Kako smo skenirali pasoš, aerodromski artu ditu nas je na srpskom obavestio da skeniramo i desni kažiprst, uz ćiriličnu instrukciju na ekranu. To je bio prvi i poslednji put da ćemo čuti neki od jugoslovenskih jezika na tronedeljnom putovanju Azijom.
Sunce i 16 stepeni, prvi januar. Šangaj, a nije onaj novosadski, ovde zapravo izgovaraju Šanghaj. Preparirani nakon 17 sati puta, izlazimo na Bund, prostrano gradsko šetalište uz Huangpu reku, da uhvatimo poslednje tračke dana. Postajemo deo nešto uže, ali naizgled sadržajnije reke ljudi, među kojima je većina doterana za ‘reprizu’ Nove godine.
S druge strane vode, svetli razglednica grada sačinjena od njegovih najviših građevina u poslovnom kraju Pudong. Druga najviša zgrada sveta, Šangaj tauer, koja liči na nekakav pipak, zatim skladna toranj-zgrada Orijental prl, pa Svetski finansijski centar i drugi neboderi, platno su na kojem igra novogodišnji lajt šou.
U reci ljudi skoro da nema turista, odnosno bar ne onih sa evropskim fizionomijama. Iz nje štrče tornjevi-kućice u kojim su policajci, kao spasioci na plaži, a raspoređeni po obodima šetališta su i stražari u vojničkim odeždama, na čijim epoletama svetle šarene sijalice. Pa ako vam zatreba pomoć, lako nađete nakićene svetleće čike u uniformama.
Sa keja skrećemo na glavni ‘korzo’, Nanđing roud, čiji početak je deo niza svetlećih (opet) zdanja, koja su mahom gradili Britanci. Sitan detalj narušava njihov zapadnoevropski izgled – povremena zvezda petokraka, kao šlag na ovim art-deko tortama.
Pregladneli, ulazimo u zakrovljenu pijacu na čijim tezgicama i roštiljima se puši štošta, od čega malo šta prepoznajemo. Ostaci neznanih bića, zatim jedna piramidica od nečeg što liči na ugalj sa travčicama. Potpuno zabezeknut, pitam gospođu šta je to. ‘Stinki tofu!’ podviknu teta.
Nakon još malo bauljanja i razgledanja menija, na osnovu kojih smo zaključili da Kinezi vole meso skoro koliko i ljudi sa Balkana (ali jedu SVE i ništa se ne baca), nailazimo na ‘hot pot’ restoran, pun studentarije. Uzeli smo broj, čekali pola sata, sa zvučnika prozivaju na kineskom, jedna osoba u prepunoj kafani govori engleski, te smo na kraju došli do svog stola.
Mladi oko nas doslovce svi jedu ne skidajući oči s telefona, često postavljenih na tronoščićima na stolu, tačno u visini očiju srkača čorbe, negde između pušeće tečnosti u sredini, brda travki i kojekakve morske hrane. Njih petoro tako sedi za stolom i svako ima svoj izvor zabave sa ekrančića, jedu, smeju se klipovima u pauzi i ne progovaraju međusobno. I tako i po duže od dva sata.
Hrana je božanstvena, topla supa je nektar života za nas promrzle i pregladnele. Ne prestaje da se puši, pa nad njom grejemo šake kao nad ognjištem.
Drugi dan januara
Moja mama nam je spakovala beskvasni putohleb od heljde, prelepe crne grumenčiće testa i ljubavi koji se već za nekoliko dana stvrdnu u kamen, ali to tek da bi sačuvali svoju meku i ukusnu dušu – mogu da se jedu bar tri nedelje. Taman za doručak svakog jutra našeg proputovanja, samo treba naći bilo šta za namazati na hleb. Ujutru izlazim u potragu.
Sat vremena, nekoliko prodavnica i pijaca kasnije, vraćam se u sobu bez ičega. U radnjicama nema džemova, marmelada, krem sireva, putera, margarina, senfova, a kamoli kakvih humusa ili avokada. Engleski ne govori niko. Najbliži evropskoj hrani bio je napupeli kroasan optočen spletom duvan čvaraka (pork floss) i algi.
Već prvog jutra, u Kini smo okusili najveći zalogaj kulturnog šoka dosad. Ili najintenzivniji doživljaj strane zemlje. Turista gotovo i da nema, s ljudima se najčešće sporazumevamo preko aplikacija za prevođenje, hrana malo ima veze sa ‘kineskom’ koju smo dotad probali.
Ne možeš nešto potražiti onlajn jer Gugl ne radi, ograničene su mesindžer aplikacije, platne kartice primaju ponegde u centru. Spremili smo se i razmenili novac, skinuli lokalne aplikacije za plaćanje, ali nisu funkcionisale kad je bilo potrebno. Mozak i dalje zašlajfuje kad naredi da ruka nešto progugla.
U centru Šangaja je Jujuan bašta koju je Ming dinastija sagradila pre pet vekova, jedna od najvažnijih znamenitosti grada. Ovaj lavirint starih kuća, paviljona, mostića i ribnjaka prepun je azijskih turista i ukrašen napuhanim životinjama kao iz crtaća, u duhu nadolazeće ‘godine zmije’. Nastavlja se prelepim viševekovnim zdanjima, pretvorenim u hramove šopinga.
Sa svih strana nutkaju šotovima čaja, najčešće veoma slatkog, pa onda poture i travčice pod nos da nas opiju i mirisom. Tu su i sladoledi u obliku šangajskih solitera što izgledaju kao jestivi magneti za frižider, zatim tip koji majstorski rezbari makazama vaš lik i siluetu od papira, knjižice sa Maovim citatima, prodavnica svetog drveća i amajlija, kineski brendovi brze mode.
Kako smo se izmakli iz turističke zone, izbili smo na široke bulevare kojim ljudi na skuterima sa velikim kuvarskim rukavicama i jorganima za zaštitu od vetra jure na posao, ili pak mile u gigantskim, nečujnim električnim kolima lokalne proizvodnje. Tik uz predivno uređene parkove je auto-put sa bezbroj petlji čija se putanja jedva može logički ispratiti, baš kao i činjenica da sa njih jedva da dopiru ikakvi zvuci saobraćaja.
Ljudi ovde često, kada vam se obraćaju, deluju kao da vas miluju pogledom, rečima, pokretima (ne dodirima), celim svojim bićem. Nekad se borite da razumete njihov engleski, ali do vas odmah dopire koliko su nesvakidašnje blagi, dragi i nežni.
Takav je bio dečkić koji nam je prodao najukusniji ikad čaj od jasmina, prepun mirisnih latica koje sam kao pravi glupi turista pljuckao usput, ne poštujući uzvišene note ovog pića.
Ispijanje ovog čaja je tako intenzivno iskustvo da ne dozvoljava da istovremeno slušaš muziku ili čitaš nešto na telefonu. Bilo kakvi dodatni nadražaji bi samo narušili doživljaj. Nisu prikladni.
Možeš eventualno da razmišljaš ili možda se diviš drveću u parku ili osobi do sebe.
I najednom, iz spleta parkova i auto-strada izbijamo na predeo nekadašnjih radničkih kućica. Poneke su očuvane, ali su najčešće preobučene u nešto moderno i predvidivo. Odnekud sa oboda i dalje viri ruka ponekog bagera, ali je ceo kraj uspešno džentrifikovan. Tu su najednom i artisan pekarice i poslastičarnice, i Gucci znak što šljašti na istrošenoj cigli, i napolitanske picerije i pabovi sa lokalnim kraft pivima.
Kapitalizam iz niskih kućica potom cveta u gigantske šoping molove i zgrade na šangajskom pandanu njujorške Pete avenije, od kojih su poneke opet na bizaran način ovenčane petokrakama na vrhu, dok sa enormnih bilborda dozivaju Prada, Luj Vuton i ostali svetski brendovi.
I prolaznici su sve raskošnije odeveni. Izbijamo na oazu lokalne kulture, Džejd hram, jedan od nekolicine aktivnih budističkih manastira. Drveni svodovi stoje na stubovima od drveta i natkrivaju Budu od žada. Mala pauza od šoping ture u okolini. Već sledećeg meseca će umesto turista koji su ga zaposeli ugostiti oko 20.000 vernika na redovnoj molitvi.
Obišli smo kvart sa lokalnim prodavnicama rukotvorina, a potom metroom i busom dospeli u Pudong, kako bismo obavili jednu tipično turističku stvar – popeli se na vidikovac na Orijental prl kuli.
Prolazimo ‘Koka-kola sprat radosti’ i penjemo se na 86. sprat. Pod nogama na providnom podu vidim svetleću siluetu Mikija Mausa nekih 300 metara niže, na ulazu u šangajski Diznilend.
S druge strane reke sija niz evropskih zgrada. Dok je na evropskom tlu funkcionisao, Gugl nas je definitivno slagao da su za posetu Šangaju dovoljna tri dana.
Sutradan putujemo za Hanoj domaćim Komak avionom, valjda jedinim proizvođačem putničkih letelica koji nije Boing ili Erbas.
Galerija fotki:
