Opijenost Širazom

Ispod nas su veliki peščani platoi oivičeni planinama boje pustinje. Slećemo u Širaz. Dovoze nas u hostel u srcu grada koji odaje utisak varoši, a zapravo je dvomilionska metropola. Nakon osveženja, hitamo napolje, radoznali da vidimo grad pesnika, bašti, vina, slavuja i cveća, kako ga nazivaju. Nasumice šetkamo i nailazimo na ogromni kompleks svetilišta Šah Čerag.

Odlučujemo da uđemo, a kada je čuvar primetio da smo stranci, reče nam da sačekamo. Pet minuta kasnije, stiže predstavnik kompleksa sa sve lentom na kojoj piše “International Affairs”. Izvinjava nam se na čekanju i vodi nas u turu dugu više od tri sata po svetilištu, sačinjenom od nekoliko džamija, sa ogromnim trgom. Pored objašnjenja o istoriji, ulozi i arhitekturi ovog mesta, veoma prijatni i duhoviti Mohamed samo povremeno izgubi osmeh na licu dok nam priča ne tako bajkovite činjenice o životu u Iranu.

Izmešta nas iz komforne uloge naroda sa oboda Evrope u spoznaju da smo bogati Evropljani na proputovanju zemljom u kojoj je prosečna plata oko 150 evra, a ta cifra se često menja pod uticajem inflacije. Iranci mogu bez vize da putuju u nekih 15-ak zemalja, a jedina evropska je do skoro bila Srbija. Međutim, malo njih može to sebi i da priušti. Mohamed je inače građevinski inženjer koji volontira četiri sata nedeljno u kompleksu i sanja da doktorira negde u Evropi, a pored redovnog posla drži časove engleskog, najčešće baš za one koji žele da emigriraju.

Koliko god da nam Iran deluje kao druga planeta, ne zato što je daleko (jer i nije tako daleko), već zato što o ovom delu sveta ne znamo skoro ništa, sa ljudima se vrlo lako razumemo. Topli su, otvoreni i imaju mnogo toga zajedničkog sa našim iskustvom – sankcije, inflaciju, želju za kontaktom sa svetom i naglašenu ljubaznost prema strancima, snalaženje na svaki mogući način… Sve što je dobro poznato verovatno svakom iz Srbije starijem od 30 godina. Mohamed voli da priča i o islamu, pa i da na često pitanje o hidžabu uz osmeh da lakonski odgovor kako su žene “delikatni cvet”, te su u Iranu zato pokrivene, da ne moraju da privređuju, već samo treba da brinu o kući i porodici, itd. Delovalo je kao naučen odgovor u koji ni sam baš ne veruje. Nismo zalazili mnogo dalje u diskusiju, ali smo se na kraju lepo ismejali u njegovoj kancelariji, u kojoj smo završili na čaju posle ture.

Sledećeg jutra, nakon brzinskog doručka u prelepoj bašti hostela u kojoj ima svega po čemu je grad poznat osim vina, hitamo u Nasir-ol-mulk, poznatiju kao ‘pink džamija’. Mesto na kom možete sresti najviše turista, ali i lokalaca koji jure da stignu što ranije izjutra i uhvate sunčevu svetlost koja kroz prelepe vitraže prodire u zgradu. Naredna tri sata smo bili izgubljeni u svodovima džamije, upijajući svaku liniju lepote dok se nismo opili i shvatili da ne možemo toliko utisaka podneti u tako kratkom vremenu. Mora se hitati i videti dalje, utiske ćemo prerađivati i shvatiti kasnije (npr. sada kad ovo pišem, mesec dana kasnije).

U kompleksu je i omanja džamija u kojoj nema toliko detalja, već je ukrašena prelepim motivima cveća i ptica na beloj podlozi. Zbog skromnosti i topline me je podsetila na neki manastir iz naših krajeva. U prodavnici rukotvorina, crteža, nakita, pločica i prelepo ukrašenih kutijica od kamilje kosti smo se jedva suzdržavali da ne kupimo nešto, jer znamo da ćemo kasnije ići na bazar, gde bi sve trebalo da je jeftinije.

Oduševljenost se nastavlja u obližnjem Narandžestan muzeju. Na farsiju “narandža” znači mandarina, a narandža se kaže “portokal”. (Mala digresija). Prelep vrt i zdanje, muzej i prodavnica gde trošimo novce na zbirku Hafezove poezije, opijene vinom, ženama i lepotom.

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni, crveni tulipani.
I gorjet će rumenim plamenom.
Ne čudi se tome, o najljepša,
Sjeti se koliki je silan žar
Ljubavi tebi posvećene
Gorio nekoć u živom čovjeku
Kad mrtav toliko plamti,

pisao je Šamsodin Hafez negde pre 700 godina.

Nakon ručka, razmišljamo o odlasku do još jednog pink mesta – ružičastog jezera van grada, kojem boju daju alge. Lokalci nas ubeđuju da je tu sada samo bara i da je jezero bolje videti nakon zime, kada se voda slije sa planinskih vrhova niz pustinju. Ipak odlazimo. Roze-braonkasta voda okružena je gomilom soli koja podseća na sneg, a smeštena je u pustinji na čijem horizontu su oštre visoke planine. Po obodima jezera su napuštena pedalina u obliku labuda, koja doprinose post-apokaliptičnom prizoru. Jezero ima i karakterističan miris zbog prisustva algi. Nauka kaže da je toksično, a lokalci tvrde da je “zdravo za stopala”.

Malo nakon što smo došli, jedan simpatični debeljuškasti tip je zagacao po plićaku nasred jezera, dok ga je brojna porodica fotografisala. Aca je to shvatio kao photo op, možda i zato što je verovatno skoro tri puta lakši od kupača u pink bari, te je skinuo majicu i pohitao da se slika s njim. Porodica je oduševljena, a i kupač, koji Acu podiže na ramena i kreće s njim u vodu. U međuvremenu, vozači su iz kola izneli ćilime, šiše, čaj i dinju koja se jede sa hlebom i piknik-žur na deponijici pored pink bare-jezera je počeo. Nismo mnogo očekivali, ali smo se zbog lokalaca sjajno proveli.

Poslednjeg dana u Širazu odlazimo u Persepolis sa simpatičnom vodičicom Jaldom. Prizori i priča su zanimljivi, ali možda ne toliko koliko Nekropolis ili Naqsh-e Rustam, grobnice persijskih vladara uklesane u brda. U povratku igrom slučaja ručamo u luksuznom hotelu i susrećemo se sa istinski imućnim lokalcima. Devojke su obučene potpuno evropski, osim što hidžabe nonšalantno nose na trećini glave.

Odlazimo u 10 vekova star Eram park, ogromnu botaničku baštu na drugoj strani grada koja je pod zaštitom Uneska.

– Nacrt Eram bašte u Širazu napravili su Seldžuci u 11. veku, a sagradila su je persijska Kaškai plemena sredinom 13. veka. U bašti, pored ostalih biljaka, ima oko 3500 vrsta ruža.
– Sigurno je mislila 350.
– Hm, vidi ono tamo, izgleda da ih je ipak mnogo više.

Park je prepun lokalaca koji uživaju porodično, i mladih parova koji su skriveni po njegovim obodima.

U Iranu se od stranih kola voze pežoi, a ostali automobili su lokalni paykan, pride, pashkodro. Jalda nas svojim ‘prajdom’ vozi kroz neviđenu večernju gužvu do Hafezovog mauzoleja.

Ima 35 godina, nije udata i radi, što sve zajedno baš nije uobičajeno u Iranu. U kolima skida hidžab, pa ga ponovo vraća kad je pitamo kakve su kazne ako ne pokriješ kosu. “Dobiješ kaznu i opomenu, i moraš da potpišeš izjavu da se to neće ponoviti. Ali, ima ovde mnogo većih problema od hidžaba”.

Predivan kompleks i još jedan park za uživanje. Sutra ujutru smo prošetali sukovima starog grada, uspeo sam da dobijem i iransku frizuru kod lokalnog berberina koji ne govori ni reč engleskog, a potom krenusmo na autobus za Jazd, dalje ka pustinji.