Bangkok, kraj januara. Vreva i vrelina u okolini Kaosan rouda, glavnog korza za bekpekere u potrazi za hranom, suvenirima i zabavom koja im je dovoljno bliska, a opet egzotična i nova. Majici otežalih od vlage, osećamo lakoću jer smo oslobođeni bilo kakvih obaveza, otvoreni za istraživanje. U Tajlandu smo bili pre osam godina i prizori su nam poznati, ali su vidljive i promene. Turistička infrastruktura je još besprekornija, cene su malo više, a i ekonomski standard. Nekad je bilo teško kupiti hleb (jer se skoro ne upotrebljava u ovom delu sveta), sada se može naići i na pokoju pekaru (otprilike koliko i na vegetarijanska mesta u Beogradu). Sleteli smo mrtvi umorni i dogovorili se da prošetamo sat-dva i odemo na spavanje. No, kako već biva, zbivanja na Kaosan roudu i okolini su nam čula držala budnim mnogo duže i na kraju smo uspeli da prepešačimo bar 15 kilometara, ako je verovati softveru na telefonima. Zahvaljujući umoru smo lako i zaspali. Inače bismo, nenaviknuti na vlagu, noćnih 30+ stepeni i zvuke motora pod prozorom, verovatno noć proveli budni, u znoju.
Smeštaj nam je na jednom od brojnih kanala na kojim je košnica megalopolisa izgrađena. Iako voda ne deluje privlačno, prija doručkovati na terasi iznad nje. Sa obe strane obale je čitava kanal-varoš kućica i niskih zgrada, naselje-mikrosvet za sebe, posebno kad je reč o načinu života. Preko puta nas, žena nekakvom hvataljkom skida mango sa drveta, pored kog se na žici suši veš. Malo dalje uz kanal, čovek se kupa u prljavoj vodi. Posle smo shvatili da zapravo razapinje mrežu za ribe.
Ljudi žive od onog što im je pred i u kućama, koje su skoro sve istovremeno i trgovine ili zanatske radnje. Tako dok kupujete vodu ili voće u prodavnici koja je ujedno i nečiji dom, imate prozor u prizore života u kraju Na Banglampo. Starac vam pakuje ono što ste kupili, u pozadini njegova unuka puzi po podu, ćerka gleda televizor. Ne koristimo nikakve mape ili vodiče, već šetamo uz vodu i uživamo u gvirenju u živote ljudi, u njihove jutarnje rituale u i ispred kuće. S druge strane kanala, stariji par sedi za stolom i upija jutro uz neko voće, do njih je na mušemi sitno iseckano meso koje se suši na suncu. Iscepkano je na, za evropske i balkanske standarde, veoma tanušne zalogaje. Uz vodu je i mini hram, i kafana u kojoj dobrim delom sede i lokalci, što nije čest slučaj u srcu grada koji je centar za dalje otkrivanje ovog dela planete (i već nekoliko godina najposećeniji grad na svetu).
Izbijamo pravo na jedan od više od 400 bankoških vatova. Spas od sunca i vrućine tražimo u hladovini hrama. Na njegovim zidovima je opisan razvoj budističkog monaha, od sotapane, koji je oslobođen od sumnje u Budu i vezanosti za rituale, do arahanta, potpuno probuđene osobe, oslobođene senzualnih želja, loše volje, taštine, nemira, neznanja, želje za materijalnim i nematerijalnim preporodom. Prolazimo pored redova statua Bude. Svaka ima drugačiji, veoma verno prikazan, smireni izraz lica. Imaš utisak da si u društvu nekih smirenih ljudi, pa tako i deluju na tebe.
Pod drvetom u dvorištu hrama je kafić u kom sede veoma mladi monasi, zagrnuti zagasito narandžastim komadima odeće i rade ono što rade milioni njihovih vršnjaka iz ostatka sveta – piju neku vrstu kafenog napitka iz papirne čaše i gledaju u svoje smartfone. Pomislio sam kako je to zanimljiv prizor za fotografisanje, ali nije bio baš trenutak da izvadim aparat. Kasnije sam saznao da u Tajlandu roditelji šalju decu „u monahe“ bar na nekoliko meseci (poput odlaska u vojsku), između ostalog zato što i kasnije imaju neke pogodnosti u društvu, te to što ovi momci nose uniformu monaha ne mora da znači da su prosvećeni mistici oslobođeni zavisnosti od društvenih mreža.
Lutamo dalje i nailazimo na Vat Saket, „hram Zlatne planine“, smešten na vrhu šumovitog brda dekorisanog cvećem i statuama životinja. Brdo je delo ljudskih ruku, a hram je izgrađen u doba Ajutaje (14-17. vek). Put ka vrhu vodi pored gigantskih gongova. Nisam mogao da propustim da udarim u skoro svaki od izvora dečijeg oduševljenja. Umesto očekivanog plehanog zvuka, čuo se najdublji mogući bas. Fascinantno. U hramu postoje ormarići sa napisanim nazivima dana na sebi. Ne znam čemu tačno služe, možda se u njima čuvaju stvari vernika, ili nešto što je potrebno za molitvu? Gugl mi nije dao odgovor.
Odlazimo u Kinesku četvrt, u kojoj se haos multiplikuje – provlačimo se između tezgi sa hranom i tezgi sa hranom pretvorenih u restorane (dodavanjem jedne ringle i dva stola i stolice, za kojim se nekako smeste čitave porodice). Prljavština, zagađenost, uzan prostor i ostalo što bi moglo zasmetati nekom na zapadnoj hemisferi ovde nije važno – hrana je ukusna, jeftina i najčešće, dosta zdravija od one u zemlji iz koje dolazite.
Kroz prolaz levo ulazimo u kineski hram, prepun ljudi. Kineski novogodišnji praznici su u toku, počinje godina svinje, pa je dekorisan slatkim crtežima prasića, ali i pomalo zastrašujućim statuama bude. Posetioci nemaju izraze lica ljudih obuzetih mislima ili verskim obredima, već više deluje kao da su u poseti vikend-okupljanju sunarodnika – fotografišu se, poslužuju hranom i pićem. Iza sledećeg ćoška je velika prodavnica ploča, kaseta i starih audio uređaja. Pomislio sam kako je to neko zanimljivo retro-hipstersko mesto, ali su me uskoro opovrgle još dve-tri slične radnje. Ploče i kasete su se negde vratile, a odavde izgleda nisu ni odlazile.
Iz haosa Čajnatauna u potrazi za rekom i zelenilom ulazimo u Malu Indiju, mikro naselje oko indijske pijace i izbijamo na Čao Praju, najveću reku u zemlji, masu zaprljane vode koja vijuga kroz Bangkok, vodeći brojne građane i turiste kroz razne krajeve grada. Na reci je izuzetno gust saobraćaj brodova koji pripadaju javnom prevozu, a koji vas za nekoliko novčića može veoma brzo prebaciti na potpuno drugi kraj grada.
Vožnja uvek donosi nešto novo, bilo da je to susret sa raznolikim ljudima iz svih klasa, krajeva grada, zemlje i sveta u gunguli na brodu, ili uvid u sve što se kreće ogromnom arterijom metropole, kao i u raznolike krajeve i građevine na njenim obalama – od novog, luksuznog šoping mola, do rivalskih hramova koji se gledaju sa obe strane reke. Bogatstvo doživljaja, uz malo potrošenog novca, a i brzo stignete gde ste naumili.
Izbili smo u deo grada uokviren visokim zgradama, kroz koji vodi put ka velikom Lumpino parku, ’Central parku’ Bangkoka. Na ulici skoro da nema dece – tih dana su bila oslobođena škole zbog lošeg kvaliteta vazduha, o kom je izvestio dobar deo svetskih medija. Kad smo pogledali nivoe u aplikacijama koje prikazuju kvalitet vazduha u gradovima širom sveta, nije bilo mnogo razlike između Bangkoka i Beograda.
U Bangkoku nema mnogo zelenila, a ni mira na ulicama, što ne znači da na njima ne možete naći ili očuvati lični mir. Iako se oko vas stalno nešto kreće sa svih strana, zaokuplja vam čula, provlačite se kroz uzane prostore – nemate utisak da vas iko ugrožava. Ne primećujete nervozu i bahatost na ulicama, neprimerenu buku, pa ni očaj u držanju ili izrazu lica ljudi. Iako se saobraćaj odvija kao da u njemu ne postoje gotovo nikakva pravila, ipak deluje bezbednije preći ulicu ovde no u Srbiji – niko ne vozi divljački i uvek će vas propustiti da prođete.
Ipak, prijao je odlazak u park. Po strukturi i krajolicima, Lumpino podseća pomalo na njujorški Central park, s tim što iz ovdašnjih jezera izlaze i po obali komotno šetkaju komodo zmajevi. Ne morate im baš prilaziti veoma blizu, možete ih dobro videti i fotkati i sa razdaljine.
U okolini parka slavi se moderan svet – gigantski šoping molovi iz kojih izlazite na stanice skaj trejna, kojim za daleko više novca no brodovima možete da se krećete po gradu. Svaka druga osoba nosi masku protiv zagađenja. Dijapazon modela je širok – neke su zgodno uklopljene sa drugim delovima odeće i asesoarima, neke su skuplje i imaju bolje filtere (modeli za rudare, koje smo posle videli u prodavnici). U gužvi metroa okruženi ste okicama koje vire iznad maski i pomno prate šta se zbiva na telefonima.
Uveče, u kraju Banglampo pokušavamo da nađemo mesto u kafiću u kom se svira džez, ali su hip lokalci i pokoji turista zauzeli sve stolice. Odlazimo u susedni hipsterski lokal na domaće kraft pivo. Gazda kafane deluje kao opasni metalac, koji bi po imidžu i i izgledu lako mogao da prođe kasting za neki Rodrigezov film. Sa ponosom nam pokazuje disk svog bivšeg benda, ali se ne usuđuje da nam pusti da ga čujemo, iako je osim nas bila još samo jedna gošća u kafani.
Ako bi Bangkok bio radio, na njemu biste mogli da čujete dosta modernih, preproduciranih hitova i bitova, koji su vam sigurno odnegde poznati; 15 odsto galopirajućeg metala; džeza u tragovima, koliko i hip hopa na lokalnom jeziku. Preovladavala bi umirujuća tradicionalna muzika ovih krajeva, ili nešto poput Mesiv ateka. Ostalo bi mesta da radio talase popunite i onim što vi čujete.
Osim retkih parkova, potpuni mir u Bangkoku možete naći i u hramovima i muzejima. Pošto nam je ulaz u glavnu turističku atrakciju, Grand Palace, bio skup, odlučili smo se za Narodni muzej i Vat Po hram. Muzej je vredan posete jer daje uvid u bližu i dalju istoriju Tajlanda i Indokine. Osim statue ležećeg Bude dugačke skoro 50 metara, koja simbolizuje ulazak Bude u nirvanu, Vat po je magično lep – unutar hrama i u njegovim baštama možete se izgubiti i provesti bar pola dana.
Tri dana vreline i vlage su bili dovoljni – bilo nam je potrebno more. Spremamo se za let za Krabi i odlazak na jedno od izvikanih, ali i dalje prelepih ostrva, Ko Pi Pi.
Comments are closed.