Slika prva – neboderi
Hodamo po laserskim pasarelama ispaljenim sa jedne obale reke Singapur na drugu. Presecaju noćno nebo zastrto neboderima, ponosom finansijskog centra Azije. Neke od njih posmatram kao da su simulacija planeta na nebu, deluju daleko, a vidljive su i osvetljavaju grad.
Najpoznatiji od njih, “Marina Bej”, zapravo je hotel u čije tri gigantske izvijene putanje ka nebu nema mesta ni u januaru 2027, a noćenje stoji 800-1000 dolara, kažu Buking i Gugl. Na njegovom vrhu polegla je struktura poput aviona koji je sleteo, sa sve skupim restoranima, onim bazenima sa ivicama-liticama i ostalim mestima za uživanje u nekakvom luksuzu i hvaljenju istim.
Ljudi prolaze, slikaju selfije, džogiraju, nepomično sa uključenim kamerama čekaju početak svetlosne predstave na kockastom ekranu pomenutih zgrada. M. primećuje moju dečiju radost dok isto tako zablenuto gledam u lokal koji prodaje hiljadu varijanti šejka od kokosa.
U senci nebodera, lokalci na dokovima reke priređuju noćne piknike, klinci sede na toplom betonu i snimaju telefonom ptičice što izlaze iz reke. Svake večeri tu je DJ, čovek na pragu šezdesetih koji (kao kakav japi što posle posla razveže kravatu i poludi) donese bumboks, najlonski zavežljačić piva i pušta Skorpionse na sav glas, plešući sam sa sobom. Reka Singapur raznosi stihove refrena.
Slika 2 – Planeta najimućnije Azije / svetleći grad u parku
Rakeš počinje smenu u šest. U sedam stiže Aila, studentkinja dizajna i poručuje murtapak, preklopljeno testo sa jajima, sirom i povrćem. Mi spavamo iznad Rakešovog indijskog lokala brze hrane koji radi danonoćno, u humanoj kapsulici na 14. spratu.
Dole na mirnom bulevaru, gde tiho struje kola i autobusi, Rakeš je čuo pčelu kako je prešla ulicu. Toliko je tiho. Ima goste u svako doba, možda jer je pored Fakultet dizajna, možda jer je Bugis četvrt dovoljno ušuškana u vlati visokih zgrada, a dovoljno blizu srca grada Singapura. Odmah do fakulteta su džamija, kineski hram, nedaleko je i pravoslavna crkva koju su osnovali jermenski trgovci u 19. veku. Mir i fen čistog vazduha deluju terapijski na nas krkljave i nagužvane od letenja avionom.
Isprečio nam se Fort Kening park, nekadašnje utvrđenje Britanaca na brdašcetu iznad centra. Tabla na ulazu nam savetuje da “kontempliramo u pejzažu”, u tri koraka: sedenje na travi, duboko udisanje, prepuštanje prirodi. Raskošni park na brdu ne deluje kao neko bekstvo iz urbanog dela, već kao njegov prirodni nastavak, nešto je mirniji i do njega se penjemo pokretnim stepenicama.
Svako drvo ima svoju tablicu sa imenom i prezimenom na više jezika, pa se možete upoznati sa svim činiocima parka. Tu je nekoliko vrsta smokve, nagriženi kakao, arabika, ptice koje proizvode zvuk kao dajal-ap modem, zatim bašta začina, pa zelena poljana na kojoj prolaznici zastanu i poslušaju onaj savet sa ulaska… Oivičena je kamenom ogradom u koju su ugrađene spomen ploče na živote Britanaca, Škota, Iraca… što su najčešće skončali negde na moru, tek nekoliko meseci ili godina stari, na putu ka trgovačkoj luci Singapur… a tek poneki spomenik sa gotskim ispisima seća na osobu stariju od 40 godina.
Izgubili smo se u parku-džungli na dva sata, posmatrali sa njegovih vidikovaca razglednice grada oivičene gigantskim drvećem, na momente zapahnuti slatkim mirisom lišća pandana, koje raste neugledno uz stazicu, a sastojak je predivnih čajeva, slatkiša i magičnog namaza kaya, što ispunjava skoro svaku palačinku koju možete kupiti u ovom delu Azije.
Spustili smo se pravo na stari kej, nekadašnji dom trgovaca, koji je sad niz šarenih zgradica u kojim se po restoranima i kafićima služe turisti.
Odlazimo u Čajnataun, i kako prilazimo, sve je manje natpisa na engleskom. U njemu su i na manje od sto metara udaljeni veliki kineski hram i starije hindu svetilište u kojem upadamo na službu, i džamija oko koje izbijaju momci u arapskim odeždama. Moderne čajdžinice prodaju mešavine čajeva za osveženje, protiv nadimanja, za večnu lepotu itd, sa izloženim travčicama koje na kraju završavaju u visokim čašama poput onih iz Starbaksa.
Podrazumeva se da je čaj hladan, moraš da naglasiš ako to ne želiš. I čaj je dobio mekdonalds verziju, biraš sastojke, dodatke, topinge, procenat šećera, temperaturu, onda dobiješ broj, sačekaš red i shvatiš da je vrlo vredelo čekanja. Ukusi, mirisi i učinak na srce i dušu su takvi da bi ovaj proizvod osvojio ceo svet, kada bi Istok njime zavladao. Mirnin čaj je poput mirisne hranljive supice od ruže sa komadićima – nečeg vrlo ukusnog.
Slika treća – Šuma
Kod Rakeša doručkujemo murtapak i roti džon, prepečen hleb sa povrćem, jajima, kečapom i majonezom, odvratni fast fud nalik zapadnjačkom što smo mogli naslutiti po tom Džonu iz imena, ali šta smo pa znali. Kad smo rekli da je bilo preobimno i da smo mogli jedno jelo da podelimo, Rakeš i ekipa su se tako slatko ismejali da nam je na kraju bilo drago što su se oni tako dobro proveli gledajući nas ignorantne Evropljane.
Ovakav doručak možda nije bio ni loš za 20km koje ćemo preći tog dana, ponajviše u rezervatu prirode koji nazivaju Botaničkom baštom, ali bašta baš i nije odgivarajuća reč za prostranstvo koje u sebi sadrži prašumu, bašte orhideja, đumbira, divljeg voća, začina, nekoliko “edukativnih šuma” u kojim možeš da naučiš o fazama života biljaka.
Kroz čitavu baštu postavili su božićna drva u saksijama, okićena uradi-sam ukrasima, svako unikatno… U prašumi smo sreli vitke veverice, nekoliko monitor guštera od po metar je gnjuralo u vodi, ili pak rovilo po zemlji i naslagama starog lišća. Enormna stabla, gospodari prirode pred kojim se osetiš malim (valjda reč “strahopoštovanje” ovde može da se primeni…inače je mrzim:), iako zvanično pripadaš vrsti gospodara. Predivna izvajana drva koja se uzdižu do 50-100 metara, povezana lijanama sa drugim drvećem, zemljom… Daleko veličanstvenija od onih nešto viših nebodera iz centra grada. Lišće je dovoljno veliko da se njime pokrijemo.
U bašti orhideja sreli smo Islama Karimova, Lejdi Di, Bajdenovu suprugu i razne političare – ovde su u obliku magičnih, hibridnih vrsta orhideja što su po njima dobile imena, a sve u funkciji singapurske ‘orhideja diplomatije’.
Nakon četiri sata, zaputili smo se u verovatno najbučniji deo grada, arapsku četvrt, koja je zapravo vrlo tiha i uredna. Niz turskih restorana, prodavaca ćilima, ulja, rukotvorina, to je bilo manje-više predvidivo, ali ono što iznenađuje su predivne, raznobojne kolonijalne kućice stare po vek i koju godinu preko, u kojim su smešteni. Svako parče istorije je opisano i označeno na “tablama nasleđa”, tako da posetioci mogu da se upoznaju sa nastankom naselja i povežu te priče sa onim što vide pred sobom. Kuće su nas podsetile na Latinsku Ameriku, dom su arapskim doseljenicama, a u nekim od njih možete da popijete verovatno najskuplju tursku kafu na svetu.
Uveče, odlazimo u Gardens by the bay, najturističkiji deo grada, baštu superdrveća koje proizvodi struju i štasvene, iako su nama moćnije delovala ona prava, iz botaničke bašte. Gubimo se u spektaklu svetlećeg drveća, među stotinama turista i ubrzo evakuišemo.
Neki kažu kako je Singapur futuristički, no ovo ovde je sadašnjost, a pitanje je da li će i gde ovako izgledati budućnost.
