Nakon dalje plovidbe mirnim pustinjolikim predelima (Videli smo i mini tornado pored puta. Mislio sam da postoji samo u crtaćima), polako ulazimo u Isfahan (ili Esfahan). Mnogi kažu da je najlepši grad u zemlji. Nekadašnja je seldžučka i safavidska prestonica.
Industrijska zona, pa rezidencijalna sa kućicama, pa nadvožnjaci i saobraćajna gužva i stižemo u košnicu. Sušta suprotnost mirnom Jazdu. Na ulici se u polumraku komeša reka tela i vozila, a mi ciljamo pravo na Naqsh-e Jahan trg, drugi najveći na svetu. Na platou širokom kao tri, a dugačkom kao skoro šest fudbalskih terena te večeri dešava se masovni piknik. Četvrtak je, prvi dan vikenda u Iranu.
Kao na nekom orijentalnom Vudstoku, nesaglediva masa ljudi sedi na ćilimima, porodice uz kompletno posluženje obeduju i uživaju, kao kod kuće. Svaka porodica na zemlji kao nečiji dom u izlogu – osetiš atmosferu, interakcije, vidiš šta je na trpezi, kakvi su sudovi u kojim je hrana doneta. Tu su i baka i unuci, i mladi par, i sestra od tetke. Prizor je neverovatan, ali od umora i gladi nismo bili kadri da mu se prepustimo. Brzo smo otišli sa trga tragajući za večerom, ophrvani utiscima koje smo odložili za sutra. Veliki grad i gužva, bar meni, nisu prijali nakon tišine i spokoja u Jazdu.
Po prvi put od kad smo na putu, ulazimo u restoran u kom su vidni zapadnjački uticaji. I to ne zato što mladi vlasnici žele da privuku turiste, već zato što vole „zabranjenu“ kulturu. Smešten je na zatvorenom mini-trgu na kom svuda okolo kafenišu mladi, uz hitove koje možete čuti na svakom kraju sveta, ali ih ne očekujete u Iranu. Na meniju su pomfrit, paste i burgeri. Bili smo toliko gladni, dopalo nam se da vidimo kako žive mladi Iranci koji su fanovi zapadne kulture, a neki su se i uželeli da probaju nešto od ranije poznato nakon 10-ak dana puta, te smo odlučili da tu ostanemo.
Zaključak – poručiti zapadnjačku hranu u Iranu nije preterano pametno. Bila je prilično osrednja, a ujedno to je bio i najskuplji obrok dotad. Jer, pomfrit, majonez ili pasta su luksuz i nešto nesvakidašnje u ovoj zemlji. Konobarica i konobar su divni i veoma prijatni. Mogli bi biti bilo koji hipster mladi par iz npr. Španije.
Jutro, sedmi septembar. Smešteni smo u prizemlju jednospratnice van šireg centra grada, u mirnom kraju načičkanom ograđenim kućama, u kom se oseti prijatni komšijski duh i svi se dobro poznaju.
Ustajemo ranije i tragamo za kafom, ali bez uspeha. Rade samo mini-prodavnice, ispred kojih vise tanki pljosnati hlebovi zaštićeni najlonom, kao sakoi na ofingeru posle hemijskog. Prolaze ljudi na biciklima, u čijim gepecima su utegnuti naramci hleba, bez najlona.
Naše „gazde” su Hadžar i Mohamed, mladi predivni par. Oboje na početku 30-tih, lepi i pomalo buckasti, toliko prijatni, topli i otvoreni ljudi da lako mogu da ganu svaku nežniju dušu. On je inženjer koji radi u čeličani, i ima, kako kaže, drugi najbolji posao u zemlji. Radi u neverovatnim smenama, dnevna pa noćna, ali se maksimalno trudi jer zna da ima posao bolji od mnogih, i mesečno zaradi oko 200 evra. Cifra je bila i skoro upola veća do skoro, ali se situacija promenila zbog inflacije.
Mohamed je motorom otišao po namirnice za doručak, dok je Hadžar pripremala čaj i vidno se trudila da se lepo osećamo. Vidimo koliko se vole, iako nisu pričali mnogo međusobno.
Ona sanja o tome da otvore autobus-hostel koji će putovati po zemlji. Veliku kuću u kojoj smo smešteni iznajmljuju za 100 evra mesečno, donji deo su počeli da izdaju, a oni spavaju na spratu u vrećama za spavanje. Mohamed se vraća sa istim onim naramkom vrućih, tankih, pljosnatih hrskavih hlebova, namazom koji podseća na kajmak i tahinijem. Spremaju doručak i jedemo zajedno. Puštaju nam hipnotišuću lokalnu muziku za koju misle da će nam se svideti (što je tako i bilo). Toliko smo se zapričali da smo se u jednom trenutku prenuli i shvatili da treba da krenemo u grad. Nemamo tako puno vremena, a Isfahan je veliki.
Otišli smo pravo u Džame džamiju, koja potiče još iz osmog veka (navodno je prvo bila zoroastrijanski hram). Rekonstruisali su je Seldžuci i preživela je mnogo promena do danas, tako da se prostorije unutar nje razlikuju po stilovima gradnje i na neki način je pokazni objekat za istoriju arhitekture na ovim prostorima.
Impozantna je i drugačija od onih koje smo dotad viđali, ali duša ište da izađemo i vidimo grad, jer u njoj ionako može da se ostane satima. Lunjamo preko ogromnog, praznog trga koji je noć pre bio krcat narodom, gubimo se u tunelima zatvorenog bazara. Potpuno tihi i prazni, nisu samo ljuštura u kojoj drugim danima kulja život, jer se tragovi tog života vide na sve strane, od zaprljanih šalona na radnjama do natpisa na ulazima u pojedine delove bazara. Tuneli su prelepo konstruisani, sa rupama za svetlost i vazduh na svodovima, iz kojih sunce ostavlja trag i dojam kao da smo u SF priči usred Stare Persije (eto ideje za film!).
Usput upoznajemo fotografa koji nas nudi nekakvim slatkim od suvih šljiva, recimo da je na to ličilo. Čudnog je oblika i moraš da umastiš prste, ali je preukusno. Spontano krećemo zajedno i vodi nas do Azadegan čajdžinice, u kojoj je plafon zastrt stotinama starih čajnika i lampi, a već oko podneva gosti uživaju u zalogajima od lokalnog hleba, salate i dizija, čitave porodice ili ekipe drugara. Jedan par je tako između tanjira na sto polegao bebicu, koja uživa i drema dok roditelji ručaju. Kako dnevni meni nije imao ništa za biljojede (troje od nas šestoro), odlučili smo da idemo dalje. Na trgu nailazimo na prostrani podzemni restoran veličine kantine, čiji su zidovi oslikani, dekorisani, plafoni su od mozaika… detalji su neverovatni, u nekoj drugoj zemlji bi možda naplaćivali samo ulaz u ovakvo mesto. Birjani (nema veze sa indijskim) je ispunio očekivanja, a piletina sa belim šljivama i nadmašila.
Bazar nije radio, ali jesu radnje na samom trgu. Ušli smo u prodavnicu ćilima, bez namere da nešto kupimo. Jednostavno, stazica nam je privukla pažnju. Međutim, svaki promoćurni prodavac zna da neka vrsta namere postoji, čim je pažnja privučena. Usledio je kompletan tretman za turiste – predstava od nekih 45 minuta, u okviru koje saznaš da postoje nomadski-plemenski ćilimi, koje prave različiti narodi što žive na tlu Irana, najćešće za svoje potrebe, zatim seoski, koji se donose i prodaju na regionalnim pijacama i nose njihova imena, kao i gradski, koji se često rade fabrički.
Na nomadskom ćilimu koji nam se svideo tako se vidi karavan koji se kreće kroz pustinju, tu su i planine, zmije koje ometaju putnike, karavansaraji u kojim staju da predahnu… Bez daha slušamo priču u scenografiji zastrtoj svim tim vrstama ćilima, i toliko je zanimljiva da nas povremeno skroz popusti onaj mini-stres obaveze da nešto kupiš, kao bogati Evropljanin, koji eto već pola sata sedi i gleda predstavu priređenu samo za njega. Glavni akter predstave pritom s vremena na vreme ponovi kako, naravno, nismo u obavezi ništa da kupimo.
Po završetku priče, sledi drugi čin, u okviru kog se prodavac fino raspita da li vam je možda neki ćilim zapao za oko. Vi onda tako opušteni i razgaljeni zaista i pomenete ako vam se neki od njih zaista i dopao, čak i ako nemate nameru da ga kupite. Ćilimi su toliko lepi da će vam se bar jedan svideti. Od raskošnih svilenih, čije boje menjaju nijanse pod različitim uglovima, do prelepih stazica koje spram njih deluju skromno, ali su u njih nečije ruke mesecima tkale i utkale priču svog podneblja.
Jedna staza i manji ćilim su na kraju dospeli u naše ruke, upakovani tako da možete da ih stavite u ranac i produžite dalje. Iako u Iranu ne možete da koristite zapadnjačke platne kartice, kod ovih momaka navodno prolaze i master i viza. Kao što su u našim krajevima pre 20-ak godina korišćene razne šeme za onlajn kupovinu, tako se i oni snalaze i preko veze u Dubaiju uspevaju da naplate (dva dana kasnije – prodavac nas susreće u centru i kaže kako kartica „nije prošla” i da su nas tražili svuda po gradu. Epilog – novac smo na kraju poslali iz Srbije njihovom rođaku u Švajcarskoj, koji ga je odneo u Iran).
Sa trga krećemo put jermenske četvrti, u kojoj pored zanimljivih crkvica, ima i lepih kuća i kafana. Kraj je miran, izgleda moderno i evropski i potpuni je kontrast gužvi u centru. Nailazimo na Muzej muzike, privatnu kolekciju lokalnih muzičara, u okviru koje je oko 300 instrumenata iz Irana i okoline. Odlučujemo se da uđemo, iako je cena nešto veća no što smo navikli u Iranu (privatnik!). Muzej je mali i vodič vas vodi u intimnu turu kroz instrumente sačinjene od žica i tela (koje je nekad i stara, velika konzerva soka od paradajza), a koji su preteča violine (kamanče) i gitare (tar). Tu su i brojne udaraljke, frule, harfe, kao i zvonca i praporci za kamilu, magare, konja, kućnu poslugu, koga god vam padne na pamet da može da se odazove na zvonce. U kolekciji su i dvojnice iz Jugoslavije. Poznata zastavica sa petokrakom ukazuje na veze dve zemlje koje su nekad bile intenzivnije.
Nakon ture, simpatični plavooki buckasti momak nas je odveo na privatni kamerni performans na taru i udaraljkama. U sobici dva sa dva, kao kod kuće. Sede ljudi do tebe, ćaskaju i sviraju, potpuno posvećeni. Dobio sam priliku i da probam da sviram tar, relativno lako sam se snašao, te sam dobio i pohvalu majstora tariste. Nakon toga odlazimo na još jedan koncert, sada u sali, na santuru (rezonantna kutija sa bakarnim žicama po kojim se udara malim palicama), koji ispunjava salu zvonkim, metalnim zvukom. Ovaj instrument je preteča harfe, a iz Irana, Kuvajta i Sirije se dalje širio Bliskim Istokom, do Grčke i istočne Evrope na zapadu i Indije i Kine na istoku.
Posle posete muzeju, u jermenskom kraju u kom je smešteno dosta hip kafića koje pohode mladi, slučajno srećemo Hameda, gazdu našeg smeštaja u Jazdu, koji šeta sa gošćama iz Australije. Odlazimo s njima na večeru, posle koje se vraćamo dugom šetnjom uz obalu presušene reke Zajanderud.
U reci je do pre nekoliko godina moglo da se pliva, a pored nje su bili redovi za pedalinu. Sad može da se šeta koritom širokim više od sto metara i prolazi kroz svodove mostova iz 17. veka. Mislili smo da ćemo moći peške da stignemo do kuće, ali smo bili preambiciozni. Taksi nas je mrtve umorne prevezao nekih šest-sedam kilometara.
Poslednjeg dana u Isfahanu, gubimo se u bazaru i prilici da kupimo predivne rukotvorine – od reljefnih tanjira sa predivnim detaljima do pločica, džezvi i stolnjaka. Sve je prelepo, rezultat dugog rada ruku majstora i sramotno jeftino. U bilo kojoj zemlji ka zapadu koštalo mnogo više. Dočekujemo zalazak sunca na trgu, a nakon toga odlazimo u Abbasi čajdžinicu, smeštenu u bašti istoimenog hotela.
Verovato najlepši vrt u kom sam ikad bio, čija lepota nas je okrepila koliko i čaj sa providnim listićima šećera i čorba sa leblebijama, spanaćem i jogurtom. Sve u bašti čajdžinice je u savršenom skladu, od ruža i jorgovana do dunja koje u njoj rastu, a okružena je niskim, starim hotelom tradicionalne arhitekture.
Posle predaha, hitamo ka Kadžu mostu, jednom od najlepših na presušenoj reci. Hadžar i Muhamed su nas pozvali na večeru, odnosno, pripremili su piknik tik uz korito reke, okruženo prelepim parkovima. U hodnicima u utrobi mosta pevači imaju svoje tačke. Mladić peva u polumraku hodnika, a setna melodija odjekuje zidovima, hipnotišući desetine ljudi koji se tiskaju da slušaju. Neki od njih takođe pevuše melodiju. Cela scena kao da ima religijsku notu. U sledećem hodniku peva par starijih ljudi. Niko od njih to ne radi za novac, ne postoji šešir ili kofer u koji treba nešto da ubacite. Kasnimo na večeru, ali ostajemo još kako bismo čuli pesmu i upili prizor.
Mohamed je raspalio žar i priprema patlidžane koje će spustiti na njega. Ćebad i ćilimi su postavljeni, Hadžar secka povrće, a tu su i dve gošće iz Nemačke. Zajedno pravimo širaz salatu, grickamo dinju dok ljuštimo vrele patlidžane i spremamo mirzu gasemi. Hrana je preukusna. Čak i da nije, sama činjenica da je zajedno pravite pod vedrim nebom doprinosi doživljaju. Njih dvoje su predivni.
Za Isfahan je dva dana malo, pa su mnoga od uživanja morala da budu naglo prekinuta. Pakujemo sudove i ćilime, pravac kući gde dovršavamo pakovanje stvari, a onda suludo brza vožnja do autobuske stanice, gde u poslednjem trenutku utrčavamo u noćni autobus za Teheran. Znamo da ćemo doći opet.
