Ukrcavamo se u „VIP bus“ na autobuskoj stanici u Širazu. Pored nas je gomila vojnika u uniformama u boji pustinje, ulaze u autobus pre našeg. Svi nose ćebad. Izgleda da su u nekom delu zemlje u koji putuju noći hladne. Na travnjaku je grupa gospođa zapalila šišu i uživa na ćilimima, u iščekivanju polaska prevoza.
U „VIP“ autobusu sedišta su ogromne fotelje, poput onih u biznis klasi aviona, sa posebnim dodatkom za noge. Na njima može i da se prilegne. I ostali detalji su kao u avionu – dobiješ lanč paket, a na ekranu ispred sebe možeš da gledaš npr. Stivena Sigala na farsiju ili psihodelični Pink Floyd Live in Pompeii. Sedišta je duplo manje no u regularnim busevima. I sve to po ceni od npr. tri-četiri evra, za put koji traje skoro šest sati.
Nakon plovidbe kroz pustinjske predele, na autobuskoj stanici smeštenoj van grada Jazda (kao da je aerodrom u pitanju), dočekuje nas domaćin hostela Hamed. Sićušan “momak” od 40 godina (izgleda kao da ima 30), od početka priča sa nama kao da se znamo jako dugo. Obezbedio nam je dva besplatna taksija do smeštaja u centru starog grada.
Jazd je grad u pustinji sa više od 600.000 ljudi i jednim od najstarijih gradskih jezgara na svetu, lavirintom ulica i kuća od naboja. Zbog pustinjske klime, ima jednu od najvećih starih vodovodnih mreža na svetu (qanat) i prelepe antičke klima uređaje, badgire ili „hvatače vetra“ (windcatchers), koji stvaraju prirodnu ventilaciju u kućama. Takođe je poznat kao centar zoroastrijanizma, jedne od najstarijih religija na svetu i nekadašnje zvanične religije Stare Persije. U gradu živi oko 40.000 zoroastrijanaca.
Jutro je. Šetamo lavirintom starog grada, u kom je veoma prijatno – sve je čisto, mirno i tiho. Silazimo u Muzej vode, oko 100 metara pod zemljom. Toliko su kopali da bi došli do izvora, a potom napravili mrežu od 85 kilometara pod zemljom, ne bi li doveli vodu do kuća u Jazdu. Pri izlasku upoznajemo dva dečkića, Nimu i Ajšana, koji nas vode da nam pokažu ob-ambar, veliki rezervoar vode, očigledno jedno od njihovih omiljenih mesta za igranje. Penjemo se na vrh rezervoara s njima, odakle se pruža predivan pogled na grad u kom i nema mnogo viših građevina. Jedino se izdvajaju minareti džamija, koji su najviši u Iranu i tako izgrađeni da bi bili vidljivi karavanima koji su prolazili kroz pustinju, idući Putem svile. Nima i Ajšan ne prestaju da nam nešto pričaju, nekako uspevamo da održavamo komunikaciju, ili nam se bar tako čini. Savršen početak dana.
Silazimo do pekarice u kojoj peku hleb tako što ga zalepe za zid kamene peći i u kojoj mališan iz kraja kupuje naramak okruglih, potpuno spljoštenih lepinja karticom. Idemo ka Amir Chakhmaq kompleksu, u okviru kog se nalaze džamija, karavansaraj (odmorište za karavane, putnike i kamile) i izvor vode. Prolazimo pored prodavnica punih prelepih ćilima, nakita, ručno izrađenih cipela, tašni, odeće… jedva se suzdržavamo da uđemo, ostavljamo to za veče.
Skrećemo u Dolat Abad, baštu iz 18. veka. Potpuni mir i prelepa struktura parka usred pustinje, u kom se nalazi najveći bagdir u gradu. Hladimo noge u vodi fontane i meditiramo uz njen zvuk. U parku se nalazi i najneverovatniji izum koji sam skoro video – aparatura za pijenje vode. Uzmeš čistu slamčicu iz posebne pregrade, utakneš je u napravicu povezanu kablom sa mašinom, a potom pritisneš dugme da bi – pio vodu. Kad završiš, slamčicu ubaciš u drugu pregradu za recikliranje slamki. Iznad aparature je uputstvo za upotrebu, na kom je cela procedura pijenja vode nacrtana. Predivno. Ulazimo u ogroman bagdir, u kom se gubimo u svodovima, koji izgledaju kao nacrtani u autocad-u. Opijeni mirom i lepotom mesta, idemo pravac na ručak u Silk Road restoran, u blizini glavne gradske Jameh džamije iz 12. veka. U Jazdu je lokalni specijalitet shuli čorbica sa celerom, a dobijamo i super vedži kari. Upoznajemo gazdu mesta, i spontano dogovorimo da nas poveze do zoroastrijanskih Kula tišine, na brdima u blizini grada.
Do pre samo 40 godina, zoroastrijanci (ili zaratustrijanci) su donosili tela preminulih na njihov vrh, gde su se raspadala ili bi ih iskidali lešinari. Prema zoroastrijanskoj tradiciji staroj više od 3000 godina, leš ne sme doći u dodir sa zemljom ili vatrom, svetim u njihovoj religiji. Kako bi se to sprečilo, tela su iznošena na brda van grada. Iako udaljene od centra, Kule tišine su sada zapravo veoma blizu naselju koje liči na novobeogradske blokove.
Zoroastrijanci veruju da dobre misli, reči i dela jačaju silu zvanu aša (istina) u svetu i nama, i vode nas bliže ‘tvorcu’, i to tako da nismo robovi ili sluge božanstva (Aura Mazda, koje predstavlja dobro i oličeno je u vatri), već biramo da budemo njeni saradnici. Svrha ljudske vrste je da održi istinu, kroz aktivno učešće u životu i praksu konstruktivnih misli, reči i dela. Elementi ove filozofije uticali su dalje na Heraklita i brojne grčke filozofe.
Penjemo se na jednu kulu, odakle je neverovatan pogled na pustinju, druge kule i blokove zgrada u daljini. Na vrhu je predivno i mirno, dođe ti da ostaneš satima i meditiraš u tišini, koju sve više prepoznaješ kao privilegiju. Samo se u daljini čuje potmuli huk ulica, koje su se vremenom približile kulama.
Nakon toga sledi povratak u grad, u kom posećujemo zoroastrijanski hram u kojem „večna vatra“ navodno gori još od 470. godine nove ere.
Ne stižemo da posetimo stare persijske teretane, i u želji da upijemo što više mira kojim zrači Jazd, odlazimo na krov kafea u blizini smeštaja. Kuća od naboja u kojoj je kafe naravno nije visoka, ali je ceo stari grad kao na dlanu – pruža se pogled na krovove i nekih 15 badgira. Iako smo u centru, tiho je skoro kao na Kulama tišine. Oko nas su brojni Evropljani i lokalci, uživa se uz čajeve i sok od nara.
Ujutru pravac Kharanaq, 4000 godina staru naseobina na 70km od Jazda, čije ime znači „mesto rođenja sunca“. Gradić-lavirint od blata na koji nailazimo je star oko 1000 godina i napušten kad nije bilo više izvora vode. Igramo se i pentramo po krovovima, tunelima i prolazima.
Hitamo dalje kroz lunarne predele i stižemo u Čak Čak, najsvetije mesto zoroastrijanaca. Svake godine u junu hiljade vernika iz Irana, Indije i drugih zemalja dolaze u Hram vatre, smešten visoko u stenovitim brdima. Po verovanju, tu je Nikbanu, ćerka persijskog vlada Jazdgerda pobegla od arapskih osvajača u 7. veku. Molila se Aura Mazdi da je sačuva, a planina se potom čudesno otvorila i sakrila je.
Boravak u Jazdu je prijao kao predah od napada na čula u Teheranu i Širazu. Imali smo utisak da nam nedostaje bar još dva dana u Jazdu i okolini, u našoj jurnjavi kroz Iran. Mir u lavirintima, parkovima i na krovovima njegovog starog grada, u utrobi vodovoda pod gradom i na Kulama tišine bio nam je preko potreban, čini mi se.
Krećemo dalje put Isfahana, grada koji mnogi opisuju kao najlepšeg u Iranu, nekadašnje seldžučke i safavidske prestonice.
Momenti iz Jazda u galeriji:
