Archive

Maj 2015

Browsing
kozice

Put ka Tarudantu nagoveštava početak pustinje. Suvoća zemlje i jedne je dine biljke koja na njoj uspeva (argan) kao da se oseti u nozdrvama. Srećemo stado koza. Nestvaran prizor desetine mrkih životinjica koje su visoko u krošnjama argana u potrazi za hranom. Neke su okružile podnožja drveća, kao da su pored pojila. Čoban nam je odobrio foto-sesiju, koze nisu zamerale takođe.

Tarudant je dugo bio baza iz koje su lokalci napadali Agadir (dok je pomenuti bio pod vlašću Portugalaca). Neki ga zovu mini-Marakešom. Trgovinski je centar u ovom delu zemlje. Na ulazu u grad, dočekuju nas visoke zidine boje zemlje kojom smo putovali, koje su od nje i napravljene pre otprilike pet vekova. Visina valjda znači da dolazimo u veću varoš.

Za razliku od Marakeša, ovde nema toliko turista i njima namenjenih sadržaja. Zanimljivo je osetiti da su lokalci zapravo iznenađeni posetiocima i videti kako žive neometani od gostiju. Kao u većini medina marokanskih gradova, i u Tarudantu su sva čula stalno živa i angažovana, bilo da do vas dopre miris isceđenih narandži, zaprege i motori koji neprestano nailaze i odande odakle misliš da je to nemoguće, ili ritmični zvuci narodne muzike iza ćoška.

Na glavnom trgu grupa momaka u beloj narodnoj nošnji. Plešu, pevaju i tapšu sa nečim što liči na limene verzije kastanjeta u rukama i na nogama. Stotinak ljudi sede i prate priredbu, kao da je koncert ili predstava u pitanju. Ispijaju čaj lagano i aplaudiraju, čitave porodice uparađene u najlepšim haljinama. Sve njih opslužuje jedan jedini konobar. U svečanoj, zelenoj svilenoj haljini, sa izrazom lica dobrice i nosom zbog kog podseća na Iznoguda, migolji se sa tacnom i sve postiže.

IMG_0187

Scenu posmatramo sa vrha obližnje kuće, gde smo dobili tažin sa barenim povrćem. Povrće se dugo kuva u kupolastom zemljanom sudu, obično sa mesom (što kod našeg jela nije bio slučaj). Za moj ukus, tažin najčešće kao da nije dovoljno začinjen, iako bi trebalo da sadrži i kumin, i kurkumu, i štošta aromatično. Drugar Mustafa nam pokazuje tehniku sipanja čaja sa visine, kojom nastaje pena karakteristična za lokalne čajeve.

Predveče napuštamo grad. Krećemo ka Tagazutu, odakle ćemo ujutru nastaviti ka Esauiri.

***

Iako na mapi ne izgleda mnogo udaljena, do Esauire (ili Esaure) je potrebno bar nekih pet sati vožnje. Karte za većinu buseva su već rasprodate, te nas je kod jedinog kontejnera u Tagazutu (koji mu dođe kao glavno mesto za sastati se) pokupio lokalni rashodovani, polumračni, “tagazut-trans”. Bio je prepun, tako da smo nas jedanaestoro morali da se raštrkamo kojekude.

Sedeo sam sa Ismailom, mesarom iz Esauire. Prijateljski nastrojen, krupan momak, pričamo na francusko-engleskom. Voli Esauiru, a voleo bi i da dođe u Evropu, u kojoj nikad nije bio. Ne podnosi marokanskog kralja i nema simpatije prema lokalnim političarima. Nisam imao dužeg kontakta sa lokalcima i bilo mi je zanimljivo da prvi put čujem mišljenje o čoveku čija slika je na svakom dirhamu (da, na svim apoenima), na svakoj pumpi u pustinji.

Put vijuga uz Atlantik i magične, napuštene predele peščanih dina i okeana, obasjanih zalazećim suncem. Na pauzi kupujemo neko gazirano piće sa ukusom kokosa i ananasa koje nas oduševljava. Ponadali smo se da smo otkrili neki lokalni izum, ali nas je sićušni, poznati logo opovrgao. Rančevi su nam puni preukusnog avokada kupljenog u Tarudantu za otprilike 20 dindži komad. Mislim da bez njega nije mogao da prođe nijedan doručak u Maroku.

esa

Nakon smeštaja u skoro napuštenim brdima, u Esauiri nas je dočekala trospratnica u centru starog grada, cela samo za nas.

Esauira lako prirasta srcu. Bajkoviti, beli ne-tako-stari grad kao fatamorgana stoji na poluostrvcetu, sa svih strana izložen jakim vetrovima sa pučine. Nastao je negde u 19. veku, nakon što je sultan pozvao arhitektu odgovornog za izgled jezgra Marseja da konstruiše srce Esauire. Iako na ne tako velikoj površini, medina sadrži za marokanske pojmove široke ulice, oivičene belim zgradama i između njih mrežu stotine sukova u kojim su domovi lokalaca. Iz ovih polumračnih lavirinata povremeno istrče deca sa loptom, odajući onima koji su tek stigli da među vijugavim hodnicima ne vreba drekavac i sl, već sve vrvi od života.

Kuća u kojoj smo se obreli je bila toliko nov doživljaj za nas da smo je jedno dva sata razgledali, pretraživali prostorije, divili se detaljima. Kao i većina ovdašnjih građevina, nema krov i odozgo izgleda kao pravougaonik sa rupom u sredini, kroz koju svetlost ulazi i dopire sve do suterena. Smestili smo se i dovikivali jedni druge sa terasa svake od soba. Nameštaj je jako star, očuvan, na mestima ukusno oslikan. Sa poslednjeg sprata, pogled doseže do horizonta Atlantika, preko isprepletanih prljavo belih vrhova zgrada, na kojim mestimično rastu satelitske antene, kavezi sa golubovima (koji će kasnije okončati kao lokalni specijalitet, slatka pastilja sa golubjim mesom). Prostrti ćilimi i veš jedini odstupaju od sivo-belo-plavog kolorita. „Krov“ naše zgrade, kao stvoren za kafu i vino, ujutru i uveče.

Širina sukova u Esauiri čini da šetnja kroz medinu bude manje haotična nego u većini drugih gradova. Da li zbog arhitekture ili količine turista, u Esauiri se oseća dašak Evrope. U sukovima su beskrajni redovi radnjica sa lokalnim specijalitetima od testa, kvalitetnom lokalnom odećom, knjigama, začinima. Svaka radnjica kao svet za otkriti, maltene. Iz medine se izlazi pravo na dugačku, široku plažu i novi, kolonijalni deo grada, koji može da liči i na neko veće mesto u Crnoj Gori.

esa2

Zbog jakog vetra, Esauira je dobro poznata ljubiteljima surfa širom sveta, kao jedno od najboljih i ujedno jeftinih mesta za surfovanje. Vetrovi i morske struje utiču na more, koje vrlo brzo (p)ostaje ledeno i dobija mutnu, rečnu boju. Imali smo sreće, bilo je moguće kupati se. Plaža je prepuna ljudi, prodavaca „srećnih kolačića“ (od kojih nam fakat nije bilo ništa), prodavaca krofni (sa korpom krofni na glavi, African style).

Nažalost, nismo dovoljno dugo ostali u Esauiri. Imam utisak da bih u ovom gradu mogao ostati mnogo duže. Imali smo 12 dana na raspolaganju, i 11 gradova koje smo isplanirali da obiđemo.

Ujutru smo produžili ka Kazablanci.