovinsko jezero. Dok plivam, razmišljam kako je tu negde još malo dalje i dublje možda ostatak neke kućice ili seoske pošte. Voda koja u Srbiji najviše podseća na more oivičena je brdima u čijem temelju je često kamen, krečnjak ili neki sediment.

Jedno od brda blizu mesta na kom sam zadenuo peškir ‘odškrinuto’ je kao u operaciji, a ova se zove kamenolom, te imaš utisak da se zapravo i kupaš u ogromnom rudarskom kopu. Jedan od retkih zvukova su kamioni koji prevoze kamen. Iznad ove plažice je mostić sa kog nas tokom pauze posmatraju radnici u kamenolomu. Znoje se u kombinezonima, čizmama i sa kacigama na glavama i gledaju nas besposlene u gaćama kako se baškarimo na plaži.

S druge strane je most koji spaja Mitrovac, poslednju veću, turističku varoš sa prodavnicom i deo ka Bosni, u kom je nekoliko zamrlih seoca raštrkanih po brdima iznad jezera. U njima živi poneki starac, porodica koja decu u školu šalje u Bajinu Baštu, a parče ovog raja i tišine ugrabe i turisti, poput nas, utekli od gradske buke.

Okolna brda, šume, valovi četinara, od jela do igličastih omorika, vrhovi sa kojih ih vidite dokle pogled seže, kao i obližnju Bosnu… možete ih istraživati i u njima uživati beskonačno, čini mi se. I povrh i nakon svega osvežiti se, sprati prašinu, znoj i bubice iz šume u jezeru.

Čudim se kako ovde nema više ljudi. Kako ovo more usred valova šuma nije opšte poznato? I mi smo za njega saznali skoro u 40-oj. Možda jer nema organizovanih tura. Možda jer ima samo jedan kafić kilometrima i nema prodavnice nigde.

Ljudima iz grada, poput nas, koji se brane od bujice informacija, a zavisni su od njih, naviknuti na buku i vrevu, ovo mesto je šok.

U njegovoj tišini puštamo sokove iz svojih duša da teku, preispitujemo ih, mešaju se sa vodom, suncem, odzvanjanjaju u tišini, odjekuju u rukavcima jezera odbijajući se od brda. Gradska buka i bes, nakupljene i potisnute emocije, ovde se raspršavaju po rukavcima. Bešumno, samo mi to čujemo. Tek nešto glasnije od onog drveta palog u šumi.

Na putu 5 Decembra, 2020

(Ne)dovoljno dugo u Zaovinama i Vežanji

Činilo nam se da se sav potreban mir i lepota nalaze u slici pred nama. U njenom srcu su voda i svetlost, sa okolnih brda dolaze zvuci ptica, pod nama se u magli čuje poneki zalutali plotun ljudskog glasa, osvešćuje nas da tu žive i ljudi. Ose nam takođe objavljuju svoje prisustvo, poneki mrav ili krpelj, ukoliko baš poželimo da sedimo na zemlji.

Ne bi bilo teško biti napušten ovde. Pomalo smo se i osećali kao četiri robinzona, u nekoj romantičnoj viziji boravka na Tari, iako osim prepuštenosti lepoti mesta na kom smo se našli, ništa drugo nije s tim imalo veze – imali smo više nego dovoljno zaliha hrane, sve moguće elektronske uređaje, pa i odeću i drva s kojim bismo pregurali zimu, iako je bio jun. Komšijsku kuću iz koje smo mogli da poručimo hranu i obratimo se za bilo kakvu pomoć. Pečurke u šumarku preko puta, dovoljne da nas nahrane čitav dan.

Na vrhu brda s druge strane jezera video se nov kompleks kućica, kao neki turistički objekat. Pitali smo se šta li je tamo, da li je to možda već Bosna, postavljali smo pitanja koja bismo postavljali sebi i da imamo po devet godina.

Hteli smo da zaustavimo taj prizor i momenat, ili bar da učinimo da traje dovoljno dugo. Nažalost, retko kad je trajao dovoljno dugo. Zvonili su telefoni i mejlovi, zvali nazad u kuću. Odlazak na Taru i boravak u ovoj kućici sa pogledom na Zaovinsko jezero su jedna od najboljih stvari koje smo uradili ove godine.

Zaseok u kojem smo zove se Vežanja, selo Zaovine. Kada krenete niže ka vodi, nasred sela, na raskršću puteva, dočekuje vas Brundo. Dobroćudni domaćin sela i vodič, prljavo bele boje sa braon flekama, kratkih i hitrih nožica. Brundo nas vodi do vode, kružnim zaobilaženjem imanja koje imaju oblike svetlobraon fleka sa njegovog tela. Nepravilnog su oblika i neravne površine. Na njima žive stariji ljudi koji obično imaju stado ovaca, kokoške i jednog većeg rundova koji ne prestaje da viče upomoć kad ugleda grupicu ljudi.

Stigli smo do jezera za 15-ak minuta. Voda je mirna kao da po njoj može da se kliza do obale preko puta. Kristalno je čista. Zalazi u desetine uzanih rukavaca i laguna, i ako viknete, eho svog glasa čućete sa četiri-pet strana.

Iako izgleda da selo ima tek 15-ak kuća, izgleda i da je nekad bilo drugačije. Ili je bar đaka bilo mnogo više, na šta ukazuje napuštena zgrada škole. Do nje je skoro isto tako napuštena mesna zajednica, i kafana u kojoj radi jedna teta u borosanama, a ponekad sedi neki lokalac ili gosti koji verovatno imaju veze sa selom, ali ne žive tu inače. Na prozorima kafane piše da je na prodaju. Na jednom od regala unutar nje je stari sivi televizor na kom se vrte turske serije. Vreme je stalo pre nekih 20-30 godina, a ljudi su uglavnom otišli.

Malo ispod kafane je skretanje ulevo, mislili smo da će nas i ono odvesti ka jezeru, pa smo krenuli peške. Deluje kao da se ispucali asfaltirani put spušta u neku rupu u četinarskoj šumi. Tokom više od sat vremena šetnje nismo sreli ljude, tek nekih desetak stonoga koje su prelazile put.

Na okolnim brdima su čitava bogatstva za istražiti. Najbliža planinarska staza vodi kroz življe selo Karaklije, do vrha Janjač, sa kog se zaista i vidi Bosna. Ali, to je jedna druga priča.

Tri meseca kasnije, ponovo smo došli u Vežanju. Na raskršću nas je ponovo dočekao Brundo i poveo ka vodi. Noć ranije, sanjao sam kako su njene dugačke zemljane obale ispunjene ljudima, peškirima i suncobranima. Međutim, kad smo došli do obale, prizor je bio skoro isti kao u junu. Samo što je ovog puta voda bila tirkizna i topla od sunca. Laguna, četiri čoveka, jedan pas i gusta četinarska šuma iznad nje.

Bio je sam početak septembra, i lokalci su nam rekli da je do pre nekoliko dana bilo mnogo ljudi. Čak su nas i neki od njih gledali čudno što smo se kupali i pitali kakva je voda. Bila je tek nijansu hladnija od savršenog, svakako toplija od Atlantika ili Mediterana na vetrovitom jugu Portugala. Boje kao u najlepšim lagunama u Tajlandu, i to onim u kojim se plaća da budete sami, ili je potrebno da se probijete kroz neku šumu da biste bili.

Nekoliko dana kasnije, našli smo još nestvarnije mesto za kupanje na drugom kraju jezera. Kao da smo upali u rupu u vremenu i prostoru i ostali sami na svetu.

Kako izgleda noć u Zaovinama? Svet se okrene naopačke. Uronjeni ste u nebu sa hiljadu iskrica, nebo je mračnije nego ono koje znate, iskrice su svetlije od onih koje znate i ima ih mnogo više. Voda se i dalje vidi, osvetljavaju je iskrice i katkad mesec. Okolna brda i šume izgledaju neistraženije i udaljenije.

Da ste ipak i dalje na zemlji, podsete povremeni krici šakala koji dopiru iz njih. I komšija koji celu noć pušta narodnjake, navodno kako bi oterao šakale od ovaca.

Bio je Tanjin rođendan. Na livadici ispred kuće smo napravili gozbu. Imali smo utisak da nam ništa više od nas samih i mesta na kom smo ne treba u tom trenutku. Konačno je trajalo onoliko koliko smo hteli.

Tajland 19 Aprila, 2020

Kao u auli, kao u oazi – Ko Lanta

Od Ko Pi Pija do Ko Lante deli vas sat vremena vožnje. Nešto kao od Zemuna do Vidikovca, samo mnogo udobnije. I tek što ste se navikli na utrobu katamarana, jave vam da je plovidba gotova. A za tako kratko vreme stigne se na dosta drugačije mesto – koliko se uopšte mogu razlikovati dva susedna ostrva. Dok vas na Pi Piju na mini doku dočekuju izdavači smeštaja, vodiči tura i nosači torbi, na Lanti se iskrcavate tik ispred prodavnice pred kojom na motorima lokalaca odmaraju petlovi. I poneko momče se ponudi da vas poveze.

U srcu ostrva su šumovita brdašca, dom slonova, makaki majmuna i raznih Evropljanima malo poznatih vrsta. Opasana su putevima, a oni su opasani prašnjavim i peskovitim predelima prošaranim kolibicama za posetioce ostrva i tek ponekim hotelom. Ostrvo je dosta veće od Pi Pija, i mnogo manje naseljeno ljudima.

I dok na Pi Piju bežite od infrastrukture ka preostaloj netaknutoj prirodi, ovde je često obrnuto – pokušavate da u prostranstvu puteva, šuma i plaža nađete hladovinu u čijoj je blizini neka prodavnica ili kafe jer nije retkost da kilometrima unaokolo nema znakova civilizacije. Na ostrvu (bili smo zapravo na zapadnom, Lanta Yai) su dva gradića, ili tačnije rečeno sela, Saladan, ujedno i glavna luka, i Lanta Old Taun.

Smešteni smo u kolibi koja kao da je od šperploče, a u čijoj sredini, posred sobice raste drvo. Zidovi su toliko tanki da deluje kao da prostor delimo sa obližnjim francuskim parom sa nemirnim detetom. U okolini je još nekoliko kolibica sa sličnim smeštajem, neki su možda malo luksuzniji, ali na prvi pogled Lanta, ili ovaj njen deo, deluje kao mirno, opuštajuće mesto za goste koji nisu zahtevni jer se zapravo nalaze u parčetu raja i nije im mnogo više od toga potrebno. Saundtrek za ovu postavku – uglavnom rege, koji izbija iz skoro svakog lokala i hostela. Nekoliko večeri pre no što smo došli nastupala je lokalna rege legenda Job2Do… koliko smo bili srećni kad smo ugledali plakat, toliko smo se smorili kad smo videli da je koncert prošao.

Pedeset metara od kolibe je nepregledna, ravna obala, dugačka plaža sa mirnom, čistom vodom idealnom za plivanje. Zbog načina ulaska u vodu, postepenog menjanja njene dubine, ali i opuštene atmosfere koja se iz sela kolibica prelila na plažu, sve me je podsetilo na Jadran. Tome je doprinela i ekipa – ovde nisu samo očekivani laid back hipsteri iz Evrope, tu su i veće grupe ljudi generacije njihovih roditelja, iz Italije, Izraela, Poljske… Kao da je formirana komuna onih koji su tu već neko vreme – svi se znaju i druže. Iako je plaža prilično popunjena, to nije toliko slučaj sa vodom, dovoljno je da zamahnete nekoliko puta i već ste potpuno sami.

Vrhunac atmosfere na plaži je u doba zalaska sunca. „Sad ćeš da vidiš plavi zrak ponovo“, reče neki stariji tip iza nas, koji deluje kao da je tu bar dva meseca, a završava neko peto ili šesto pivo. Ništa nam nije bilo jasno, a onda je pred zalazak sunca preko neba preleteo zrak plave svetlosti, poput plave duge koja se pojavila i brzo nestala.

Da nismo čuli najavu malo pre toga, verovatno ne bismo bili sigurni da li je ono što smo videli stvarno.

Pomislio sam kako će nas u kućici od šperploče u kojoj raste drvo nešto izesti tokom noći, međutim od bubica i paukova ni traga ni glasa. Bilo ih je mnogo više u utegnutijim smeštajima. Jedino nas je na dasci WC šolje ujutru dočekao – puž golać.

Motor ili bicikl su idealni za istraživanje ostrva, pošto organizovanog javnog prevoza nema. Kako nismo imali ni jedno ni drugo, da bismo stigli do najstarijeg naselja na Lanti, uzeli smo tuk tuk. Vozač je shvatio da za turu do sela koje je na drugom kraju ostrva ipak treba snažnija i brža mašina, pa nas je dovezao do svojih kola, kojim smo onda nastavili.

Lanta Old Taun nekada je bio luka i komercijalni centar, a danas ga praktično čini jedna ulica oivičena starim drvenim kućama, koje su zbog turista delom pretvorene u prodavnice i restorane. Možete da kupite prelepe rukotvorine ljudi koji tu žive i podržite ih, a možete i da za 200-300 dinara imate jedan od najukusnijih i po telo i dušu najboljih obroka na svetu, npr. domaći kari i sok od marakuje. Prave ih nasmejana lokalka i njena ćerka, od onog što raste u njihovoj blizini.

Jako malo ljudi živi ovde i verujem da je turizam jedan od bitnijih izvora zarade, iako ovo ostrvo, a pogotovo ovo seoce, ne pohodi ni približno toliko turista koliko neka druga mesta. U selu se nalazi jedan kineski hram, jer su Kinezi često bili oni koji su gradili trgovinske centre širom Tajlanda. Sat vremena je dovoljno da gvirnete u svaki ćošak Lanta Old Tauna.

U selu je nekad živela značajna populacija Čao Lej naroda (ljudi mora, bukvalno prevedeno), koje često nazivaju i Sea Gypsies. Nekada polunomadski narod indo-maležanskog porekla, bili su prvi stanovnici Ko Lante, pre oko pet vekova.

Polunomadski znači da su imali stalan dom i stanište na kopnu, ali su stalno bili u pokretu u potrazi za hranom, posebno za vreme sušne sezone. Između ostalog, poznati su po tome što su kao dobri poznavaoci mora predvideli nadolazeći cunami u drugim delovima Tajlanda 2004. godine i spasili veliki deo stanovništva tako što su na vreme otišli u brda.

Danas pored njih u Lanta Taunu žive potomci kineskih trgovaca, a desetak kilometara južnije od sela je i ribarsko naselje Čao Lej ljudi, međutim već je padao mrak i bilo vreme da tražimo prevoz za povratak.

Dok na Pi Piju u plažnim i ostalim barovima sviraju aktuelni svetski hitovi, na Lanti vladaju rege i rok klasici. U baru preko puta kolibice lokalci su svirali Nirvanu i Rejdiohed sa najslađim mogućim izgovorom jezika koji uglavnom samo podseća na engleski – svaka treća reč uopšte nema nikakvo značenje – što je i razumljivo za ljude čiji se jezik toliko razlikuje i kojima je sigurno teško da nauče engleski. Bend je super navežban i svira punim srcem.

Nakon četiri-pet dana uživanja u maloj hipi komuni svih uzrasta i povetarcu na plaži, bilo je vreme za duži put na sever – pravac Chang Mai.

Tajland 2 Novembra, 2019

Zaustavljanje vremena na Ko Pi Piju

Ko Pi Pi. Pričali su mi o tom mestu, epitomu magije (tajlandskih) plaža, ostrva, prirode. Pominje se i u filmovima i mitologizuje kao jedno od najlepših mesta na svetu. Mirna i društvo su tu bili pre nekoliko godina i sad je htela i mene da odvede. Međutim, za razliku od pre nekoliko godina, Pi Pi je postao masovno posećen. Toliko da su zabranili posetu jednoj od plaža. Naš brod bio je verovatno jedan od 50 koji su pristali tog dana na mulo nevelikog ostrva. Konačno, more.

Smešteni smo u kućici ušuškanoj 200-tinak metara iza plaže. Željni ulaska u vodu, otišli smo do najbliže, odmah do doka. Iako se kupate među naređanim čamcima, voda je besprekorno lepa i čista, bar tako deluje… pored toga što deluje i isceljujuće, naročito nakon tri dana vlage Bangkoka. Preko dela ostrva u kom smo smešteni je pre nekih 15 godina prošao cunami, koji je zbrisao sve sa sobom, tako da su znaci za eventualnu evakuaciju i poželjne pravce kretanja svuda po ostrvu.

Iako na ostrvo pristiže neverovatna količina ljudi svakodnevno, to se ne primeti u gužvi na uličicama, a ponajmanje na plažama. Jedino logično objašnjenje do kog smo mogli da dođemo je da veliki deo njih ide na dnevne ili višednevne izlete brodićima oko Pi Pija i drugih okolnih otočića, na snorkeling i slično. Što se nas tiče, super.

Neki delovi ostrva su izgleda i materijala posebnog za ovaj deo sveta – izgledaju kao gigantske hridi ili stenovita brda, na vrhovima obrasla šumom. Čine predivne, osobene oblike na morskom horizontu – niko ne bi očekivao da nešto takvo nastane. Neobično bi izgledala u društvu bilo kojih brda na svetu, ali su lepa za sebe, samosvojna. Gledate ih i zagubite se u njihovoj osobenosti. Vuče vas uobičajena želja za fotografisanjem (koja je u poslednjoj deceniji postala automatska, odmah vadite telefon-aparat), ali ovde je nekako obuzdana željom da samo gledate, i upijate. I izvadite telefon samo povremeno, da napravite fotografiju čisto kako biste umirili anksioznost da ćete neki prizor možda zaboraviti. Šume na pomenutim vrhovima-tronovima tih brda su prebivalište i igralište majmunčića. A u otvoru-pećini na dnu jednog od njih žive ljudi. Ulaz je drugima zabranjen, navodno – vidite njihovo mini pristanište za čamac, napravljeno od stabala i otvor koji se unutra širi u pećinu, u kojoj neko obitava. Stene i more su im dom, a do civilizacije na Pi Piju ih deli 40-ak minuta veslanja.

Imajući sve opisano na umu, bilo je potpuno očekivano što smo poželeli da se popnemo na uzvišenja na ostrvu koja su dostupna pešacima. Jedno od njih je vidikovac sa kog je Pi Pi pogledom dostižan. Šta je masovni turizam doneo? Sad se „ulazak“ na vidikovac naplaćuje.

Zapucali smo kroz uličice ostrvskog gradića, oivičene restoranima, prodavnicama i lokalima namenjenim turistima, kroz gužvu grupa ljudi sa svih strana sveta, od velike količine turista iz Kine (nova “viša srednja klasa”) i Rusije, preko sveže izgorelih plavokosih Evropljana i Amerikanaca, a čuli smo i neki jugoslovenski jezik u prolazu. Na kraju puta, slede izuzetno strme stepenice ka vrhu. Nekoliko stanica na usponu, osim što služe za predah, pružaju sve lepši i opsežniji pogled na ostrvo. Plaćamo pomenutu ulaznicu u prirodu i pogled sa vidikovca. Dovoljan je da potvrdi želju da tu negde i ostanete, u lepoti usred mora, zaboravite na dosta toga što ste dotad znali o svetu i životu.

I gde bismo dalje odatle? Videli smo na mapi plaže na drugom kraju ostrva, pitali lokalca da li se može kroz šumu do tamo, i nakon što je potvrdio, krenuli preko brda ka moru sa druge strane (do tih plaža se obično ide brodićima). Ubrzo je stigla nagrada za našu želju za istraživanjem – već posle 20-ak metara, naišli smo na ananas koji raste pored puteljka kroz šumu. Još uvek nije sazreo, crvenkaste je boje i stoji kao poklon ili kruna na svojim zelenim stabljikama. Nije ni čudo što je nekad smatran voćem kojeg su u Evropi bili dostojni samo kraljevski dvorovi. Put nas dalje vodi kroz selo, pored razbacanih kuća sa malenim imanjima. Srećemo grupe kokošaka i ponekog seljaka. Kokoške su ovde, i u jugoistočnoj Aziji uopšte, mnogo mršavije nego one koje smo navikli da viđamo u Evropi. Zapravo, shvatiš koliko ove ovde „normalno“ izgledaju, a one na koje si navikao su ti onda pomalo komično dežmekaste. Ono što ovdašnje i one iz naših krajeva pak imaju zajedničko je svakako potreba da odbrane svoje piliće, što je ovde učinila jedna od njih kad smo krenuli da fotografišemo njene mlade.

Ljudi u brdima uglavnom imaju kućice od dasaka, poneka je od čvršćeg materijala. Kreću se motorima, ostavljajući za sobom oblake prašine.

Put dalje vodi pored turističkog naselja u nastanku – red lepih drvenih kuća, poput onih u nekad dobrostojećim američkim predgrađima iz filmova. Sledi nešto gušći red domova lokalaca. Pred njima rastu banane, papaja, mango, u pozadini ljudi spremaju ručak, leže na krevet-dušecima iznetim ispred kuće i uživaju u mirnom protoku vremena na ostrvu. Pokoje dete prođe jureći za loptom.

Nakon sat vremena šetnje preko brda po jačem suncu, sledi nagrada na kraju puta, koji finalno zavijuga ka širokoj plaži u čijem zaleđu je još nekoliko kućica seljaka. Prizor iz sna – pokoja previsoka palma, jedan napušteni bunar, bar trista metara peska oivičenog brdima. Na plaži – skoro niko. Možda dva-tri para skrivena u hladu manga i kokoške pomenutih žitelja ostrva koje lunjaju naokolo, tražeći šta da kljucnu na pesku. Smeštamo se pod jedno od drveća, sa osmehom klimamo glavom grupici ljudi pod drvetom malo dalje od nas. Oko nas šeta nešto više kokošaka, a onda shvatamo i zašto – iza nas je na zemlji ogromni plod kokosa. Kljucaju ga redom, smenjuju se kao na pojilu. Isprva deluje čudno da kokoška jede kokos, a onda pomisliš kako postoji i ta komična semantička veza (kokoš-kokos, jel), a potom i kako se nalaziš zapravo u postojbini kokošaka, kojim je kokos, sasvim logično, hrana. Ta vrsta o kojoj uglavnom razmišljamo kad treba da jedemo, pored nas (zbog nas) je najčešći stanovnik planete. Potiče iz jugoistočne Azije i najviše evolutivnih promena je pretrpela, prilagođavajući se čoveku.

Jedan od petlova se, nakon što je ljubomorno branio svoju poziciju nad kokosom-pojilom, popeo na obližnji panj, propeo na nožice i kukurikom pozvao ostale pernate sužitelje ovog komada plaže da dođu i počaste se.

Pred nama je snolik prizor vode. Hodamo kroz početni plićak, i počinju da nas prate jata žuto-crnih ribica, koje posle prvog dana i ne izgledaju više toliko egzotično, kad shvatite da su ovde jednostavno „obične“ ribice. Među njima se nađe i pokoje tirkizno-bordo-braon stvorenje. Žele da se druže – dok hodamo, idu oko nas, ako stanemo, one najsmelije pokušavaju da nas gricnu. Otplivao sam 10-ak metara da vidim da li će i dalje ići za mnom – i eto ih nakon nekoliko sekundi. Zagnjurite glavu i prepustite se bojama oko vas. Nema šta da vas ometa u tome, nema okolnih zvukova zbog kojih biste inače morali da zaronite kako biste ih eliminisali i čuli zvuke dubina mora.

Plaža se inače zove Loh Moo Dee. Nakon nekoliko sati, preko brdašca smo kroz manje turističko naselje došli do jedne od popularnijih i najdužih plaža na ostrvu, Long Beach-a, a odatle potom polako kroz šumu natrag do gradića i smeštaja (nekih još sat vremena šetnje). Osećaj ovakvog istraživanja i kretanja po ostrvu jednako je lep onom koji ste imali nakon dugog dečijeg dana igranja napolju sa drugarima, kad je sve novo, neistraženo i zanimljivo. Usred smo ostrva kojim vlada masovni turizam, ali od njega nije teško skloniti se. Najneverovatniji delovi Pi Pija zahtevaju samo malo truda i otkrivanja.

Veče u gradiću. Pomenute uličice oivičene restoranima blizu obale nude dašak civilizacije onima (ima li ih?) kojima to nedostaje. Ponuda je toliko široka da smo naišli i na nekoliko vrsta kavurme (!) na meniju jednog restorana koji sebe naziva mediteranskim. No, kad smo već u zemlji sa hranom koja najviše prija telu i duhu na svetu, razne vrste karija svako veče ne mogu nikako da dosade. Čak i kad pomisliš da će tako biti.

U povratku kući, srećemo lokalne momke koji pod svetlom bandera sa doka pecaju ribu „na laks“ (držeći najlon u ruci), kao i njihovi vršnjaci u Crnoj Gori ili već bilo kom drugom delu planete.

Put preko brda nas je ponukao da se i sutra zaputimo tim pravcem, ali ka plaži na drugom kraju ostrva. To je značilo i da opet platimo „ulaz“ u prirodu. Krenuli smo užim puteljkom, prateći poneku drvenu tablu koja pokazuje da kroz gustiš šume, u delu u kom se put gubi, postoji mogućnost da na kraju izbijemo na Phak Nam uvalicu i plažu. Samopouzdanje stečeno pohodom od dan ranije polako je počelo da se osipa kako je spust postao uži, strmiji, a komarci i slična stvorenja su počela da se zanimaju za naše gole noge i druge delove tela. Spust je postao takav da bi mu dobro došle planinarske patike, a ne japanke koje su usled uzbuđenja i znojenja nogu počele da postaju klizavo tle, koje će ti pre pomoći da se strmekneš, no da se održiš na nogama. Pritom smo oboje „okićeni“ kao jelke, torbama i drangulijama za plažu… Glupi turisti, pomislili kako mogu da budu avant-turisti.

Srećemo jedan skandinavski par koji se vraća uzbrdo. Ne deluju srećno, uopšte. Potpuno su mokri, žele da se vrate i odu na neku drugu plažu… ali kažu da ima još malo do mora. Mirna u jednom trenutku proklizava i pada, ali se brzo uspravila. Malo nezgodniji pad i zaista možete da se surduknete tako da to uopšte nije bezopasno. Manično se prskamo sprejem protiv bubica. Skidam konačno japanke i mnogo bolje i stabilnije se osećam na svojim fenomenalno ravnim tabanima, čija površina konačno dobija svoju svrhu. Toliko sam uzbuđen da bilo kakve kamenčiće i nešto što može da nažulja ne osećam. Ubrzo se pojavljuje nešto što liči na improvizovane stepenice i izbijamo na plažu.

Na ovo parče peska ljudi skoro isključivo dolaze čamcima ili turističkim brodićima. Tu je jedna grupa mladih Francuza, nekoliko Kineza i mi. I poneki majmun. U pozadini plaže je gigantski, prazan restoran. Skoro kao kantina, velik i napušten kao oni iz hotela na jugoslovenskoj obali. Sugeriše da su tu nekad bile, ili možda i dalje dolaze, i veće grupe ljudi. Voda je naravno predivna, a u daljini pogled seže ka Bamboo ostrvu.

Shvatamo da uskoro treba krenuti i polako natrag, jer nas čeka dug put. Međutim, ne ide nam se natrag kroz šumu. Pokušavamo da vidimo koje su druge opcije. Lokalac čamdžija se pojavljuje svakih sat-dva. Dočekali smo ga, ali je tražio sumanuto puno novca za u suštini kratku vožnju do Long Beach-a, sa kog bismo mogli kopnom da se vratimo u kolibicu za sat vremena. U međuvremenu, voda se tokom popodneva povukla i izgleda da možemo i preko vlažnog kamenja da peške stignemo do te plaže. Nismo sigurni u to, ali krećemo sa grupom studenata iz Francuske. Uspevamo – taj dan je na kraju podrazumevao dosta hodanja, neizvesnosti u istraživanju raja ostrva. Što smo tražili, to smo i dobili (i bilo je predivno na kraju).

Jednog od poslednjih dana, odlučili smo se za luksuzniju varijantu – da unajmimo čamdžiju i vidimo obližnje ostrvce Ko Pi Pi Le, dom jedne od najpoznatijih plažica na svetu, Maja plaže, koja je od nedavno zatvorena za posete turista, zbog narušavanja njene flore i faune. Plaža i njena okolina su prelepi. Osećaš se žalosno, a istovremeno ti je drago što možeš da joj se diviš samo sa razdaljine. Iskočili smo u tamno tirkizni kristalni tečni svet u zalivu. Čamdžija je nehajno bacio malo hleba oko nas, kako bi privukao ribice, ali nam i napomenuo da ovde ima „bejbi šarks“. Mislili smo kako samo želi da nam ronjenje i kupanje učini još malo uzbudljivijim. Međutim, prevarili smo se.

Usred jata raznobojnih lepotica, primetimo i po koju osamljenu duguljastu ribu dugačkog nosa, oblika poput kuhinjskog noža. Lunja sama, kao da je ignorisana od društva zbog svog specifičnog izgleda. Deluje nemoguće ispratiti je. A onda najednom susretnemo neke veće, oblikom više poznate komade. Da, „male“ ajkule od po metar-dva dužine, koje mirno krstare blizu dna. Samo smo lagano krenuli natrag ka čamcu… kao ok, ali ipak ćemo mi na sigurno.

Međutim, istinski neverovatno mesto nas je čekalo sa druge strane Maja zaliva. Ulaz u Pile lagunu je uzan, a potom iza ćoška ugledate ogromni bazen mlečno bele boje, okružen gigantskim hridima obraslim šumom, sa početka priče. Imali smo neviđenu sreću da ljudi i čamaca skoro da nije ni bilo. Ova laguna je jedno od najneverovatnijih mesta na svetu na kojem smo bili. Vreme zastane. I sve ostalo. Mir, u tom trenutku bar momenat i izgled netaknutosti, voda kao blago zamućena bela u plićim delovima, a tirkizna u dubljim, ježevi sa crno-belim bodljama (!), na koje motrite da vam ne taknu stomak dok plivate. Vreme u raju je ograničeno. Nakon pola sata smo morali da krenemo natrag.

Nakon nekoliko dana na Ko Pi Piju, ukrcavamo se u brod ka znatno manjem, laid-back ostrvu na sat vremena vožnje preko puta, Ko Lanti.

Foto utisci, tu pred vama:

Tajland 27 Septembra, 2019

Mir na kanalima i talasima (Radio) Bangkoka

Bangkok, kraj januara. Vreva i vrelina u okolini Kaosan rouda, glavnog korza za bekpekere u potrazi za hranom, suvenirima i zabavom koja im je dovoljno bliska, a opet egzotična i nova. Majici otežalih od vlage, osećamo lakoću jer smo oslobođeni bilo kakvih obaveza, otvoreni za istraživanje. U Tajlandu smo bili pre osam godina i prizori su nam poznati, ali su vidljive i promene. Turistička infrastruktura je još besprekornija, cene su malo više, a i ekonomski standard. Nekad je bilo teško kupiti hleb (jer se skoro ne upotrebljava u ovom delu sveta), sada se može naići i na pokoju pekaru (otprilike koliko i na vegetarijanska mesta u Beogradu). Sleteli smo mrtvi umorni i dogovorili se da prošetamo sat-dva i odemo na spavanje. No, kako već biva, zbivanja na Kaosan roudu i okolini su nam čula držala budnim mnogo duže i na kraju smo uspeli da prepešačimo bar 15 kilometara, ako je verovati softveru na telefonima. Zahvaljujući umoru smo lako i zaspali. Inače bismo, nenaviknuti na vlagu, noćnih 30+ stepeni i zvuke motora pod prozorom, verovatno noć proveli budni, u znoju.

Smeštaj nam je na jednom od brojnih kanala na kojim je košnica megalopolisa izgrađena. Iako voda ne deluje privlačno, prija doručkovati na terasi iznad nje. Sa obe strane obale je čitava kanal-varoš kućica i niskih zgrada, naselje-mikrosvet za sebe, posebno kad je reč o načinu života. Preko puta nas, žena nekakvom hvataljkom skida mango sa drveta, pored kog se na žici suši veš. Malo dalje uz kanal, čovek se kupa u prljavoj vodi. Posle smo shvatili da zapravo razapinje mrežu za ribe.

Ljudi žive od onog što im je pred i u kućama, koje su skoro sve istovremeno i trgovine ili zanatske radnje. Tako dok kupujete vodu ili voće u prodavnici koja je ujedno i nečiji dom, imate prozor u prizore života u kraju Na Banglampo. Starac vam pakuje ono što ste kupili, u pozadini njegova unuka puzi po podu, ćerka gleda televizor. Ne koristimo nikakve mape ili vodiče, već šetamo uz vodu i uživamo u gvirenju u živote ljudi, u njihove jutarnje rituale u i ispred kuće. S druge strane kanala, stariji par sedi za stolom i upija jutro uz neko voće, do njih je na mušemi sitno iseckano meso koje se suši na suncu. Iscepkano je na, za evropske i balkanske standarde, veoma tanušne zalogaje. Uz vodu je i mini hram, i kafana u kojoj dobrim delom sede i lokalci, što nije čest slučaj u srcu grada koji je centar za dalje otkrivanje ovog dela planete (i već nekoliko godina najposećeniji grad na svetu).

Izbijamo pravo na jedan od više od 400 bankoških vatova. Spas od sunca i vrućine tražimo u hladovini hrama. Na njegovim zidovima je opisan razvoj budističkog monaha, od sotapane, koji je oslobođen od sumnje u Budu i vezanosti za rituale, do arahanta, potpuno probuđene osobe, oslobođene senzualnih želja, loše volje, taštine, nemira, neznanja, želje za materijalnim i nematerijalnim preporodom. Prolazimo pored redova statua Bude. Svaka ima drugačiji, veoma verno prikazan, smireni izraz lica. Imaš utisak da si u društvu nekih smirenih ljudi, pa tako i deluju na tebe.

Pod drvetom u dvorištu hrama je kafić u kom sede veoma mladi monasi, zagrnuti zagasito narandžastim komadima odeće i rade ono što rade milioni njihovih vršnjaka iz ostatka sveta – piju neku vrstu kafenog napitka iz papirne čaše i gledaju u svoje smartfone. Pomislio sam kako je to zanimljiv prizor za fotografisanje, ali nije bio baš trenutak da izvadim aparat. Kasnije sam saznao da u Tajlandu roditelji šalju decu „u monahe“ bar na nekoliko meseci (poput odlaska u vojsku), između ostalog zato što i kasnije imaju neke pogodnosti u društvu, te to što ovi momci nose uniformu monaha ne mora da znači da su prosvećeni mistici oslobođeni zavisnosti od društvenih mreža.

Lutamo dalje i nailazimo na Vat Saket, „hram Zlatne planine“, smešten na vrhu šumovitog brda dekorisanog cvećem i statuama životinja. Brdo je delo ljudskih ruku, a hram je izgrađen u doba Ajutaje (14-17. vek). Put ka vrhu vodi pored gigantskih gongova. Nisam mogao da propustim da udarim u skoro svaki od izvora dečijeg oduševljenja. Umesto očekivanog plehanog zvuka, čuo se najdublji mogući bas. Fascinantno. U hramu postoje ormarići sa napisanim nazivima dana na sebi. Ne znam čemu tačno služe, možda se u njima čuvaju stvari vernika, ili nešto što je potrebno za molitvu? Gugl mi nije dao odgovor.

Odlazimo u Kinesku četvrt, u kojoj se haos multiplikuje – provlačimo se između tezgi sa hranom i tezgi sa hranom pretvorenih u restorane (dodavanjem jedne ringle i dva stola i stolice, za kojim se nekako smeste čitave porodice). Prljavština, zagađenost, uzan prostor i ostalo što bi moglo zasmetati nekom na zapadnoj hemisferi ovde nije važno – hrana je ukusna, jeftina i najčešće, dosta zdravija od one u zemlji iz koje dolazite.

Kroz prolaz levo ulazimo u kineski hram, prepun ljudi. Kineski novogodišnji praznici su u toku, počinje godina svinje, pa je dekorisan slatkim crtežima prasića, ali i pomalo zastrašujućim statuama bude. Posetioci nemaju izraze lica ljudih obuzetih mislima ili verskim obredima, već više deluje kao da su u poseti vikend-okupljanju sunarodnika – fotografišu se, poslužuju hranom i pićem. Iza sledećeg ćoška je velika prodavnica ploča, kaseta i starih audio uređaja. Pomislio sam kako je to neko zanimljivo retro-hipstersko mesto, ali su me uskoro opovrgle još dve-tri slične radnje. Ploče i kasete su se negde vratile, a odavde izgleda nisu ni odlazile.

Iz haosa Čajnatauna u potrazi za rekom i zelenilom ulazimo u Malu Indiju, mikro naselje oko indijske pijace i izbijamo na Čao Praju, najveću reku u zemlji, masu zaprljane vode koja vijuga kroz Bangkok, vodeći brojne građane i turiste kroz razne krajeve grada. Na reci je izuzetno gust saobraćaj brodova koji pripadaju javnom prevozu, a koji vas za nekoliko novčića može veoma brzo prebaciti na potpuno drugi kraj grada.

Vožnja uvek donosi nešto novo, bilo da je to susret sa raznolikim ljudima iz svih klasa, krajeva grada, zemlje i sveta u gunguli na brodu, ili uvid u sve što se kreće ogromnom arterijom metropole, kao i u raznolike krajeve i građevine na njenim obalama – od novog, luksuznog šoping mola, do rivalskih hramova koji se gledaju sa obe strane reke. Bogatstvo doživljaja, uz malo potrošenog novca, a i brzo stignete gde ste naumili.

Izbili smo u deo grada uokviren visokim zgradama, kroz koji vodi put ka velikom Lumpino parku, ’Central parku’ Bangkoka. Na ulici skoro da nema dece – tih dana su bila oslobođena škole zbog lošeg kvaliteta vazduha, o kom je izvestio dobar deo svetskih medija. Kad smo pogledali nivoe u aplikacijama koje prikazuju kvalitet vazduha u gradovima širom sveta, nije bilo mnogo razlike između Bangkoka i Beograda.

U Bangkoku nema mnogo zelenila, a ni mira na ulicama, što ne znači da na njima ne možete naći ili očuvati lični mir. Iako se oko vas stalno nešto kreće sa svih strana, zaokuplja vam čula, provlačite se kroz uzane prostore – nemate utisak da vas iko ugrožava. Ne primećujete nervozu i bahatost na ulicama, neprimerenu buku, pa ni očaj u držanju ili izrazu lica ljudi. Iako se saobraćaj odvija kao da u njemu ne postoje gotovo nikakva pravila, ipak deluje bezbednije preći ulicu ovde no u Srbiji – niko ne vozi divljački i uvek će vas propustiti da prođete.

Ipak, prijao je odlazak u park. Po strukturi i krajolicima, Lumpino podseća pomalo na njujorški Central park, s tim što iz ovdašnjih jezera izlaze i po obali komotno šetkaju komodo zmajevi. Ne morate im baš prilaziti veoma blizu, možete ih dobro videti i fotkati i sa razdaljine.

U okolini parka slavi se moderan svet – gigantski šoping molovi iz kojih izlazite na stanice skaj trejna, kojim za daleko više novca no brodovima možete da se krećete po gradu. Svaka druga osoba nosi masku protiv zagađenja. Dijapazon modela je širok – neke su zgodno uklopljene sa drugim delovima odeće i asesoarima, neke su skuplje i imaju bolje filtere (modeli za rudare, koje smo posle videli u prodavnici). U gužvi metroa okruženi ste okicama koje vire iznad maski i pomno prate šta se zbiva na telefonima.

Uveče, u kraju Banglampo pokušavamo da nađemo mesto u kafiću u kom se svira džez, ali su hip lokalci i pokoji turista zauzeli sve stolice. Odlazimo u susedni hipsterski lokal na domaće kraft pivo. Gazda kafane deluje kao opasni metalac, koji bi po imidžu i i izgledu lako mogao da prođe kasting za neki Rodrigezov film. Sa ponosom nam pokazuje disk svog bivšeg benda, ali se ne usuđuje da nam pusti da ga čujemo, iako je osim nas bila još samo jedna gošća u kafani.

Ako bi Bangkok bio radio, na njemu biste mogli da čujete dosta modernih, preproduciranih hitova i bitova, koji su vam sigurno odnegde poznati; 15 odsto galopirajućeg metala; džeza u tragovima, koliko i hip hopa na lokalnom jeziku. Preovladavala bi umirujuća tradicionalna muzika ovih krajeva, ili nešto poput Mesiv ateka. Ostalo bi mesta da radio talase popunite i onim što vi čujete.

Osim retkih parkova, potpuni mir u Bangkoku možete naći i u hramovima i muzejima. Pošto nam je ulaz u glavnu turističku atrakciju, Grand Palace, bio skup, odlučili smo se za Narodni muzej i Vat Po hram. Muzej je vredan posete jer daje uvid u bližu i dalju istoriju Tajlanda i Indokine. Osim statue ležećeg Bude dugačke skoro 50 metara, koja simbolizuje ulazak Bude u nirvanu, Vat po je magično lep – unutar hrama i u njegovim baštama možete se izgubiti i provesti bar pola dana.

Tri dana vreline i vlage su bili dovoljni – bilo nam je potrebno more. Spremamo se za let za Krabi i odlazak na jedno od izvikanih, ali i dalje prelepih ostrva, Ko Pi Pi.

Na putu 24 Marta, 2019

Izgubimo se, pronađimo se: Isfahan

Nakon dalje plovidbe mirnim pustinjolikim predelima (Videli smo i mini tornado pored puta. Mislio sam da postoji samo u crtaćima), polako ulazimo u Isfahan (ili Esfahan). Mnogi kažu da je najlepši grad u zemlji. Nekadašnja je seldžučka i safavidska prestonica.

Industrijska zona, pa rezidencijalna sa kućicama, pa nadvožnjaci i saobraćajna gužva i stižemo u košnicu. Sušta suprotnost mirnom Jazdu. Na ulici se u polumraku komeša reka tela i vozila, a mi ciljamo pravo na Naqsh-e Jahan trg, drugi najveći na svetu. Na platou širokom kao tri, a dugačkom kao skoro šest fudbalskih terena te večeri dešava se masovni piknik. Četvrtak je, prvi dan vikenda u Iranu.

Kao na nekom orijentalnom Vudstoku, nesaglediva masa ljudi sedi na ćilimima, porodice uz kompletno posluženje obeduju i uživaju, kao kod kuće. Svaka porodica na zemlji kao nečiji dom u izlogu – osetiš atmosferu, interakcije, vidiš šta je na trpezi, kakvi su sudovi u kojim je hrana doneta. Tu su i baka i unuci, i mladi par, i sestra od tetke. Prizor je neverovatan, ali od umora i gladi nismo bili kadri da mu se prepustimo. Brzo smo otišli sa trga tragajući za večerom, ophrvani utiscima koje smo odložili za sutra. Veliki grad i gužva, bar meni, nisu prijali nakon tišine i spokoja u Jazdu.

Po prvi put od kad smo na putu, ulazimo u restoran u kom su vidni zapadnjački uticaji. I to ne zato što mladi vlasnici žele da privuku turiste, već zato što vole „zabranjenu“ kulturu. Smešten je na zatvorenom mini-trgu na kom svuda okolo kafenišu mladi, uz hitove koje možete čuti na svakom kraju sveta, ali ih ne očekujete u Iranu. Na meniju su pomfrit, paste i burgeri. Bili smo toliko gladni, dopalo nam se da vidimo kako žive mladi Iranci koji su fanovi zapadne kulture, a neki su se i uželeli da probaju nešto od ranije poznato nakon 10-ak dana puta, te smo odlučili da tu ostanemo.

Zaključak – poručiti zapadnjačku hranu u Iranu nije preterano pametno. Bila je prilično osrednja, a ujedno to je bio i najskuplji obrok dotad. Jer, pomfrit, majonez ili pasta su luksuz i nešto nesvakidašnje u ovoj zemlji. Konobarica i konobar su divni i veoma prijatni. Mogli bi biti bilo koji hipster mladi par iz npr. Španije.

Jutro, sedmi septembar. Smešteni smo u prizemlju jednospratnice van šireg centra grada, u mirnom kraju načičkanom ograđenim kućama, u kom se oseti prijatni komšijski duh i svi se dobro poznaju.

Ustajemo ranije i tragamo za kafom, ali bez uspeha. Rade samo mini-prodavnice, ispred kojih vise tanki pljosnati hlebovi zaštićeni najlonom, kao sakoi na ofingeru posle hemijskog. Prolaze ljudi na biciklima, u čijim gepecima su utegnuti naramci hleba, bez najlona.

Naše „gazde” su Hadžar i Mohamed, mladi predivni par. Oboje na početku 30-tih, lepi i pomalo buckasti, toliko prijatni, topli i otvoreni ljudi da lako mogu da ganu svaku nežniju dušu. On je inženjer koji radi u čeličani, i ima, kako kaže, drugi najbolji posao u zemlji. Radi u neverovatnim smenama, dnevna pa noćna, ali se maksimalno trudi jer zna da ima posao bolji od mnogih, i mesečno zaradi oko 200 evra. Cifra je bila i skoro upola veća do skoro, ali se situacija promenila zbog inflacije.

Mohamed je motorom otišao po namirnice za doručak, dok je Hadžar pripremala čaj i vidno se trudila da se lepo osećamo. Vidimo koliko se vole, iako nisu pričali mnogo međusobno.

Ona sanja o tome da otvore autobus-hostel koji će putovati po zemlji. Veliku kuću u kojoj smo smešteni iznajmljuju za 100 evra mesečno, donji deo su počeli da izdaju, a oni spavaju na spratu u vrećama za spavanje. Mohamed se vraća sa istim onim naramkom vrućih, tankih, pljosnatih hrskavih hlebova, namazom koji podseća na kajmak i tahinijem. Spremaju doručak i jedemo zajedno. Puštaju nam hipnotišuću lokalnu muziku za koju misle da će nam se svideti (što je tako i bilo). Toliko smo se zapričali da smo se u jednom trenutku prenuli i shvatili da treba da krenemo u grad. Nemamo tako puno vremena, a Isfahan je veliki.

Otišli smo pravo u Džame džamiju, koja potiče još iz osmog veka (navodno je prvo bila zoroastrijanski hram). Rekonstruisali su je Seldžuci i preživela je mnogo promena do danas, tako da se prostorije unutar nje razlikuju po stilovima gradnje i na neki način je pokazni objekat za istoriju arhitekture na ovim prostorima.

Impozantna je i drugačija od onih koje smo dotad viđali, ali duša ište da izađemo i vidimo grad, jer u njoj ionako može da se ostane satima. Lunjamo preko ogromnog, praznog trga koji je noć pre bio krcat narodom, gubimo se u tunelima zatvorenog bazara. Potpuno tihi i prazni, nisu samo ljuštura u kojoj drugim danima kulja život, jer se tragovi tog života vide na sve strane, od zaprljanih šalona na radnjama do natpisa na ulazima u pojedine delove bazara. Tuneli su prelepo konstruisani, sa rupama za svetlost i vazduh na svodovima, iz kojih sunce ostavlja trag i dojam kao da smo u SF priči usred Stare Persije (eto ideje za film!).

Usput upoznajemo fotografa koji nas nudi nekakvim slatkim od suvih šljiva, recimo da je na to ličilo. Čudnog je oblika i moraš da umastiš prste, ali je preukusno. Spontano krećemo zajedno i vodi nas do Azadegan čajdžinice, u kojoj je plafon zastrt stotinama starih čajnika i lampi, a već oko podneva gosti uživaju u zalogajima od lokalnog hleba, salate i dizija, čitave porodice ili ekipe drugara. Jedan par je tako između tanjira na sto polegao bebicu, koja uživa i drema dok roditelji ručaju. Kako dnevni meni nije imao ništa za biljojede (troje od nas šestoro), odlučili smo da idemo dalje. Na trgu nailazimo na prostrani podzemni restoran veličine kantine, čiji su zidovi oslikani, dekorisani, plafoni su od mozaika… detalji su neverovatni, u nekoj drugoj zemlji bi možda naplaćivali samo ulaz u ovakvo mesto. Birjani (nema veze sa indijskim) je ispunio očekivanja, a piletina sa belim šljivama i nadmašila.

Bazar nije radio, ali jesu radnje na samom trgu. Ušli smo u prodavnicu ćilima, bez namere da nešto kupimo. Jednostavno, stazica nam je privukla pažnju. Međutim, svaki promoćurni prodavac zna da neka vrsta namere postoji, čim je pažnja privučena. Usledio je kompletan tretman za turiste – predstava od nekih 45 minuta, u okviru koje saznaš da postoje nomadski-plemenski ćilimi, koje prave različiti narodi što žive na tlu Irana, najćešće za svoje potrebe, zatim seoski, koji se donose i prodaju na regionalnim pijacama i nose njihova imena, kao i gradski, koji se često rade fabrički.

Na nomadskom ćilimu koji nam se svideo tako se vidi karavan koji se kreće kroz pustinju, tu su i planine, zmije koje ometaju putnike, karavansaraji u kojim staju da predahnu… Bez daha slušamo priču u scenografiji zastrtoj svim tim vrstama ćilima, i toliko je zanimljiva da nas povremeno skroz popusti onaj mini-stres obaveze da nešto kupiš, kao bogati Evropljanin, koji eto već pola sata sedi i gleda predstavu priređenu samo za njega. Glavni akter predstave pritom s vremena na vreme ponovi kako, naravno, nismo u obavezi ništa da kupimo.

Po završetku priče, sledi drugi čin, u okviru kog se prodavac fino raspita da li vam je možda neki ćilim zapao za oko. Vi onda tako opušteni i razgaljeni zaista i pomenete ako vam se neki od njih zaista i dopao, čak i ako nemate nameru da ga kupite. Ćilimi su toliko lepi da će vam se bar jedan svideti. Od raskošnih svilenih, čije boje menjaju nijanse pod različitim uglovima, do prelepih stazica koje spram njih deluju skromno, ali su u njih nečije ruke mesecima tkale i utkale priču svog podneblja.

Jedna staza i manji ćilim su na kraju dospeli u naše ruke, upakovani tako da možete da ih stavite u ranac i produžite dalje. Iako u Iranu ne možete da koristite zapadnjačke platne kartice, kod ovih momaka navodno prolaze i master i viza. Kao što su u našim krajevima pre 20-ak godina korišćene razne šeme za onlajn kupovinu, tako se i oni snalaze i preko veze u Dubaiju uspevaju da naplate (dva dana kasnije – prodavac nas susreće u centru i kaže kako kartica „nije prošla” i da su nas tražili svuda po gradu. Epilog – novac smo na kraju poslali iz Srbije njihovom rođaku u Švajcarskoj, koji ga je odneo u Iran).

Sa trga krećemo put jermenske četvrti, u kojoj pored zanimljivih crkvica, ima i lepih kuća i kafana. Kraj je miran, izgleda moderno i evropski i potpuni je kontrast gužvi u centru. Nailazimo na Muzej muzike, privatnu kolekciju lokalnih muzičara, u okviru koje je oko 300 instrumenata iz Irana i okoline. Odlučujemo se da uđemo, iako je cena nešto veća no što smo navikli u Iranu (privatnik!). Muzej je mali i vodič vas vodi u intimnu turu kroz instrumente sačinjene od žica i tela (koje je nekad i stara, velika konzerva soka od paradajza), a koji su preteča violine (kamanče) i gitare (tar). Tu su i brojne udaraljke, frule, harfe, kao i zvonca i praporci za kamilu, magare, konja, kućnu poslugu, koga god vam padne na pamet da može da se odazove na zvonce. U kolekciji su i dvojnice iz Jugoslavije. Poznata zastavica sa petokrakom ukazuje na veze dve zemlje koje su nekad bile intenzivnije.

Nakon ture, simpatični plavooki buckasti momak nas je odveo na privatni kamerni performans na taru i udaraljkama. U sobici dva sa dva, kao kod kuće. Sede ljudi do tebe, ćaskaju i sviraju, potpuno posvećeni. Dobio sam priliku i da probam da sviram tar, relativno lako sam se snašao, te sam dobio i pohvalu majstora tariste. Nakon toga odlazimo na još jedan koncert, sada u sali, na santuru (rezonantna kutija sa bakarnim žicama po kojim se udara malim palicama), koji ispunjava salu zvonkim, metalnim zvukom. Ovaj instrument je preteča harfe, a iz Irana, Kuvajta i Sirije se dalje širio Bliskim Istokom, do Grčke i istočne Evrope na zapadu i Indije i Kine na istoku.

Posle posete muzeju, u jermenskom kraju u kom je smešteno dosta hip kafića koje pohode mladi, slučajno srećemo Hameda, gazdu našeg smeštaja u Jazdu, koji šeta sa gošćama iz Australije. Odlazimo s njima na večeru, posle koje se vraćamo dugom šetnjom uz obalu presušene reke Zajanderud.

U reci je do pre nekoliko godina moglo da se pliva, a pored nje su bili redovi za pedalinu. Sad može da se šeta koritom širokim više od sto metara i prolazi kroz svodove mostova iz 17. veka. Mislili smo da ćemo moći peške da stignemo do kuće, ali smo bili preambiciozni. Taksi nas je mrtve umorne prevezao nekih šest-sedam kilometara.

Poslednjeg dana u Isfahanu, gubimo se u bazaru i prilici da kupimo predivne rukotvorine – od reljefnih tanjira sa predivnim detaljima do pločica, džezvi i stolnjaka. Sve je prelepo, rezultat dugog rada ruku majstora i sramotno jeftino. U bilo kojoj zemlji ka zapadu koštalo mnogo više. Dočekujemo zalazak sunca na trgu, a nakon toga odlazimo u Abbasi čajdžinicu, smeštenu u bašti istoimenog hotela.

Verovato najlepši vrt u kom sam ikad bio, čija lepota nas je okrepila koliko i čaj sa providnim listićima šećera i čorba sa leblebijama, spanaćem i jogurtom. Sve u bašti čajdžinice je u savršenom skladu, od ruža i jorgovana do dunja koje u njoj rastu, a okružena je niskim, starim hotelom tradicionalne arhitekture.

Posle predaha, hitamo ka Kadžu mostu, jednom od najlepših na presušenoj reci. Hadžar i Muhamed su nas pozvali na večeru, odnosno, pripremili su piknik tik uz korito reke, okruženo prelepim parkovima. U hodnicima u utrobi mosta pevači imaju svoje tačke. Mladić peva u polumraku hodnika, a setna melodija odjekuje zidovima, hipnotišući desetine ljudi koji se tiskaju da slušaju. Neki od njih takođe pevuše melodiju. Cela scena kao da ima religijsku notu. U sledećem hodniku peva par starijih ljudi. Niko od njih to ne radi za novac, ne postoji šešir ili kofer u koji treba nešto da ubacite. Kasnimo na večeru, ali ostajemo još kako bismo čuli pesmu i upili prizor.

Mohamed je raspalio žar i priprema patlidžane koje će spustiti na njega. Ćebad i ćilimi su postavljeni, Hadžar secka povrće, a tu su i dve gošće iz Nemačke. Zajedno pravimo širaz salatu, grickamo dinju dok ljuštimo vrele patlidžane i spremamo mirzu gasemi. Hrana je preukusna. Čak i da nije, sama činjenica da je zajedno pravite pod vedrim nebom doprinosi doživljaju. Njih dvoje su predivni.

Za Isfahan je dva dana malo, pa su mnoga od uživanja morala da budu naglo prekinuta. Pakujemo sudove i ćilime, pravac kući gde dovršavamo pakovanje stvari, a onda suludo brza vožnja do autobuske stanice, gde u poslednjem trenutku utrčavamo u noćni autobus za Teheran. Znamo da ćemo doći opet.

Na putu 19 Novembra, 2018

Hvatači vetra i tišine – isečci iz Jazda

Ukrcavamo se u „VIP bus“ na autobuskoj stanici u Širazu. Pored nas je gomila vojnika u uniformama u boji pustinje, ulaze u autobus pre našeg. Svi nose ćebad. Izgleda da su u nekom delu zemlje u koji putuju noći hladne. Na travnjaku je grupa gospođa zapalila šišu i uživa na ćilimima, u iščekivanju polaska prevoza.

U „VIP“ autobusu sedišta su ogromne fotelje, poput onih u biznis klasi aviona, sa posebnim dodatkom za noge. Na njima može i da se prilegne. I ostali detalji su kao u avionu – dobiješ lanč paket, a na ekranu ispred sebe možeš da gledaš npr. Stivena Sigala na farsiju ili psihodelični Pink Floyd Live in Pompeii. Sedišta je duplo manje no u regularnim busevima. I sve to po ceni od npr. tri-četiri evra, za put koji traje skoro šest sati.

Nakon plovidbe kroz pustinjske predele, na autobuskoj stanici smeštenoj van grada Jazda (kao da je aerodrom u pitanju), dočekuje nas domaćin hostela Hamed. Sićušan “momak” od 40 godina (izgleda kao da ima 30), od početka priča sa nama kao da se znamo jako dugo. Obezbedio nam je dva besplatna taksija do smeštaja u centru starog grada.

Jazd je grad u pustinji sa više od 600.000 ljudi i jednim od najstarijih gradskih jezgara na svetu, lavirintom ulica i kuća od naboja. Zbog pustinjske klime, ima jednu od najvećih starih vodovodnih mreža na svetu (qanat) i prelepe antičke klima uređaje, badgire ili „hvatače vetra“ (windcatchers), koji stvaraju prirodnu ventilaciju u kućama. Takođe je poznat kao centar zoroastrijanizma, jedne od najstarijih religija na svetu i nekadašnje zvanične religije Stare Persije. U gradu živi oko 40.000 zoroastrijanaca.

Jutro je. Šetamo lavirintom starog grada, u kom je veoma prijatno – sve je čisto, mirno i tiho. Silazimo u Muzej vode, oko 100 metara pod zemljom. Toliko su kopali da bi došli do izvora, a potom napravili mrežu od 85 kilometara pod zemljom, ne bi li doveli vodu do kuća u Jazdu. Pri izlasku upoznajemo dva dečkića, Nimu i Ajšana, koji nas vode da nam pokažu ob-ambar, veliki rezervoar vode, očigledno jedno od njihovih omiljenih mesta za igranje. Penjemo se na vrh rezervoara s njima, odakle se pruža predivan pogled na grad u kom i nema mnogo viših građevina. Jedino se izdvajaju minareti džamija, koji su najviši u Iranu i tako izgrađeni da bi bili vidljivi karavanima koji su prolazili kroz pustinju, idući Putem svile. Nima i Ajšan ne prestaju da nam nešto pričaju, nekako uspevamo da održavamo komunikaciju, ili nam se bar tako čini. Savršen početak dana.

Silazimo do pekarice u kojoj peku hleb tako što ga zalepe za zid kamene peći i u kojoj mališan iz kraja kupuje naramak okruglih, potpuno spljoštenih lepinja karticom. Idemo ka Amir Chakhmaq kompleksu, u okviru kog se nalaze džamija, karavansaraj (odmorište za karavane, putnike i kamile) i izvor vode. Prolazimo pored prodavnica punih prelepih ćilima, nakita, ručno izrađenih cipela, tašni, odeće… jedva se suzdržavamo da uđemo, ostavljamo to za veče.

Skrećemo u Dolat Abad, baštu iz 18. veka. Potpuni mir i prelepa struktura parka usred pustinje, u kom se nalazi najveći bagdir u gradu. Hladimo noge u vodi fontane i meditiramo uz njen zvuk. U parku se nalazi i najneverovatniji izum koji sam skoro video – aparatura za pijenje vode. Uzmeš čistu slamčicu iz posebne pregrade, utakneš je u napravicu povezanu kablom sa mašinom, a potom pritisneš dugme da bi – pio vodu. Kad završiš, slamčicu ubaciš u drugu pregradu za recikliranje slamki. Iznad aparature je uputstvo za upotrebu, na kom je cela procedura pijenja vode nacrtana. Predivno. Ulazimo u ogroman bagdir, u kom se gubimo u svodovima, koji izgledaju kao nacrtani u autocad-u. Opijeni mirom i lepotom mesta, idemo pravac na ručak u Silk Road restoran, u blizini glavne gradske Jameh džamije iz 12. veka. U Jazdu je lokalni specijalitet shuli čorbica sa celerom, a dobijamo i super vedži kari. Upoznajemo gazdu mesta, i spontano dogovorimo da nas poveze do zoroastrijanskih Kula tišine, na brdima u blizini grada.

Do pre samo 40 godina, zoroastrijanci (ili zaratustrijanci) su donosili tela preminulih na njihov vrh, gde su se raspadala ili bi ih iskidali lešinari. Prema zoroastrijanskoj tradiciji staroj više od 3000 godina, leš ne sme doći u dodir sa zemljom ili vatrom, svetim u njihovoj religiji. Kako bi se to sprečilo, tela su iznošena na brda van grada. Iako udaljene od centra, Kule tišine su sada zapravo veoma blizu naselju koje liči na novobeogradske blokove.

Zoroastrijanci veruju da dobre misli, reči i dela jačaju silu zvanu aša (istina) u svetu i nama, i vode nas bliže ‘tvorcu’, i to tako da nismo robovi ili sluge božanstva (Aura Mazda, koje predstavlja dobro i oličeno je u vatri), već biramo da budemo njeni saradnici. Svrha ljudske vrste je da održi istinu, kroz aktivno učešće u životu i praksu konstruktivnih misli, reči i dela. Elementi ove filozofije uticali su dalje na Heraklita i brojne grčke filozofe.

Penjemo se na jednu kulu, odakle je neverovatan pogled na pustinju, druge kule i blokove zgrada u daljini. Na vrhu je predivno i mirno, dođe ti da ostaneš satima i meditiraš u tišini, koju sve više prepoznaješ kao privilegiju. Samo se u daljini čuje potmuli huk ulica, koje su se vremenom približile kulama.

Nakon toga sledi povratak u grad, u kom posećujemo zoroastrijanski hram u kojem „večna vatra“ navodno gori još od 470. godine nove ere.

Ne stižemo da posetimo stare persijske teretane, i u želji da upijemo što više mira kojim zrači Jazd, odlazimo na krov kafea u blizini smeštaja. Kuća od naboja u kojoj je kafe naravno nije visoka, ali je ceo stari grad kao na dlanu – pruža se pogled na krovove i nekih 15 badgira. Iako smo u centru, tiho je skoro kao na Kulama tišine. Oko nas su brojni Evropljani i lokalci, uživa se uz čajeve i sok od nara.

Ujutru pravac Kharanaq, 4000 godina staru naseobina na 70km od Jazda, čije ime znači „mesto rođenja sunca“. Gradić-lavirint od blata na koji nailazimo je star oko 1000 godina i napušten kad nije bilo više izvora vode. Igramo se i pentramo po krovovima, tunelima i prolazima.

Hitamo dalje kroz lunarne predele i stižemo u Čak Čak, najsvetije mesto zoroastrijanaca. Svake godine u junu hiljade vernika iz Irana, Indije i drugih zemalja dolaze u Hram vatre, smešten visoko u stenovitim brdima. Po verovanju, tu je Nikbanu, ćerka persijskog vlada Jazdgerda pobegla od arapskih osvajača u 7. veku. Molila se Aura Mazdi da je sačuva, a planina se potom čudesno otvorila i sakrila je.

Boravak u Jazdu je prijao kao predah od napada na čula u Teheranu i Širazu. Imali smo utisak da nam nedostaje bar još dva dana u Jazdu i okolini, u našoj jurnjavi kroz Iran. Mir u lavirintima, parkovima i na krovovima njegovog starog grada, u utrobi vodovoda pod gradom i na Kulama tišine bio nam je preko potreban, čini mi se.

Krećemo dalje put Isfahana, grada koji mnogi opisuju kao najlepšeg u Iranu, nekadašnje seldžučke i safavidske prestonice.

Momenti iz Jazda u galeriji: