Ko Pi Pi. Pričali su mi o tom mestu, epitomu magije (tajlandskih) plaža, ostrva, prirode. Pominje se i u filmovima i mitologizuje kao jedno od najlepših mesta na svetu. Mirna i društvo su tu bili pre nekoliko godina i sad je htela i mene da odvede. Međutim, za razliku od pre nekoliko godina, Pi Pi je postao masovno posećen. Toliko da su zabranili posetu jednoj od plaža. Naš brod bio je verovatno jedan od 50 koji su pristali tog dana na mulo nevelikog ostrva. Konačno, more.

Smešteni smo u kućici ušuškanoj 200-tinak metara iza plaže. Željni ulaska u vodu, otišli smo do najbliže, odmah do doka. Iako se kupate među naređanim čamcima, voda je besprekorno lepa i čista, bar tako deluje… pored toga što deluje i isceljujuće, naročito nakon tri dana vlage Bangkoka. Preko dela ostrva u kom smo smešteni je pre nekih 15 godina prošao cunami, koji je zbrisao sve sa sobom, tako da su znaci za eventualnu evakuaciju i poželjne pravce kretanja svuda po ostrvu.

Iako na ostrvo pristiže neverovatna količina ljudi svakodnevno, to se ne primeti u gužvi na uličicama, a ponajmanje na plažama. Jedino logično objašnjenje do kog smo mogli da dođemo je da veliki deo njih ide na dnevne ili višednevne izlete brodićima oko Pi Pija i drugih okolnih otočića, na snorkeling i slično. Što se nas tiče, super.

Neki delovi ostrva su izgleda i materijala posebnog za ovaj deo sveta – izgledaju kao gigantske hridi ili stenovita brda, na vrhovima obrasla šumom. Čine predivne, osobene oblike na morskom horizontu – niko ne bi očekivao da nešto takvo nastane. Neobično bi izgledala u društvu bilo kojih brda na svetu, ali su lepa za sebe, samosvojna. Gledate ih i zagubite se u njihovoj osobenosti. Vuče vas uobičajena želja za fotografisanjem (koja je u poslednjoj deceniji postala automatska, odmah vadite telefon-aparat), ali ovde je nekako obuzdana željom da samo gledate, i upijate. I izvadite telefon samo povremeno, da napravite fotografiju čisto kako biste umirili anksioznost da ćete neki prizor možda zaboraviti. Šume na pomenutim vrhovima-tronovima tih brda su prebivalište i igralište majmunčića. A u otvoru-pećini na dnu jednog od njih žive ljudi. Ulaz je drugima zabranjen, navodno – vidite njihovo mini pristanište za čamac, napravljeno od stabala i otvor koji se unutra širi u pećinu, u kojoj neko obitava. Stene i more su im dom, a do civilizacije na Pi Piju ih deli 40-ak minuta veslanja.

Imajući sve opisano na umu, bilo je potpuno očekivano što smo poželeli da se popnemo na uzvišenja na ostrvu koja su dostupna pešacima. Jedno od njih je vidikovac sa kog je Pi Pi pogledom dostižan. Šta je masovni turizam doneo? Sad se „ulazak“ na vidikovac naplaćuje.

Zapucali smo kroz uličice ostrvskog gradića, oivičene restoranima, prodavnicama i lokalima namenjenim turistima, kroz gužvu grupa ljudi sa svih strana sveta, od velike količine turista iz Kine (nova “viša srednja klasa”) i Rusije, preko sveže izgorelih plavokosih Evropljana i Amerikanaca, a čuli smo i neki jugoslovenski jezik u prolazu. Na kraju puta, slede izuzetno strme stepenice ka vrhu. Nekoliko stanica na usponu, osim što služe za predah, pružaju sve lepši i opsežniji pogled na ostrvo. Plaćamo pomenutu ulaznicu u prirodu i pogled sa vidikovca. Dovoljan je da potvrdi želju da tu negde i ostanete, u lepoti usred mora, zaboravite na dosta toga što ste dotad znali o svetu i životu.

I gde bismo dalje odatle? Videli smo na mapi plaže na drugom kraju ostrva, pitali lokalca da li se može kroz šumu do tamo, i nakon što je potvrdio, krenuli preko brda ka moru sa druge strane (do tih plaža se obično ide brodićima). Ubrzo je stigla nagrada za našu želju za istraživanjem – već posle 20-ak metara, naišli smo na ananas koji raste pored puteljka kroz šumu. Još uvek nije sazreo, crvenkaste je boje i stoji kao poklon ili kruna na svojim zelenim stabljikama. Nije ni čudo što je nekad smatran voćem kojeg su u Evropi bili dostojni samo kraljevski dvorovi. Put nas dalje vodi kroz selo, pored razbacanih kuća sa malenim imanjima. Srećemo grupe kokošaka i ponekog seljaka. Kokoške su ovde, i u jugoistočnoj Aziji uopšte, mnogo mršavije nego one koje smo navikli da viđamo u Evropi. Zapravo, shvatiš koliko ove ovde „normalno“ izgledaju, a one na koje si navikao su ti onda pomalo komično dežmekaste. Ono što ovdašnje i one iz naših krajeva pak imaju zajedničko je svakako potreba da odbrane svoje piliće, što je ovde učinila jedna od njih kad smo krenuli da fotografišemo njene mlade.

Ljudi u brdima uglavnom imaju kućice od dasaka, poneka je od čvršćeg materijala. Kreću se motorima, ostavljajući za sobom oblake prašine.

Put dalje vodi pored turističkog naselja u nastanku – red lepih drvenih kuća, poput onih u nekad dobrostojećim američkim predgrađima iz filmova. Sledi nešto gušći red domova lokalaca. Pred njima rastu banane, papaja, mango, u pozadini ljudi spremaju ručak, leže na krevet-dušecima iznetim ispred kuće i uživaju u mirnom protoku vremena na ostrvu. Pokoje dete prođe jureći za loptom.

Nakon sat vremena šetnje preko brda po jačem suncu, sledi nagrada na kraju puta, koji finalno zavijuga ka širokoj plaži u čijem zaleđu je još nekoliko kućica seljaka. Prizor iz sna – pokoja previsoka palma, jedan napušteni bunar, bar trista metara peska oivičenog brdima. Na plaži – skoro niko. Možda dva-tri para skrivena u hladu manga i kokoške pomenutih žitelja ostrva koje lunjaju naokolo, tražeći šta da kljucnu na pesku. Smeštamo se pod jedno od drveća, sa osmehom klimamo glavom grupici ljudi pod drvetom malo dalje od nas. Oko nas šeta nešto više kokošaka, a onda shvatamo i zašto – iza nas je na zemlji ogromni plod kokosa. Kljucaju ga redom, smenjuju se kao na pojilu. Isprva deluje čudno da kokoška jede kokos, a onda pomisliš kako postoji i ta komična semantička veza (kokoš-kokos, jel), a potom i kako se nalaziš zapravo u postojbini kokošaka, kojim je kokos, sasvim logično, hrana. Ta vrsta o kojoj uglavnom razmišljamo kad treba da jedemo, pored nas (zbog nas) je najčešći stanovnik planete. Potiče iz jugoistočne Azije i najviše evolutivnih promena je pretrpela, prilagođavajući se čoveku.

Jedan od petlova se, nakon što je ljubomorno branio svoju poziciju nad kokosom-pojilom, popeo na obližnji panj, propeo na nožice i kukurikom pozvao ostale pernate sužitelje ovog komada plaže da dođu i počaste se.

Pred nama je snolik prizor vode. Hodamo kroz početni plićak, i počinju da nas prate jata žuto-crnih ribica, koje posle prvog dana i ne izgledaju više toliko egzotično, kad shvatite da su ovde jednostavno „obične“ ribice. Među njima se nađe i pokoje tirkizno-bordo-braon stvorenje. Žele da se druže – dok hodamo, idu oko nas, ako stanemo, one najsmelije pokušavaju da nas gricnu. Otplivao sam 10-ak metara da vidim da li će i dalje ići za mnom – i eto ih nakon nekoliko sekundi. Zagnjurite glavu i prepustite se bojama oko vas. Nema šta da vas ometa u tome, nema okolnih zvukova zbog kojih biste inače morali da zaronite kako biste ih eliminisali i čuli zvuke dubina mora.

Plaža se inače zove Loh Moo Dee. Nakon nekoliko sati, preko brdašca smo kroz manje turističko naselje došli do jedne od popularnijih i najdužih plaža na ostrvu, Long Beach-a, a odatle potom polako kroz šumu natrag do gradića i smeštaja (nekih još sat vremena šetnje). Osećaj ovakvog istraživanja i kretanja po ostrvu jednako je lep onom koji ste imali nakon dugog dečijeg dana igranja napolju sa drugarima, kad je sve novo, neistraženo i zanimljivo. Usred smo ostrva kojim vlada masovni turizam, ali od njega nije teško skloniti se. Najneverovatniji delovi Pi Pija zahtevaju samo malo truda i otkrivanja.

Veče u gradiću. Pomenute uličice oivičene restoranima blizu obale nude dašak civilizacije onima (ima li ih?) kojima to nedostaje. Ponuda je toliko široka da smo naišli i na nekoliko vrsta kavurme (!) na meniju jednog restorana koji sebe naziva mediteranskim. No, kad smo već u zemlji sa hranom koja najviše prija telu i duhu na svetu, razne vrste karija svako veče ne mogu nikako da dosade. Čak i kad pomisliš da će tako biti.

U povratku kući, srećemo lokalne momke koji pod svetlom bandera sa doka pecaju ribu „na laks“ (držeći najlon u ruci), kao i njihovi vršnjaci u Crnoj Gori ili već bilo kom drugom delu planete.

Put preko brda nas je ponukao da se i sutra zaputimo tim pravcem, ali ka plaži na drugom kraju ostrva. To je značilo i da opet platimo „ulaz“ u prirodu. Krenuli smo užim puteljkom, prateći poneku drvenu tablu koja pokazuje da kroz gustiš šume, u delu u kom se put gubi, postoji mogućnost da na kraju izbijemo na Phak Nam uvalicu i plažu. Samopouzdanje stečeno pohodom od dan ranije polako je počelo da se osipa kako je spust postao uži, strmiji, a komarci i slična stvorenja su počela da se zanimaju za naše gole noge i druge delove tela. Spust je postao takav da bi mu dobro došle planinarske patike, a ne japanke koje su usled uzbuđenja i znojenja nogu počele da postaju klizavo tle, koje će ti pre pomoći da se strmekneš, no da se održiš na nogama. Pritom smo oboje „okićeni“ kao jelke, torbama i drangulijama za plažu… Glupi turisti, pomislili kako mogu da budu avant-turisti.

Srećemo jedan skandinavski par koji se vraća uzbrdo. Ne deluju srećno, uopšte. Potpuno su mokri, žele da se vrate i odu na neku drugu plažu… ali kažu da ima još malo do mora. Mirna u jednom trenutku proklizava i pada, ali se brzo uspravila. Malo nezgodniji pad i zaista možete da se surduknete tako da to uopšte nije bezopasno. Manično se prskamo sprejem protiv bubica. Skidam konačno japanke i mnogo bolje i stabilnije se osećam na svojim fenomenalno ravnim tabanima, čija površina konačno dobija svoju svrhu. Toliko sam uzbuđen da bilo kakve kamenčiće i nešto što može da nažulja ne osećam. Ubrzo se pojavljuje nešto što liči na improvizovane stepenice i izbijamo na plažu.

Na ovo parče peska ljudi skoro isključivo dolaze čamcima ili turističkim brodićima. Tu je jedna grupa mladih Francuza, nekoliko Kineza i mi. I poneki majmun. U pozadini plaže je gigantski, prazan restoran. Skoro kao kantina, velik i napušten kao oni iz hotela na jugoslovenskoj obali. Sugeriše da su tu nekad bile, ili možda i dalje dolaze, i veće grupe ljudi. Voda je naravno predivna, a u daljini pogled seže ka Bamboo ostrvu.

Shvatamo da uskoro treba krenuti i polako natrag, jer nas čeka dug put. Međutim, ne ide nam se natrag kroz šumu. Pokušavamo da vidimo koje su druge opcije. Lokalac čamdžija se pojavljuje svakih sat-dva. Dočekali smo ga, ali je tražio sumanuto puno novca za u suštini kratku vožnju do Long Beach-a, sa kog bismo mogli kopnom da se vratimo u kolibicu za sat vremena. U međuvremenu, voda se tokom popodneva povukla i izgleda da možemo i preko vlažnog kamenja da peške stignemo do te plaže. Nismo sigurni u to, ali krećemo sa grupom studenata iz Francuske. Uspevamo – taj dan je na kraju podrazumevao dosta hodanja, neizvesnosti u istraživanju raja ostrva. Što smo tražili, to smo i dobili (i bilo je predivno na kraju).

Jednog od poslednjih dana, odlučili smo se za luksuzniju varijantu – da unajmimo čamdžiju i vidimo obližnje ostrvce Ko Pi Pi Le, dom jedne od najpoznatijih plažica na svetu, Maja plaže, koja je od nedavno zatvorena za posete turista, zbog narušavanja njene flore i faune. Plaža i njena okolina su prelepi. Osećaš se žalosno, a istovremeno ti je drago što možeš da joj se diviš samo sa razdaljine. Iskočili smo u tamno tirkizni kristalni tečni svet u zalivu. Čamdžija je nehajno bacio malo hleba oko nas, kako bi privukao ribice, ali nam i napomenuo da ovde ima „bejbi šarks“. Mislili smo kako samo želi da nam ronjenje i kupanje učini još malo uzbudljivijim. Međutim, prevarili smo se.

Usred jata raznobojnih lepotica, primetimo i po koju osamljenu duguljastu ribu dugačkog nosa, oblika poput kuhinjskog noža. Lunja sama, kao da je ignorisana od društva zbog svog specifičnog izgleda. Deluje nemoguće ispratiti je. A onda najednom susretnemo neke veće, oblikom više poznate komade. Da, „male“ ajkule od po metar-dva dužine, koje mirno krstare blizu dna. Samo smo lagano krenuli natrag ka čamcu… kao ok, ali ipak ćemo mi na sigurno.

Međutim, istinski neverovatno mesto nas je čekalo sa druge strane Maja zaliva. Ulaz u Pile lagunu je uzan, a potom iza ćoška ugledate ogromni bazen mlečno bele boje, okružen gigantskim hridima obraslim šumom, sa početka priče. Imali smo neviđenu sreću da ljudi i čamaca skoro da nije ni bilo. Ova laguna je jedno od najneverovatnijih mesta na svetu na kojem smo bili. Vreme zastane. I sve ostalo. Mir, u tom trenutku bar momenat i izgled netaknutosti, voda kao blago zamućena bela u plićim delovima, a tirkizna u dubljim, ježevi sa crno-belim bodljama (!), na koje motrite da vam ne taknu stomak dok plivate. Vreme u raju je ograničeno. Nakon pola sata smo morali da krenemo natrag.

Nakon nekoliko dana na Ko Pi Piju, ukrcavamo se u brod ka znatno manjem, laid-back ostrvu na sat vremena vožnje preko puta, Ko Lanti.

Foto utisci, tu pred vama: